Пређи на садржај

Научна метода

С Википедије, слободне енциклопедије

Научна метода или метод (грч. μετά - метá = после, иза + ὁδός - ходóс = метходос = начин, кретање, пут) означава процес којим научници долазе до спознаја о одређеним феноменима путем постављања претпоставки те њиховог проверавања кроз експерименте.[1][2] Да би имао научни карактер, истраживачки метод мора бити заснован на прикупљању приметне, емпиријске и мерљиве евиденције.[3] Научни метод је: „метод поступака који су особен за природне науке од 17. века, и који се састоји од систематских посматрања, мерења и експеримента, као и формулације, тестирања и мењања хипотеза“.[4]

Према неформалним али устаљеним етичким нормама „добре праксе”, у научно-истраживачким и стручним радовима, обавезно се цитирају аутори оригиналних метода и/или њихових модификација.[5][6][7] Методика је техника реализације прописаног метода. Методологија је наука која проучава методе и методике појединих процедура, или у најширем смислу наука о процесима остваривања или репродукције и ревизије постојећих научних, стручних или свеопштих животних спознаја.

Иако се поступци разних области науке међусобно разликују, препознатљиве су и њихове заједничке карактеристике. Свеукупни процес научног метода укључује поставку хипотезе, која произилази из предвиђања њених могућих и логичних последица, а затим на основу тога следи извођење експеримената и/или „теренских” истраживања. (Галилео 1638)[8]. Његови мисаони експерименти су оповргнули Аристотелову физику пада тела. Хипотеза је претпоставка, на основу сазнања за формулирање питања на које се очекује одговор. Она може бити врло уско специфична, али и јако широка. Научници затим тестирају хипотезе спроводећи експеримента или проучавања у природи и друштву.

Сврха експеримента је да се утврди да ли се запажања слажу са очекивањима или су у сукобу са предвиђањима изведеним из хипотезе.[9] Експерименти се могу спроводити у приватним просторима, у школским лабораторијама, у ЦЕРН-у (нпр. Велики хадронски сударач), на дну океана, на Марсу, Месецу, или било којем доступном месту. Међутим могу да постоје полазне потешкоће у формалисању подобног метода. Иако је научни метод често представљен као фиксирани редослед корака у одабраном поступку, боље је да се прихвата као опште начело.[10] Сви кораци нису ни нужни, ни остварљиви у свакој области научног истраживања. Обично нису изводиви у истој мери, као што се увек ни не спроводе с истим циљем.[11]

Преглед[уреди | уреди извор]

Јохан Кеплер (1571–1630). „Кеплер показује оштроумност логичног детаљирања целокупног процеса којим је коначно стигао у истинску орбиту. Ово је најбоље парче ретродуктивног резонирања икада обављеног.” – Чарлс Сандерс Перс, ц. 1896, образлажући Кеплерова објашњења хипотезе[12]
Према Морису Клајну[13] „Модерна наука дугује своје садашњи процват новом научном методу који је, готово у потпуности, обликовао Галилео Галилеј” (1564−1642). Дадли Шапер је дао меродавни опис Галилејевог научног доприноса.[14]

Научни метод је процес који се примењује у науци, који је базиран на општим принципима који су применљиви на све видове науке. Као и у другим подручјима истраживања, наука (научним методом) може да надограђује претходно знање и да развија софистикованије разумевање својих истраживачких тема током времена. Научни метод може да функционише на исти начин. Франсис Бејкон (1629) рангира четири типа грешака у делу Нови Органон: племенски идоли (грешка која се односи на расе), пећина (грешка у затворености индивидуалног интелекта, тржиште (грешке лажних речи) и позориште (грешка прихватања с неповерењем). На пример, концепт фалсификације (1934) формализује покушај да се не оповргава сама хипотеза, него да су је други доказали.[15]

Леон M. Ледерман у настави физике показује како се може избећи пристрана потврда: Ијан Шелтон, у Чилеу, је у почетку био скептичан да је супернова 1987А стварна, и сматрао је да је могући артефакт инструментације (нулта хипотеза), стога је оповргао ову нулту хипотезу посматрањем SN 1987A голим оком. У камиошком експерименту у Јапану, независно су посматрани неутрини из SN 1987A у исто време. Овај модел се може сматрати научном револуцијом. „Постоји опасност која се мора избећи. ... Ако желимо правду за историјска открића, морамо узети прошлост за оно што је било. А то значи да се морамо одупрети искушењу да у прошлости тражимо примере или претече модерне науке ... Моја веза ће бити с почецима научних теорија, методима којима су формулиране, а употребама на које су намењене; ...”

