Олфакторни систем

С Википедије, слободне енциклопедије
Олфакторни систем
Компоненте олфакторног система
Показатељи
ФМА7190
Анатомска терминологија
Олфакторни систем човека:
1 – Мирисни булбус
2 – Митралне ћелије
3 – Кост
4 – Мирисни епител
5 – Мирсни гломерул
6 – Мирисни неурони

Олфакторни систем или чуло мириса је једно од пет људских чула. Његови рецептори реагују на хемијске стимулусе (дражи) разних гасовитих хемијских материја које се растварају на слузници, самим тим, олфакторни систем је, као и чуло укуса, хемијско чуло. Ова врста осета настаје кад мирисне честице стимулишу тзв. Шулцеове ћелије, којих код човека има око 600.000, а распоређене су по мирисној регији у слузници горње носне шкољке.[1][2][3]

Темељни делови носа изграђени су од коштаног и хрскавичног ткива. Они чине корен носа и носну преграду септум, која уздужно дели носну шупљину на два дела. Кости лобање иза носа пуне су шупљина које се називају параназални синуси. Они се отварају у носну шупљину и као и носни путеви, прекривени су слузницом. Осет њуха код човека, мајмуна, птица, рептила и водоземаца много је слабији од чула мириса осталих сисара.[4]

Састоји се од органа за осећање мириса, а осетилне ћелије су смештене у слузници у горњем делу носне шупљине. Нервни импулси из чулних ћелија одлазе живцем до одговарајућег центра у великом мозгу, где настаје осећај мириса.

Еволуција[уреди | уреди извор]

У еволуцији је, почевши од риба, почео развој чула мириса. Ово чуло максимум развијености достиже код ноћних сисара. Животиње код којих је чуло мириса доминантно или једно од доминантнијих чула, зову се макросомати. Од лемура почиње редукција значаја овог чула и оно опада са мајмунима, човеколиким мајмунима и човеком, те се ове врсте називају микросомати.

Код неких водених животиња постоји јединствено хемијско чуло, док је код копнених оно одвојено у чуло укуса и мириса.

Драж[уреди | уреди извор]

Драж за чуло мириса су молекули ваздуха који садрже одорант. Од 1950-их до сада је понуђено неколико теорија о главним карактеристикама материја које миришу и, на основу описаних карактеристика, изведени су закључци о идентификацији.

Прва карактеристика око које се сви истраживачи слажу јесте испарљивост. Материја у течном или чврстом стању не могу бити одоранти, јер је неопходно да молекули одоранта буду ношени ваздухом. Стога, молекули одоранта морају бити лагани (мање од 400 јединица релативне молекулске масе).

Испарљивост је нужан, али не и довољан услов. Постоје материје које су испарвљиве али не миришу, као на вода. Следећи неопходан услов представља растворљивост материје у води и липидима, како би она могла да делује на слуз у носној шупљини.

У принципу, драж за чуло мириса су органске супстанце. Неорганске супстанце и самостални елементи не представљају драж за чуло мириса.

Процес осећаја мириса[уреди | уреди извор]

Мирисне материје шире се у гасовитом стању ваздухом тако да доспевају у носну шупљину, где бивају регистриране од стране чула мириса. У горњем делу носне шупљине налазе се огранци мирисног нерва градећи тзв. мирисно поље. Оно садржи мирисне чулне ћелије, чије су длачице осетљиве на мирисне материје. Око њих се налазе обичне ћелије носне слузокоже. Положај ових ћелија у носу је такав да: код нормалног носног удисања само мало ваздуха доспе до мирисних ћелија. Да би се осетиле мирисне материје потребно је дубље дисање, односно „мирисање”. Мирисне материје се препознају тако што се растворе на влажној носној слузници до које доспевају. Тако растворене оне подражују мирисне ћелије. Настали подражај преноси се импулсима кроз мирисни нерв до центра за мирис у мозгу.

Грађа олфакторног апарата[уреди | уреди извор]

За више информација погледајте: Грађа олфакторног чулног апарата

Чуло мириса се налази у мирисном епителу лоцираном у врху носне шупљине.

