Наука о животној средини

С Википедије, слободне енциклопедије
Плаво мраморне композитне слике које је генерирала НАСА 2001. године (лево) и 2002. (десно)
Биолошка разноврсност коралног гребена. Корали се адаптирају и прилагођавају својој животној средини путем формирања калцијум карбонатних скелетона. Тиме се обезбеђују услови за раст будућих генерација и формира станиште за многе друге врсте.

Наука о животној средини је интердисциплинарно академско поље које интегрише физичке, биолошке и информационе науке (укључујући екологију, биологију, физику, хемију, ботанику, зологију, минералогију, океанологију, лимнологију, науку о земљишту, геологију и физичку географију - геодезију), и атмосферске науке ради изучавања животне средине и решавања проблема исте. Наука о животној средини је настала из поља природне историје и медицине током периода просветитељства.[1] У данашње време она пружа један интегрисани, квантитативни, и интердисциплинарни приступ изучавања система животне средине.[2]

Сродне области су студије заштите животне средине и инжењерство заштите животне средине. Студије заштите животне средине инкорпорирају у знатној мери друштвене науке ради разумевања људских односа, перцепција и политика у погледу животне средине. Инжењерство заштите животне средине има фокус на дизајну и технологији за побољшање квалитета животне средине у свим аспектима.

Научници у пољу животне средине раде на темама као што су разумевање земаљских процеса, евалуација система алтернативне енергије, контрола и митигација загађења, управљање природним ресурсима, и последице глобалних климатских промена. Питања заштите животне средине скоро увек обухватају интеракцију физичких, хемијских, и биолошких процеса. Научници који раде у пољу заштите животне средине имају системски приступ анализи проблема. Кључни елементи за успешне исходе њиховог деловања су способност успостављања просторних и темпралних релација, као и квантитативна анализа.

Наука о животној средини се развила као значајно и активно подручје научног истраживања током 1960-их и 1970-их, вођена (а) потребом за мултидисциплинарним приступом анализи комплексних проблема животне средине, (б) ступањем на снагу знатних закона о заштити животне средине, успостављањем којих је захтевало специфичне срединске протоколе истраживања, и (ц) порастом свести јавности о потреби деловања на решавању проблема животне средине. Догађаји који су подстакли овај развој обухватају објављивање значајне књиге Рејчел Карсона о животној средини, Немо пролеће,[3] заједно са великим проблемима животне средине који су постали веома јавни, као што је изливање нафте код Санта Барбаре 1969, и „паљење” Кајахога реке код Кливленда, Охајо, (исто 1969. године).

Заштита животне средине[уреди | уреди извор]

Заштита животне средине подразумева скуп различитих поступака и мера који спречавају угрожавање животне средине с циљем очувања биолошке равнотеже. Еколошка одбрана је мултидисциплина и треба да представља трајну обавезу свих чланова друштва. Њена мултидисциплинарност проистиче из чињенице да здравље, животна средина и социјални услови представљају комплекс области и проблема који су у сталној интеракцији. Брига о животној средини је са гледишта нашег друштва приоритет од свеукупног значаја за друштво. Здрава животна средина је основ за очување људске егзистенције, здравог развоја друштва и битан фактор за ниво живота становништва.

Екологија[уреди | уреди извор]

Екологија је наука о животној средини. Име науке потиче од грчких речи оикос — дом, домаћинство и логос — наука, изучавање. Термин екологија први пут је употребио немачки биолог Ернест Хекел 1866. године. У лаичкој јавности се овај термин често користи као синоним за појам заштите животне средине, што није исправно јер је заштита животне средине само једна од области којима се бави екологија.

У суштини, екологија је научна дисциплина која проучава распоред и распрострањеност живих организама и биолошке интеракције између организама и њиховог окружења. Окружење (животна средина) организама укључује физичке особине, које сумарно могу да се опишу абиотичким факторима као што су клима и геолошки услови (геологија), али такође укључује и друге организме који деле са њим његов екосистем односно станиште. Екологија, која се обично сматра граном биологије, општа је наука која проучава жива бића (организме). Организми могу бити проучавани на многим различитим нивоима, од протеина и нуклеинских киселина (у биохемији и молекуларној биологији), до ћелија (у ћелијској биологији), јединки (у ботаници, зоологији и осталим сличним наукама), и коначно на нивоу популације, заједница и екосистема, до биосфере као целине; задњенаведени нивои су главни предмети еколошких истраживања. Екологија је мултидисциплинарна наука. Због усредсређености на више нивое организације живота и на међуоднос организама и њихове околине, екологија има снажан уплив на многе друге научне гране, поготово на геологију и географију, затим метеорологију, педологију, хемију и физику. Зато се за екологију каже да је холистичка наука и да обједињује традиционалне науке (као нпр. биологију) које, на тај начин, постају њене субдисциплине и све заједно омогућавају даљи развој екологије.

Као грана науке, екологија не прописује шта је „исправно“ а шта „погрешно“. Ипак, учење о биолошкој разноврсности и с тим повезаним еколошким темама омогућило је научно постављање циљева енвајорментализма и дало могућност да се с тим повезане теме изражавају научном методологијом, мерењима и терминологијом. Штавише, холистички приступ проучавању природе подједнако је заступљен и у екологији и у енвајорментализму.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Еддy, Маттхеw Даниел (2008). Тхе Лангуаге оф Минералогy: Јохн Wалкер, Цхемистрy анд тхе Единбургх Медицал Сцхоол 1750-1800. Асхгате. 
  2. ^ Енвиронментал Сциенце: Иоwа Стате Университy. Енвиронментал Сциенцес провидес ан интегратед анд интердисциплинарy аппроацх то ундерстанд анд митигате хазардс арисинг фром антхропогениц анд натурал ацтивитиес бy фоцусинг он кеy ареас оф енвиронментал цхемистрy, еартх сциенцес, енвиронментал енгинееринг, атмоспхериц сциенцес, анд сустаинабле сyстемс. http://www.ensci.iastate.edu (Аццессед 17 Фебруарy 2010)
  3. ^ Царсон, Рацхел. Силент Спринг (Бостон: Хоугхтон Миффлин, 1962). . Mariner Books. 2002. ISBN 978-0-618-24906-0. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]