Пређи на садржај

Михаил Фокин

С Википедије, слободне енциклопедије

Михаил Фокин
Мицхел Фокине ин Арлеqуин, 1914
Михаил Фокин у Арлеквину, 1914. године
Име по рођењуМихаи́л Миха́йлович Фо́кин
Друга именаМицхаел Фокине
Датум рођења(1880-04-24)24. април 1880.
Место рођењаСанкт Петербург
 Руско царство
Датум смрти22. август 1942.(1942-08-22) (62 год.)
Место смртиЊујорк Сити, Њујорк
 САД
ПребивалиштеРусија, САД
Држављанстворуско
Занимањебалетан, кореограф
СупружникВера Фокина

Михаил Фокин (француска транслитерација Michel Fokine; енглеска транслитерација Mikhail Fokin; рус. Михаи́л Миха́йлович Фо́кин, Mikhaíl Mikháylovich Fokín) (23. април (јулијански 11. април) 1880 – 22. август 1942) био је руски кореограф[1][2][3] и балетан.[4][5][6]

Каријера[уреди | уреди извор]

Ране године[уреди | уреди извор]

Фокин у костиму за улогу Лусијен д'Хервила, у Маријус Петиповој продукцији из 1905. године балета Пахита
Фокин као спектар у балету Le Spectre de la rose у продукцији Руског балета из 1914. године
Фокин режира пробу балета Афродита 1919. године

Фокин је рођен у Санкт Петербургу у просперитетној трговачкој породици и у својој деветој години био је примљен у Царску балетну школу[7] у Санкт Петербургу (Ваганову балетску академију). Исте године дебитовао је у Талисману у режији Мариуса Петипа.[8][9][10] Године 1898, на свој 18. рођендан, дебитовао је на позорници Царског Маринског позоришта[11][12] у балету Пахита,[13][14] са Царским руским балетом. Поред тога што је био талентован плесач, Фокин се такође страствено бавио сликарством и исказивао талент тој области. Такође је свирао музичке инструменте, укључујући мандолину (свирао је на позорници у ансамблу под вођством Гинислао Париса),[15][16][17] домру и балалаику (свирао је у Великом руском оркестру Василија Андрејева).[18]

Руски балет[уреди | уреди извор]

Године 1909, Сергеј Дјагиљев[19][20][21] позвао је Фокина да постане резидентни кореограф прве сезоне Руског балета у Паризу. У Руском балету, он је сарађивао са другим уметницима како би створио балет Шехерезада[22][23][24] Николаја Римског-Корсакова,[25][26][27] који је премијерно изведен 1910. године. Тај балет су инспирисале симфонијске поеме које је компоновао Римски-Корсаков и прича о 1001 ноћи. Сцена коју је дизајнирао Лион Бакст одговарала је сексуализованој кореографији. Упркос недостатку историјске веродостојности, балет је био успешан због својих сјајних боја, егзотичности и сексуалног тона.[28] Продукција из 1910. године имала је Нијинског у улози Златног роба.

Балет Жар птица[29][30][31] (1910), са музиком коју је компоновао Игор Стравински,[32][33][34] такође је створио „комитет”, процес инспирисан вагнерским појмом Гезамткунстверк, који је синтеза елемената попут музике, драме, спектакла и плеса како би се створило кохезивније уметничко дело. Petruška (1912), уз музику коју је компоновао и Стравински и сценографију Александера Беноиса Петроучке, била је инспирисана руском лутком која се традиционално појављивала на сајмовима масленице (Шроветиде). У овом балету, Фокин је укључио уличне плесаче, торбаре, дадиље, извођачке медведе, и велики ансамбл ликова који надопунити заплет. Прича је била усредсређена на злобног мађионичара (Енрико Чекети) и његове три марионете: Петручка (Нијински), балерину (Тамара Карсавина) и дивљег Мура (Александер Орлов). Фокинов балет Le Spectre de la Rose (1911) представио је Нијинског као духа руже датог младој девојци. Излаз Нијинског био је приказан као велики жете кроз прозор спаваће собе младе девојке, темпиран тако да ће га публика последњи пут види суспендованог у ваздуху. Фокин је 1912. створио адаптацију балета Daphnis et Chloé.