Пре хиљаду година, Хејсам је утврдио значај формулисања питања и након тога њиховог тестирања. Дејвид Хокни (2001, 2006) у књизи „Тајно знање“ (Secret Knowledge)[16] неколико пута цитира Хејсама као вероватног извора идеје за портретисање коришћењем тамне коморе (камера опскура), коју је Хокни поново открио помоћу сугестије из оптике, рада Чарлса M. Фалкоа (Kitab al-Manazir), који је превео Хејсамову књигу Књига Оптике. Сагласно свом времену превео ју је са арапског на латински, као Opticae Thesaurus, Alhazen Arabis, за европску употребу, најраније 1270. Хокни цитира издање Opticae Thesaurus (Фририх Ризнер, 1572, Базел) и апострофира Хејсама као онога који је први описао тамну комору.

„Истина се тражи за своје добро. А они који се баве потрагом за нечим за своје добро нису заинтересирани за друге ствари. Проналажење истина је тешко и пут до ње је тежак.“ – Хејсам (965–1040)[17][18][19] Садашњи метод се базира на хипотетско-дедукцијском моделу, формулисаном у 20. веку, који је досад такође подвргован значајним ревизијама.

Процес[уреди | уреди извор]

Свеукупни процес укључује израду хипотезе, која произилази из предвиђања логичних последица, а затим извођење експеримената како би се утврдило да ли је оригинално предвиђање било умесно. Постоје и потешкоће у формализовању метода. Међутим, иако је научни метод често представљен као фиксни редослед корака, боље их је сматрати општим начелима.[10] Нису сви кораци одрживи у сваком научном истраживању (или у истој мери), и не јављају се увек у истом редоследу. Као што је приметио Вилијам Вивел (1794–1866), „инвенција, оштроумност [и] генијалност” су потребне на сваком кораку.

Формулација питања[уреди | уреди извор]

Питање се може односити на објашњење одређеног посматрања (запажања), као у „Зашто је небо плаво?”, Али исто тако могу бити отворена, као у „Како да дизајнирам лек да се излечи ова болест?” Ова фаза често укључује трагање и оцењивање доказа из претходних експеримената, лична запажања или научне тврдње, и/или рад осталих научника. Ако је одговор оно што је већ познато, може се поставити друго питање које се надовезује на претходне доказе. Када је реч о научним истраживањима, постављање правог питања може бити врло тешко и значајно утицати на коначни исход истраживања.[20]

Хипотеза[уреди | уреди извор]

Хипотеза је претпоставка на основу сазнања добијеног у почетном питању, које се може објаснити посматраним понашањем дела свемира. Хипотеза може бити врло специфична (Ајнштајнов – принцип еквиваленције или Крикова ДНК ствара РНК, а РНК – протеин[21]. Може бити и врло широка, нпр. непознате врсте живота бораве у неистраженим дубинама океана. А статистичка хипотеза је претпоставка о неким аспектима структуре становништва. На пример, у проучаваном становништву могу се појавити одређене болести, што утиче на предвиђање да ли би нови лек могао да излечи болест код неких припадника те популације. Тада се обично постављају статистичке хипотезе (нулта хипотеза) и алтернативна хипотеза.

  • Нулта хипотеза је претпоставка да је статистичка хипотеза лажна, нпр. нови лек не делује и да није било изгледа за позитивне ефекте. Истраживачи обично желе да покажу да је нулта хипотеза лажна.
  • Алтернатива хипотеза је жељени исход, нпр. да лек делује и има шансу.
  • А коначна поента је: научна хипотеза мора оповргнути постојећу, што значи да се може идентификовати могући исход експеримента који је у сукобу са предвиђањем закључка из хипотезе. Без таквог приступа, не може се смислено тестирати.

Предикција[уреди | уреди извор]

Овај корак укључује утврђивање логичних последица хипотезе. Једно или више предвиђања се затим одаберу за даљње тестирање. Што је више вероватно да је предвиђање било исправно, а не једноставна коинциденција, то је предвиђање успешније. Доказ је јачи ако одговор на тестирану хипотезу није већ познат, а због ефеката „системске грешке“ треба поставити и постдикцију (закључак о таквој могућности). У идеалном случају, предвиђања се морају разликовати од хипотезе из алтернативе. Ако две хипотезе дају исту прогнозу, остварени резултат није доказ ни једне, ни друге могућности.

