Неуронско преузимање
Поновно преузимање је реапсорпција неуротрансмитера посредством неуротрансмитерског транспортера пресинаптичког неурона након што је обавио своју функцију преноса неуронског импулсе.
Поновно преузимање је неопходно за нормалну синаптичку физиологију јер се тиме омогућава рециклација неуротрансмитера и регулише ниво пресутног неуротрансмитера у синапси. Тим процесом се контролише дужина трајања сигнала произведеног ослобађањем неуротрансмитера. Неуротрансмитерски молекули су сувише велики и хидрофилни да путем дифузије прођу кроз мембране, те су специфични транспортни протеини неопходни за реапсорпцију неуротрансмитера. Многа истраживања, и биохемијска и структурна, су извршена да се докучио механизам поновног преузимања.
Протеинска структура[уреди | уреди извор]
Прва примарна секвенца протеина поновног преузимања је објављена 1990. Техника за одређивање протеинске секвенце је била базирана на пречишћавању, секвенцирању, и клонирању транспортерског протеина, или на стратегија клонирања у којима је транспортна функција кориштена као тест за цДНК врсте које кодирају транспортер. Након што је у независним истраживањима секвенцирана ДНК која кодира ГАБА транспортер и норепинефрински транспортер, постало је јасно да постоји мноштво сличности између две ДНК секвенце. Даљом експлорацијом поља протеина поновног проузимања утврђено је да мноштво транспортера асоцираних са другим телесним неуротрансмитерима има сличне секвенце са ГАБА и норепинеринским транспортерима. Чланови ове нове фалије обухватају транспортере за допамин, норепинефрин, серотонин, глицин, пролин и ГАБА. Они су названи Na+/Cl- зависним неуротрансмитерским транспортерима. Користећи сличности између секвенци и анализу хидропатских графикона, изведен је закључка да постоји 12 хидрофобних региона који премоштавају мембрану у класичној транспортерској фамилији.[1] N- и C-терминали су у интрацелуларном простору. Ови протеини имају дугачку екстрацелуларну петљу између треће и четврте трансмембранске секвенце. Експериментима локализованог хемијског обележавања је потврђена ова тополошка организација серотонинског транспортера.[2]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Массон, Ј; Сагнé, C; Хамон, M; Ел Местикаwy, С (1999). „Неуротрансмиттер транспортерс ин тхе централ нервоус сyстем”. Пхармацологицал ревиеwс. 51 (3): 439—64. ПМИД 10471414.
- ^ Androutsellis-Theotokis, A., and Rudnick, G. (2002) Accessibility and conformational coupling in serotonin transporter predicted internal domains. J Neurosci 22, 8370-8378