On je napustio je Ruski balet 1912. godine. Djagiljev je 1914. godine uverio Fokina da se vrati u Ruski balet, gde je potom stvorio balete Majdas, Legenda o Žozefu i Le Coq d'Or.[35] Pariska premijera Zlatnog petla u izvođenju Ruskog baleta 1914. godine bila je opera-balet koji je vodio Fokin, a scenografiju je dizajnirala Natalija Gončarova.

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Definition of choreography”. Dictionary.com. Приступљено 8. 1. 2022. 
  2. ^ „Glossary (dance)”. UCI Wiki. Electronic Educational Environment (EEE). Приступљено 2012-02-19. 
  3. ^ „Choreography 36 – Choreography Competition Hannover”. Choreography Competition Hannover. Приступљено 8. 1. 2022. 
  4. ^ Sondra Horton Fraleigh (1987). Dance and the Lived Body: A Descriptive Aesthetics. University of Pittsburgh Pre. стр. 49. ISBN 978-0-8229-7170-2. Архивирано из оригинала 2023-01-12. г. Приступљено 2015-10-16. 
  5. ^ Judith Lynne Hanna (1983). The performer-audience connection: emotion to metaphor in dance and society. University of Texas Press. ISBN 978-0-292-76478-1. 
  6. ^ Foster, Susan Leigh. (2011). Choreographing empathy : kinesthesia in performance. Routledge. ISBN 978-0-415-59656-5. OCLC 963558371. 
  7. ^ Russian Ballet Celebrates 275 (!!!) Years Архивирано 2014-03-13 на сајту Wayback Machine, Dance Magazine, 2013, retrieved 13 March 2014
  8. ^ Guest, Ivor Forbes. Letters from a Ballet Master – The Correspondence of Arthur Saint-Léon. Introduction by, and Edited by Ivor Guest.
  9. ^ Nekhendzi, A. (comp.) "Marius Petipa, Materials, recollections, articles" (Marius Petipa, Materialy, vospominaniya, stat'i) Ed. Yuri Slonimsky et al. (Leningrad State Theater Museum 1971).
  10. ^ Petipa, Marius. Memuary Mariusa Petipa solista ego imperatorskogo velichestva i baletmeistera imperatorskikh teatrov (The Memoirs of Marius Petipa, Soloist of His Imperial Majesty and Ballet Master of the Imperial Theatres).
  11. ^ „Mariinsky Theatre: History of the Theatre”. Mariinsky Theatre. Архивирано из оригинала 3. 12. 2011. г. Приступљено 4. 12. 2011. 
  12. ^ „Istoricheskoe zdaniye Mariinskogo Teatra”. Severo-Zaladnaya direktsiya. Архивирано из оригинала 4. 2. 2012. г. Приступљено 4. 12. 2011. 
  13. ^ „Biography of Joseph Mazilier (1797-1868)”. TheBiography.us. TheBiography. Архивирано из оригинала 07. 12. 2020. г. Приступљено 27. 10. 2018. 
  14. ^ „Discovering Repertoire: Paquita”. Royal Academy of Dance. RAD Enterprises Ltd. Приступљено 27. 10. 2018. 
  15. ^ Speranski, Victor (новембар 2014). „The Russian Embergher”. Приступљено 29. 5. 2017. 
  16. ^ „Joseph Brent's Brian N. Dean Grand Concert Mandolin”. mandolincafe.org. 20. 11. 2011. Архивирано из оригинала 03. 08. 2020. г. Приступљено 29. 5. 2017. 
  17. ^ Daniel, Bernie; Garber, Jimi. „Re: Avi Avital and the Arik Kerman mandolin”. mandolincafe.org. Приступљено 29. 5. 2017. 
  18. ^ Fokine, Michel (author), Anatole Chujoy (editor). Fokine: Memoirs of a Ballet Master. Little, Brown and Company., 1961.
  19. ^ Varakina, G. V. (2008). „Сергей Дягилев: "Мир искусства" и художественные выставки” [Sergey Diaghilev: “Mir Iskusstva” and Art Exhibitions] (PDF). Вопросы культурологии. Moscow (12): 28—33. Архивирано из оригинала (PDF) 11. 01. 2021. г. Приступљено 22. 07. 2023. 