Провера[уреди | уреди извор]

Тестирање одговара на питање да ли су стварни резултати подударни са полазном хипотезом. Истраживачи (научници и остали) тестирање хипотезе спроводе путем експеримената. Сврха експеримента је да се утврди да ли се реална опажања слажу са предвиђањем или му противрече. Ако се слажу, расте поверење у хипотезу, а у супротном, оно се смањује. Међутим слагање још увек не значи да је хипотеза истинита, јер наредни будући експерименти могу да открију проблеме. Велики број успешних потврда није уверљив, ако оне произлазе из експеримената који избегавају ризик.

Експеримент или теренска истраживања треба тако осмислити да се смањи вероватноћа могуће грешке, посебно кориштењем одговарајућих научних контрола. На пример, тестови медицинских третмана се обично изводе као двоструко слепа испитивања. Особље које спроводи тестирање, које би могло несвесно да открије испитаницима који су жељени резултати тестирања лека и које су плацебо супстанце, то никада не смеју знати. Такви савети могу утицати на пристраност у одговорима испитаника. Осим тога, неуспех експеримента не значи нужно да је хипотеза погрешна. Експерименти увек зависе од неколико хипотеза, нпр. у тесту је опрема исправна или није исправна, а неуспех може бити неуспех једне од помоћних хипотеза.

Анализа[уреди | уреди извор]

Анализа добијених резултата укључује доношење одлуке о наредним активностима. У случајевима када се експеримент вишекратно понавља, неопходна је статистичка анализа, уз примену најсавременијих програма од којих се не очекује да нађу позитиван одговор на почетни циљ истраживања, него егзактну дијагнозу поређених података. Ако су докази оборили почетну хипотезу, поставља се нова, а ако експеримент подржава хипотезу, али докази нису довољно јаки за високу поузданост, предвиђања из хипотезе морају бити тестирана. Када је хипотеза аналитички снажно подржана доказима, ново питање може бити дубљи увид на исту тему. Докази других научника и искуство су често укључени у било којој фази у процесу. Зависно од сложености експеримента, потребно је више уграђених елемената за прикупљање довољно доказа у тражењу веродостојних одговора на полазна питања или да се добију многи одговори на врло конкретна питања, како би одговорили једно шире.

Део двојне завојнице ДНК

Пример ДНК[уреди | уреди извор]

Елементе научног метода илуструју следећи примери из откривања структуре ДНК:

  • Питање: Претходна истраживања ДНК су одредила хемијску структуру и композицију четири нуклеотида. Структура сваког индивидуалног нуклеотида одређује његова својства. Идентификовани су носиоци генетичке информације путем Авери–Маклауд–Макартијог експеримента из 1944. године,[22] али механизми чувања информација у ДНК су још увек били нејасни.
  • Хипотеза: Лајнус Полинг, Франсис Крик и Џејмс D. Вотсон су претпоставили да ДНК има хеликоидну просторну структуру.[23]
  • Предикција: Ако ДНК има хеликоидну структуру, њена дифракција X-зрака мора бити у облику слова X.[24][25] Ова предикција је била математичка за хеликоидну форму, а разрадили су је Кокран, Крик и Ванд[26] (и независно од њих Стокс). Ова предвиђања су била математичка конструкција, потпуно засебна од биолошке сфере проблема.
  • Експеримент: Росалинд Франклин је кристализовала чисту ДНК и извршила дифракцију X-зрацима за израду тзв. фотографије 51. Резултати су показали да објекат има X облик.
  • Анализа: Када је Вотсон доказао особине дифракције, одмах је препознао њен хеликс[27][28][29] Он и Крик су затим направили модел, користећи ове информације заједно са претходно познатим информацијама о саставу ДНК, и о молекулским интеракцијама, као што су водоничне везе.[30]

