Океански делфини

С Википедије, слободне енциклопедије

Океански делфин
Временски распон: 25–0 Ма Касни олигоцен - садашњост
Тихоокеански белобоки делфини
Научна класификација е
Домен: Еукарyота
Царство: Анималиа
Тип: Цхордата
Класа: Маммалиа
Ред: Артиодацтyла
Инфраред: Цетацеа
Натпородица: Делпхиноидеа
Породица: Делпхинидае
Gray, 1821
Родови

Погледајте текст

Океански делфини (лат. Delphinidae) су породица из подреда китова зубана, па су стога сисари који живе у води. Они су најразноврснија, и са 40 врста највећа породица китова. Живе у свим морима.

Анатомија[уреди | уреди извор]

Делфини су најчешће између 1,5 и 4 метра дуги, док орке досижу, као највећи делфини, чак до 8 м. Тела су им хидродинамички обликована и мишићава, и прилагођена брзом пливању. У глави имају округли орган (често назван диња) који је део њиховог органа за ехолоцирање. Код многих врста је чељуст јасно изражена и чини издужени „кљун”. Код више врста чељуст има велики број зуби.

Мозак делфина је велик с врло комплексном можданом кором, што је разлог да их зоолози убрајају у најинтелигентније животиње.

Боја тела им је по правилу састављена од различитих ступњева сиве боје, при чему је доња страна тела светлија, а леђа су јасно омеђена и тамна. Осим тога, врсте се међусобно разликују линијама и пољима у различитим тоновима боја и контраста.

Чула слуха и вида су им врло добра. Имају спољашње ушне отворе, мада они веројатно нису у функцији. Звук им преко доње вилице и средњег ува стиже у унутрашње уво. Очи су им углавном прилагођене гледању под водом, али јако добро виде и изван ње. Врло важну улогу у сналажењу у околини има способност ехолоцирања уз помоћ ултразвука.

Од других китова зубана разликују се следећим особинама: два прва пршљена у кичми су им међусобно сраштена, имају мањи број ребара, сраштене су им две половине доње чељусти до највише једне трећине, а зуби су им тупи.

Сви делфини одбацују вањске кожне ћелије од прилике свака два сата. Ова непрекидна регенерација смањује отпор воде и изазива пажњу научника који се баве људском регенерацијом, као и градитеља бродова.

Понашање[уреди | уреди извор]

Lagenorhynchus obliquidens

Делфини су врло брзи пливачи, досижу брзину од 80 до 90 км/х. Често искачу из воде, изводећи уз то и праве акробације. Ти се скокови тумаче као игра. Поред тога, ти изрони им омогућују и брже кретање него само под водом. Такође, то им помаже и у потрази за храном, јер прате где се окупљају галебови. Кад су у лову, зарањају на дубину и до 300 м и при томе могу остати под водом до 15 минута. Делфини су познати по томе, да се приближавају бродовима и јашу на таласима иза или испред њих.

Делфини су социјалне животиње које живе у групама. Такозване „школе”, како се обично такве групе називају, окупљају се на местима с обиљем хране у привремене групе које могу имати и више од 1000 јединки. Јединке се међусобно споразумевају целим низом различитих звукова који звуче попут кликтања, звиждука, гакања и другачије, а служе се и телесним контактом као средством споразумевања. Осим тога, тоновима високе фреквенције истражују и спознају околину уз помоћ ехолокацијског механизма. Британски научници су недавно утврдили, да се делфини међусобно називају „именима”. Свака јединка има другачији звиждави звук као „име”, и задржава га до у дубоку старост, веројатно заувек.

Припадност одређеној групи није јако чврста, често се догађа да нека јединка промени групу. Они ипак развијају чврсте међусобне везе што је нарочито видљиво у помоћи и подршци коју пружају рањеној или болесној јединки из групе.

Делфини спавају на начин, да наизменично једна половина мозга увек остаје будна. Тако је могуће дисање. Осим тога, једно око увек остаје отворено како би видели могућег непријатеља, односно његов напад. У раздобљу спавања су активности делфина сасвим смањене.

Као и сви други китови, и делфини доносе на свет само једно младунче. Скотност траје просечно годину дана и варира од врсте до врсте. Младунци остају уз мајку до шест година, али при узрасту од неколико месеци већ почињу сами потрагу за храном.

Прехрана[уреди | уреди извор]

Делфинов ехосистем

Делфини су брзи грабежљивци који свој плен активно лове. Откривају га уз помоћ система ехолоцирања. Генерално, делфини имају једнаке конусне зубе који служе само за држање плена. Уловљене рибе или главоношце готово увек гутају у једном комаду. Зуби су им у правилу прилагођени плену. Врсте које се хране углавном рибама имају више зуба, а оне које лове претежно главоношце их имају мање. Неки делфини понекад лове и љускаре. Једини делфин који се храни и другим морским сисарима, као што су туљани или другим врстама китова односно делфина је орка. Неки делфини користе кооперативне стратегије у заједничком лову. Једна од њих је, да цела школа окружи јато риба и онда их тера према обали.

