Пређи на садржај

Минералне киселине

С Википедије, слободне енциклопедије

Минералне киселине, познате још и као неорганске киселине, су киселине које настају из неорганских једињења. Растварањем у води дисосују на водоник као катјон и коњуговану базу (киселински остатак) као ањон. Најпознатије минералне киселине су киселине сумпора, киселине азота и хлороводонична киселина .

Карактеристике[уреди | уреди извор]

Минералне киселине су неорганска једињења, повезана ковалентним везама. Ове киселине углавном немају угљеник у свом саставу за разлику од органских киселина које имају. Угљена киселина је минерална киселина, иако садржи угљеник. Разлика није у самом угљенику, већ у угљеничним везама.

Неорганске киселине су подељене у две широке категорије:

  •    Киселине без кисеоника, настале од водоника и другог једињења.
  •    Киселине са кисеоником. Водоник је везан за атом кисеоника који се веже за остатак молекула -O-H.

Минералне киселине могу бити веома јаке суперкиселине, као што је на пример перхлорна киселина, али и веома слабе као што је борна киселина. Добро су растворне у води и неполарним растварачима, док су веома лоше растворне у органским растварачима.

Због својих корозивних својстава, на пример разблажени раствор хлороводоничне киселине се користи за уклањање наслага нечистоћа из унутрашњости бојлера. Уз одређене мере предострожности како би се спречила корозија од стране саме киселине. Овај поступак је познат под називом уклањање каменца.

Минералне киселине у храни[уреди | уреди извор]

Минералне киселине се могу налазити у храни у облику соли: сулфата, фосфата, хлорида. Имају велики значај у спречавању кварења хране, јер смањују pH вредност.[1]

Минералне киселине у индустрији[уреди | уреди извор]

Минералне киселине се користе у многим секторима хемијске индустрије као сировина за синтезу других једињена. Велике количине ових киселина - посебно сумпорне киселине, азотне киселине и хлороводоничне киселине - производе се за комерцијалну употребу.

Примери минералних киселина[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Минерелне киселине у храни”. Технологија хране. 25. 10. 2020. Архивирано из оригинала 31. 10. 2020. г. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]