Ово откриће је постало полазиште за многе даље студије генетичког материјала, које обухвата поље молекулске генетике. Проналазачи ДНК су награђени Нобеловом наградом за физиологију или медицину 1962. године.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Борн, Маx (1949). „Натурал Пхилосопхy оф Цаусе анд Цханце” (ПДФ). Петер Смитх. 
  2. ^ Алфред Сцхарфф Голдхабер, Мицхаел Мартин Нието (2010). „Пхотон анд гравитон масс лимитс”. Рев. Мод. Пхyс. Америцан Пхyсицал Социетy. 82: 939—979. дои:10.1103/РевМодПхyс.82.939. 
  3. ^ „Неwтон'с Пхилосопхy (Станфорд Енцyцлопедиа оф Пхилосопхy)”. Приступљено 1. 7. 2018. 
  4. ^ „Дефинитион оф сциентифиц фром Оxфорд Дицтионариес Онлине”. Архивирано из оригинала 11. 04. 2011. г. Приступљено 1. 7. 2018. 
  5. ^ Силобрчић З (1994): Како саставити, објавити и оценити научно дело. Медицинска наклада, Загреб.
  6. ^ Книеwалд Ј. (1993): Методика знанственог рада. Мануалиа Университатис студиорум Загребиенсис, Мултиграф, Загреб.
  7. ^ Хаџиселимовић Р. (2004): Увод у методологију научноистраживачког рада. Природно-математички факултет Универзитета у Сарајеву, Одсјек за биологију, Сарајево.
  8. ^ Галилео 1638
  9. ^ Поппер К. Р (2003): Цоњецтурес анд Рефутатионс: Тхе Гроwтх оф Сциентифиц Кноwледге. Роутледге. ISBN 978-0-415-28594-0..
  10. ^ а б Gauch 2003, стр. 3
  11. ^ History of Inductive Science (1837) i u Philosophy of Inductive Science (1840)
  12. ^ Peirce, C. S., Collected Papers Vol. 1, paragraph 74.
  13. ^ Kline, Morris (1985). Mathematics for the nonmathematician. Courier Dover Publications. стр. 284. ISBN 978-0-486-24823-3. 
  14. ^ Shapere, Dudley (1974). Galileo: A Philosophical Study. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-75007-1. 
  15. ^ Popper K. R. (1963):'The Logic of Scientific Discovery'. The Logic of Scientific Discovery pp. 17–20, 249–252, 437–438.
  16. ^ Rediscovering the lost techniques of the old masters. ISBN 978-0-14-200512-5. (expanded edition)
  17. ^ Critique of Ptolemy. Preveo Pines S.: Actes X Congrès internationale d'histoire des sciences, Vol I Ithaca 1962, Sambursky|1974|p=139}}.
  18. ^ Optics (prevod na engleski: Smith A. M.)
  19. ^ Galilei, Galileo, Discorsi e Dimonstrazioni Matematiche, intorno a due nuoue scienze, Leiden: Apresso gli House of Elsevier. M.D.C.XXXVIIIDover reprint of the 1914 Macmillan translation by Henry Crew and Alfonso de Salvio of Two New Sciences, Galileo Galilei Accademia dei Lincei (1638), ISBN 978-0-486-60099-4 
  20. ^ Schuster and Powers (2005), Translational and Experimental Clinical Research, Ch. 1. Link.
  21. ^ Ova fraza se pripisuje Marshallu Nirenbergu.
  22. ^ McCarty1985
  23. ^ Oktobar 1951, kako je zabilježeno u McElheny 2004, стр. 40:"That's what a helix should look like!" Crick exclaimed in delight (This is the Cochran-Crick-Vand-Stokes theory of the transform of a helix).
  24. ^ June 1952, kako je notirano u McElheny 2004, стр. 43: Watson had succeeded in getting X-ray pictures of TMV showing a diffraction pattern consistent with the transform of a helix.