Класификација[уреди | уреди извор]

Лобања делфина Etruridelphis giulii у Болоњи

Делфини, а посебно припадници рода Турсиопс, су се хибридизовали са широким варијететом других врста делфина; волфини су једна од многих постојећих хибрида.[1]

Шест врста, које се понекад називају „црне рибе”, делфини су који се обично називају китовима: кит убица, Пепоноцепхала елецтра, патуљасти кит убица, лажни кит убица, и две врсте пилотских китова, мада су они класификовани у фамилију Delphinidae.[2]

Недавне молекуларне анализе указују да неколико делфинских родова (посебно Stenella и Lagenorhynchus) нису монофилетски као што се тренутно сматра.[3] Стога се очекују знатне таксономске ревизије унутар породице.[4]

Класификација фамије Delphinidae према Перину (1989) одражава традиционално гледиште међусобних односа врста. Ревидирана класификација породице Delphinidae на основу молекуларне систематске анализе; адаптирано из рада ЛеДуц ет ал. (1999).

[5][6][7]

Делфини и човек[уреди | уреди извор]

Дресирани делфин америчке војске

Од свих врста делфина, најпознатији је кљунасти делфин (Tursiops truncatus). Делфинаријуми га најчешће држе, а већ се у њима годинама с успехом разможава. Међутим, држање делфина у делфинаријима је врло оспоравано, јер између осталог један базен никада не одговара стандарду мора. Највећи делфин је орка који због своје велике популарности најчешће служи као магнет за публику.

Због велике интелигенције и способности учења, војске САД као и Русије користе велике делфине за разне војне сврхе. Дресирају их за постављање мина на непријатељске бродове или за њихово онеспособљавање. Познате су такође и одређене терапије тешких болесника, на пример аутистичних особа уз помоћ делфина. Најчешће се болесник држи за леђном перају делфина, а он га вуче пливајући за собом. Међути то је врло спорно, јер се исти резултати постижу уз помоћ других животиња уз битно ниже трошкове.

У старогрчкој митологији су делфини играли врло важну улогу, а и у новије доба се користе као симболи за езотерику као и за хипи покрет. Врло велику популарност је својевремено уживала ТВ серија о делфину Флиперу.

Документарни филм „Залив” који описује сезонски лов и убијање делфина у Јапану, добитник је Осцара за најбољи документарни филм и бројних других филмских награда. Филм је осмислио Рик О'Бари, који је био један од главних дресера делфина у ТВ серији Флипер, а касније је постао један од најпознатијих активиста за заштиту делфина. Посебно се залаже за забрану лова и убијања делфина у Јапану о чему и говори документарни филм.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Царролл, Сеан (2010). „Хyбридс Маy Тхриве Wхере Парентс Феар то Треад”. Сциенце: Ремаркабле Цреатурес. Приступљено 31. 10. 2015. 
  2. ^ Леатхерwоод, С.; Прематунга, W.П.; Гиртон, П.; МцБреартy, D.; Илангакоон, А.; МцДоналд, D (1991). Рецордс оф 'блацкфисх' (киллер, фалсе киллер, пилот, пyгмy киллер, анд мелон-хеадед wхалес) ин тхе Индиан Оцеан Санцтуарy, 1772–1986 ин Цетацеанс анд цетацеан ресеарцх ин тхе Индиан Оцеан Санцтуарy. УНЕП Марине Маммал Тецхницал Репорт. стр. 33—65. АСИН Б00КX9И8Y8. 
  3. ^ ЛеДуц, Р.Г.; Перрин, W.Ф.; Дизон, А.Е. (јул 1999). „Пхyлогенетиц релатионсхипс амонг тхе делпхинид цетацеанс басед он фулл цyтоцхроме б сеqуенцес”. Марине Маммал Сциенце. 15 (3): 619—648. ИССН 0824-0469. дои:10.1111/ј.1748-7692.1999.тб00833.x. 
  4. ^ Хассанин, А.; et al. (2012). „Паттерн анд тиминг оф диверсифицатион оф Цетартиодацтyла (Маммалиа, Лаурасиатхериа), ас ревеалед бy а цомпрехенсиве аналyсис оф митоцхондриал геномес”. Цомптес Рендус Биологиес. 335 (1): 32—50. ПМИД 22226162. дои:10.1016/ј.црви.2011.11.002. 
  5. ^ ЛеДуц, Рицк (2002). „Делпхинидс, Овервиеw”. Ур.: Перрин, Wиллиам Р; Wиирсиг, Бернд; Тхеwиссен, Ј Г M. Енцyцлопедиа оф Марине Маммалс. Ацадемиц Пресс. стр. 310–4. ИСБН 978-0-12-551340-1. 
  6. ^ Харлин-Цогнато, Април D; Хонеyцутт, Роднеy L (2006). „Мулти-лоцус пхyлогенy оф долпхинс ин тхе субфамилy Лиссоделпхининае: цхарацтер сyнергy импровес пхyлогенетиц ресолутион”. БМЦ Евол Биол. 6 (87): 87. ПМЦ 1635737 Слободан приступ. ПМИД 17078887. дои:10.1186/1471-2148-6-87. 
  7. ^ Цунха, Хаyдéе А; Мораес, Луцас C; Медеирос, Бруна V.; Лаилсон-Брито, Јр, Јосé; да Силва, Вера M. Ф.; Солé-Цава, Антонио M.; Сцхраго, Царлос Г. (2011). „Пхyлогенетиц Статус анд Тимесцале фор тхе Диверсифицатион оф Стено анд Соталиа Долпхинс”. ПЛОС ОНЕ. 6 (12): е28297. ПМЦ 3233566 Слободан приступ. ПМИД 22163290. дои:10.1371/јоурнал.поне.0028297. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Океански делфини на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Okeanski_delfini&oldid=27675930”