  20. ^ Lifar, Serge (2013). Serge Diaghilev. Read Books. ISBN 978-1-4465-4694-9. 
  21. ^ Malivanova, N. (31. 1. 2013). „Юрфак как эпизод и "маленький отдых"” [Law Faculty as an Episode and Brief Vacation] (на језику: руски). Pravo.ru. Приступљено 15. 12. 2020. 
  22. ^ Malone, Andrew Lindemann. „Scheherazade, symphonic suite for orchestra, Op. 35”. AllMusic. Приступљено 22. 11. 2021. 
  23. ^ „Scheherazade, Op. 35”. The Kennedy Center. Приступљено 2008-10-28. 
  24. ^ Caddy, Davinia (2016-10-20). The Ballets Russes and Beyond : Music and Dance in Belle-époque ParisНеопходна слободна регистрација. ISBN 978-1-316-62363-3. OCLC 953222267. 
  25. ^ „Nicolas Rimsky-Korsakow: Fantasie de Concert (Si mineur) pour Violon et Orchestre sur des themes russes”. Leipzig: M. P. Belaieff. 1912. Приступљено 15. 1. 2021. 
  26. ^ „Russian – BGN/PCGN transliteration system”. transliteration.com. Приступљено 2. 12. 2020. 
  27. ^ „Iosif (Rismky-Korsakov)” (на језику: руски). Orthodox Encyclopedia. 2011. Приступљено 6. 1. 2021. 
  28. ^ Au, Susan (2002). Ballet and Modern Dance. New York: Thames and Hudson. стр. 80–81. ISBN 9780500203521. 
  29. ^ May, Thomas. „The Firebird”. Los Angeles Philharmonic (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 10. 6. 2023. г. Приступљено 2023-07-17. 
  30. ^ Ledbetter, Steven. „Suite from The Firebird (1919 version)”. Boston Symphony Orchestra (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 17. 7. 2023. г. Приступљено 2023-07-17. 
  31. ^ Dotsey, Calvin (2019-08-22). „The Ultimate Russian Fairytale: Stravinsky's The Firebird”. Houston Symphony (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 28. 11. 2022. г. Приступљено 2023-07-17. 
  32. ^ Stravinsky, Igor (1936). Chronicle of My Life. London: Gollancz. OCLC 1354065. 
  33. ^ — (1947). Poetics of Music in the Form of Six Lessons: The Charles Eliot Norton Lectures for 1939–1940. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. ISBN 9780674678569. OCLC 155726113. 
  34. ^ —; Craft, Robert (1959). Conversations with Igor Stravinsky. Garden City, New York: Doubleday. OCLC 896750. Архивирано из оригинала 13. 12. 2004. г. Приступљено 22. 07. 2023.  Reprinted Berkeley: University of California Press, 1980. ISBN 978-0-520-04040-3.
  35. ^ Буцкле, Рицхард (1979). Диагхилев. Лондон: Wеиденфелд & Ницолсон. ISBN 0-297-77506-5, п. 268.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Беаумонт, C. W., Мицхел Фокине анд Хис Баллетс, ISBN 1-85273-050-1
  • Андерсон, Јацк. „ДАНЦЕ ВИЕW; Фокине -- Тхе Ундервалуед Револутионарy”. Тхе Неw Yорк Тимес. 7. 9. 1980. стр. 8. 
  • "Мицхел Фокине|Руссиан Данцер анд Цхореограпхер." Енцyцлопæдиа Британница Онлине. Енцyцлопæдиа Британница. Wеб. Фебруарy 21, 2016.
  • Волков, Соломон (1995). Ст. Петерсбург: А Цултурал Хисторy. Неw Yорк: Фрее Пресс. стр. 256. ИСБН 0-02-874052-1. ОЦЛЦ 243825848. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Михаил Фокин на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Mihail_Fokin&oldid=27676909”