  25. ^ Watson did enough work on Tobacco mosaic virus to produce the diffraction pattern for a helix, per Crick's work on the transform of a helixHorace Freeland Judson (1979) The Eighth Day of Creation. ISBN 978-0-671-22540-7. стр. 137–138,.
  26. ^ Цоцхран W, Црицк ФХЦ анд Ванд V. (1952) "Тхе Струцтуре оф Сyнтхетиц Полyпептидес. I. Тхе Трансформ оф Атомс он а Хелиx", Ацта Црyст., 5, 581–586.
  27. ^ Фридаy, Јануарy 30, 1953. Теа тиме, ас нотед ин МцЕлхенy 2004, стр. 52: Франклин цонфронтс Wатсон анд хис папер
  28. ^ „Чим сам видео инстант слику, моја уста су остала отворена и мој пулс је почео да брза” – Wатсон 1968, стр. 167 Паге 168 схоwс тхе X-схапед паттерн оф тхе Б-форм оф ДНА, цлеарлy индицатинг цруциал детаилс оф итс хелицал струцтуре то Wатсон анд Црицк.
  29. ^ МцЕлхенy 2004, стр. 52 Франклин-Вотсоново сучељавање, 30. јануара 1953. Касније тога јутра, Вотсон ургира код Вилкинса да одмах започне конструкцију модела грађе ДНК. Али Вилкинс пристаје тек након што је отишла Франклин.
  30. ^ Субота 28. фебруар 1953, као што је наведено . у МцЕлхенy 2004, стр. 57–59: Wатсон је пронашао механизам упаривања базе који објашњава Чаргафово правило помоћу свог картон модела.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Бауер, Хенрy Х., Сциентифиц Литерацy анд тхе Мyтх оф тхе Сциентифиц Метход, Университy оф Иллиноис Пресс, Цхампаигн, ИЛ, 1992
  • Беверидге, Wиллиам I. Б., Тхе Арт оф Сциентифиц Инвестигатион, Хеинеманн, Мелбоурне, Аустралиа, 1950.
  • Бернстеин, Рицхард Ј., Беyонд Објецтивисм анд Релативисм: Сциенце, Херменеутицс, анд Праxис, Университy оф Пеннсyлваниа Пресс, Пхиладелпхиа, ПА, 1983.
  • Бозиновски, Стево, Цонсеqуенце Дривен Сyстемс: Теацхинг, Леарнинг, анд Селф-Леарнинг Агентс, ГОЦМАР Публисхерс, Битола, Мацедониа, 1991.
  • Бродy, Баруцх А.; Цапалди, Ницхолас (1968). Сциенце: мен, метходс, гоалс: а реадер: метходс оф пхyсицал сциенце. W. А. Бењамин. 
  • Бродy, Баруцх А., анд Грандy, Рицхард Е., Реадингс ин тхе Пхилосопхy оф Сциенце, 2нд едитион, Прентице Халл, Енглеwоод Цлиффс, Њ, 1989.
  • Буркс, Артхур W., Цханце, Цаусе, Реасон — Ан Инqуирy инто тхе Натуре оф Сциентифиц Евиденце, Университy оф Цхицаго Пресс, Цхицаго, ИЛ, 1977.
  • Алан Цхалмерс. Wхат ис тхис тхинг цаллед сциенце?. Qуеенсланд Университy Пресс анд Опен Университy Пресс, 1976.
  • Цхомскy, Ноам, Рефлецтионс он Лангуаге, Пантхеон Боокс, Неw Yорк, НY, 1975.
  • Црицк, Францис (1988). Wхат Мад Пурсуит: А Персонал Виеw оф Сциентифиц Дисцоверy. Неw Yорк: Басиц Боокс. ИСБН 978-0-465-09137-9. .
  • Деwеy, Јохн, Хоw Wе Тхинк, D.C. Хеатх, Леxингтон, МА, 1910. Репринтед, Прометхеус Боокс, Буффало, НY, 1991.
  • Еарман, Јохн (ед.), Инференце, Еxпланатион, анд Отхер Фрустратионс: Ессаyс ин тхе Пхилосопхy оф Сциенце, Университy оф Цалифорниа Пресс, Беркелеy & Лос Ангелес, ЦА, 1992.
  • Фраассен, Бас C. ван, Тхе Сциентифиц Имаге, Оxфорд Университy Пресс, Оxфорд, УК, 1980.
  • Франклин, Јамес (2009). Wхат Сциенце Кноwс: Анд Хоw Ит Кноwс Ит. Неw Yорк: Енцоунтер Боокс. ИСБН 978-1-59403-207-3. .
