Одлука о привременој забрани повратка колонистима
Одлука НКОЈ о привременој забрани враћања колониста на њихова пријашња места живљења, позната и као Одлука бр. 153, била је уредба послератних југословенских комунистичких власти донесена 6. марта 1945. године.[1]
Том одлуком су власти нове Демократске Федеративне Југославије свим тзв. колонистима, претежно Србима, привремено забраниле повратак на Косово, Метохију, Македонију и друге области у којима је вршена колонизације у периоду Краљевине Југославије. Одлука је објављена као да је привременог карактера, услед најављење ревизије додељивања земље у међуратном периоду.[2] Нове власти су већ почетком августа 1945. усвојиле Закон о ревизији колонистичких односа, чиме није престала да важи привремена општа забрана повратка колониста.
Према Закону о ревизији, право на земљу су губили они колонисти којима је била додељена земља принудно одузета од ранијих власника. За породице колониста којима је забрањен повратак су предвиђене компензације одузетом земљом у Војводини, одакле су масовно исељени подунавски Немци. У септембру исте године само 3.352 „бивша колониста“ су добила право да се врате на Косово и Метохију, док је 306 насељеника који су изгубили право повратка преусмерено у Војводину.[3] Нове власти су сматрале да је тиме исправљена наводна неправда нанета албанским сељацима током међуратне колонизације Косова, када је, одређен број колониста усељен у куће албанских сељака којима је насилно одузета њихова земља.[2]
Та одлука се у историографији сматра контроверзном. Комунисти су насељенике прогласили експонентима предратне великосрпске политике, од које се нови режим дистанцирао.[4] Националистички аутори тумаче како се забрана повратка односила на све Србе и Црногорце, староседеоце Косова, што се узима као крунски доказ антисрпске политике КПЈ.[3]
Позадина[уреди | уреди извор]
Колонизација Косова Србима, Црногорцима и другим неалбанским становништвом је плански спровођена од стране Београдске владе у периоду након ослобођења од Турака, па до почетка Другог светска рата. Колонизација Косова је, по тврдњама комуниста имала наглашено националну ноту и њоме је „анационални елеменат“ требало заменити „здравим националним елементом“.[5][6] Паралелно са колонизацијом, текао је процес исељавања Албанаца са Косова.[7] Између 1912. и 1941. године на Косову је одузето 228.000 хектара земље за колонисте и насељено је око 15.000 породица[8], односно око 65.000 неалбанског становништва са разних крајева Југославије.[9] Одређен број колониста је био смештан у куће албанских сељака, којима је одузета њихова земља. Колонистима је регуларно дељено оружје за одбрану, а неки колонисти, углавном црногорски, су имали конфликте са албанским становништвом.[10] Услед примене насилних мера односи између албанских староседелаца и колониста су постали веома напети, што је имало последица на продубљење српско-албанског сукоба.
Током Другог светског рата, Косово је припојено Великој Албанији, која је била италијански протекторат. Бројни српски и црногорски колонисти досељени 1920-их и 1930-их су протерани назад у Црну Гору и Србију, а многи су убијени.[11] Крајем рата, неки од српских и црногорских колониста протераних с Косова су, у намери да се освете, учествовали у масакру Албанаца у Бару.[12]
Велики део српског становништва је током рата протеран са Косова и Метохије или је био принуђен да побегне да би избегао смрт. Процене су да је око 40.000 Срба напустило италијанску, 30.000 немачку, а 25.000 бугарску окупациону зону. Срби су одлазили са овог подручја све до августа 1944. Према неким истраживањима процењује се да је збегло између 90.000 и 100.000 Срба[13].
Мањи део староседеоца Срба и Црногорца, избеглих с Косова током рата, су се вратили на Косово одмах по његовом ослобођењу. Током 1945. вратило се само око 4.000 породица. На састанку Политбироа почетком априла 1945. Тито је рекао да на Косово и Метохију треба да се врате сви који су тамо живели[14], што је делимично спроведено у наредном периоду.[2] Исте године, део избеглог становништва се вратио на Косово и Метохију, укључујући и 3.352 „бивша колониста“.[3] Неким колонистима којим је забрањен повратак додељена је земља у Војводини.
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Службени лист ДФЈ, бр. 11/1945.
- ^ а б в Стеван Мирковић, О забрани повратка колонистима
- ^ а б в Владан Јовановић, Токови и исход међуратне колонизације Македоније, Косова и Метохије
- ^ „Дусан Т. Батаковиц, Косово анд Метовија: А хисторицал сурвеy”. Архивирано из оригинала 02. 08. 2017. г. Приступљено 20. 01. 2010.
- ^ Ђ. Крстић, Колонизација у Јужној Србији (стр. 21–24), Сарајево, 1928.
- ^ Архив Југославије, 67-28-256, јул 1934.
- ^ „Еxпулсионс оф Албанианс анд Цолонисатион оф Косова”. Архивирано из оригинала 17. 12. 2009. г. Приступљено 20. 01. 2010.
- ^ Архив Југославије, Фонд Аграрна реформа и колонизација, Београд
- ^ „Прва балистичка побуна”. Архивирано из оригинала 21. 10. 2008. г. Приступљено 20. 01. 2010.
- ^ Живко Топаловић, Привредни проблеми Југа, Београд, 1927, пп. 21
- ^ Wиллиамсон Мурраy, Тхе емергинг стратегиц енвиронмент: цхалленгес оф тхе тwентy-фирст центурy
- ^ „Тјескоба у Бару”. Архивирано из оригинала 25. 08. 2009. г. Приступљено 20. 01. 2010.
- ^ „Ненад Антонијевић: Страдање Срба на Косову је црна рупа наше историографије”. јадовно.цом (на језику: српски). Приступљено 2024-05-15.
- ^ Записници са састанка Политбироа, издање Архива Југославије
- ^ Миливојевић, Снежана (2005). „Импосинг а бан он цолонистс анд еxпеллед Сербиан анд Монтенегрин популатион то ретурн”. Баштина (19): 157—167. ИССН 0353-9008.