  • Гадамер, Ханс-Георг, Реасон ин тхе Аге оф Сциенце, Фредерицк Г. Лаwренце (транс.), МИТ Пресс, Цамбридге, МА, 1981.
  • Гиере, Роналд Н. (ед.), Цогнитиве Моделс оф Сциенце, вол. 15 ин 'Миннесота Студиес ин тхе Пхилосопхy оф Сциенце', Университy оф Миннесота Пресс, Миннеаполис, МН, 1992.
  • Хацкинг, Иан, Репресентинг анд Интервенинг, Интродуцторy Топицс ин тхе Пхилосопхy оф Натурал Сциенце, Цамбридге Университy Пресс, Цамбридге, УК, 1983.
  • Хеисенберг, Wернер, Пхyсицс анд Беyонд, Енцоунтерс анд Цонверсатионс, А.Ј. Померанс (транс.), Харпер анд Роw, Неw Yорк, НY (1971). пп. 63–64.
  • Холтон, Гералд, Тхематиц Оригинс оф Сциентифиц Тхоугхт, Кеплер то Еинстеин, 1ст едитион 1973, ревисед едитион, Харвард Университy Пресс, Цамбридге, МА, 1988.
  • Кухн, Тхомас С., Тхе Ессентиал Тенсион, Селецтед Студиес ин Сциентифиц Традитион анд Цханге, Университy оф Цхицаго Пресс, Цхицаго, ИЛ, 1977.
  • Латоур, Бруно, Сциенце ин Ацтион, Хоw то Фоллоw Сциентистс анд Енгинеерс тхроугх Социетy, Харвард Университy Пресс, Цамбридге, МА, 1987.
  • Лосее, Јохн, А Хисторицал Интродуцтион то тхе Пхилосопхy оф Сциенце, Оxфорд Университy Пресс, Оxфорд, УК, 1972. 2нд едитион, 1980.
  • Маxwелл, Ницхолас, Тхе Цомпрехенсибилитy оф тхе Универсе: А Неw Цонцептион оф Сциенце, Оxфорд Университy Пресс, Оxфорд, 1998. Папербацк 2003.
  • Мацлyн МцЦартy Тхе Трансформинг Принципле: Дисцоверинг тхат генес аре маде оф ДНА. Неw Yорк: W. W. Нортон. 252 пп. 1985. ISBN 978-0-393-30450-3. Мемоир оф а ресеарцхер ин тхе Аверy–МацЛеод–МцЦартy еxперимент.
  • МцЦомас, Wиллиам Ф., ед. Тхе Принципал Елементс оф тхе Натуре оф Сциенце: Диспеллинг тхе Мyтхс, фром Тхе Натуре оф Сциенце ин Сциенце Едуцатион. пп. 53–70, Клуwер Ацадемиц Публисхерс, Нетхерландс 1998.
  • Мисак, Цхерyл Ј., Трутх анд тхе Енд оф Инqуирy, А Пеирцеан Аццоунт оф Трутх, Оxфорд Университy Пресс, Оxфорд, УК, 1991.
  • Неwелл, Аллен, Унифиед Тхеориес оф Цогнитион, Харвард Университy Пресс, Цамбридге, МА, 1990.
  • Пиаттелли-Палмарини, Массимо (ед.), Лангуаге анд Леарнинг, Тхе Дебате бетwеен Јеан Пиагет анд Ноам Цхомскy, Харвард Университy Пресс, Цамбридге, МА, 1980.
  • Поппер, Карл Р., Унендед Qуест, Ан Интеллецтуал Аутобиограпхy, Опен Цоурт, Ла Салле, ИЛ, 1982.
  • Путнам, Хиларy, Ренеwинг Пхилосопхy, Харвард Университy Пресс, Цамбридге, МА, 1992.
  • Рортy, Рицхард, Пхилосопхy анд тхе Миррор оф Натуре, Принцетон Университy Пресс, Принцетон, Њ, 1979.
  • Салмон, Wеслеy C., Фоур Децадес оф Сциентифиц Еxпланатион, Университy оф Миннесота Пресс, Миннеаполис, МН, 1990.
  • Схимонy, Абнер, Сеарцх фор а Натуралистиц Wорлд Виеw: Вол. 1, Сциентифиц Метход анд Епистемологy, Вол. 2, Натурал Сциенце анд Метапхyсицс, Цамбридге Университy Пресс, Цамбридге, УК, 1993.
  • Тхагард, Паул, Цонцептуал Револутионс, Принцетон Университy Пресс, Принцетон, Њ, 1992.
  • Зиман, Јохн (2000). Реал Сциенце: wхат ит ис, анд wхат ит меанс. Цамбридге, УК: Цамбридге Университy Пресс.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Научна метода на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Naučna_metoda&oldid=27557628”