Заштита чула мириса[уреди | уреди извор]

Очување чула мириса је врло важно јер се њиме контролише квалитет хране и зрака. Непријатан мирис је показатељ покварене хране и присуства штетних отровних материја у удахнутом ваздуху. С друге стране, пријатан мирис поспешује лучење сокова за варење хране.

Оштри мириси, отровни гасови, уживање алкохола, дувана и дрога штетно делују на чуло мириса. Слузокожа носа је такође подложна повредама, упалама и другим болестима, које оштећују и чуло мириса. Губитак чула мириса или смањене могућности регистровања мирисних материја не угрожавају живот човека али доносе различите непријатности и због тог недостатка нужно је развијати друге способности. Чуло мириса је врло важно за животиње којима служи за проналажење хране, полног партнера, контактирања са припадницима исте врсте и др.

Човек разликује око 10000 мириса. Најбољу класификацију мириса дао је Хенинг: перцепција простора, перцепција објеката, афективна димензија и идентификација сексуалних партнера.

  • Перцепција простора- за разлику од осталих чула која нису активна кад спавамо, може се рећи да је мирис тај који нас обавештава о променама у средини.
  • Перцепција објеката- мирис нас обавештава о удаљеним објектима, о постојању људи, хране...
  • Афекивна димензија- мирисни тракт има компоненту везану за  емотивно реаговање.
  • Идентификација сексуалних партнера- према неколико истраживања, мирис партнера је био јако значајан у одабиру истог.

Мождани центри[уреди | уреди извор]

Центри се могу поделити у три категорије:

Овај део мозга је задужен за идентификацију мириса. Имају функцију да обавесте мозак шта тачно мирише.

Афективна компонента за пријатност и непријатност. Ови центри говоре да ли нешто смрди или мирише.

Мотивациона меморија у асоцијацији са храном. Ови центри могу да помогну да се мапира одређена врста хране са њеном хранљивошћу, или добрим утисцима у претходном искуству.

Клинички значај[уреди | уреди извор]

Одсуство способности осећања мириса, односно губитак њуха, означава се као аносмија. Она може бити привремена или трајна.

Олфакторни проблеми се могу поделити у различите типове на бази њиховог губитка функције. Олфакторна дисфункција може бити потпуна (аносмија) непотпуна (парцијална аносмија, хипосмија, или микросмија), деформисана (дисосмија), или може да буде карактерисана спонтаним сензацијама попут фантосмије. Неспособност препознавања мириса упркос нормалног функционисања олфакторних система се назива олфакторном агнозијом. Хиперосмија је ретко стање карактерисано ненормално појачаним мирисом. Попут вида и слуха, олфакторни проблеми могу да буду билатерални или унилатерални, те особа може да има аносмију на десној страни носа али не на левој, што се назива унилатералном десном аносмијом. С друге стране, ако су погођене обе стране носа, то се назива билатералном аносмијом или тоталном аносмијом.[5]

Деструкција олфакторног булбуса, тракта, или примарног кортекса (бродманова област 34) доводи до аносмије на истој страни као и деструкција. Исто тако, иритативне повреде ункуса доводе до олфакторних халуцинација.

Оштећење олфакторног система може да настане услед трауматичне повреде мозга, канцера, инфекције, инхалације токсичних пара, или неуродегенеративних болести као што су Паркинсонова болест и Алцхајмерова болест. Та стања могу да узрокују аносмију. У контрасту с тим, недавни налази сугеришу да молекуларни аспекти олфакторне дисфункције могу да буду препознати као обележје болести повезаних са амилоидогенезом и да чак може да постоји узрочни линк путем поремећаја транспорта и складиштења мултивалентних металних јона.[6] Доктори могу да детектују оштећење олфакторног система помоћу излагања пацијента мирисима са карти које огребу и помиришу, или тако што пацијент затвори очи и покуша да идентификује широко доступне мирисе попут кафе или пеперминтне бомбоне. Доктори морају да искључе друге болести које инхибирају или елиминишу чуло мириса, као што је хронична прехлада или синуситис, пре успостављања дијагнозе да постоји перманентно оштећење олфакторног система.

Преваленција олфакторне дисфункције у општој популацији САД процењена је упитником и прегледом у једном националном здравственом истраживању из 2012-2014.[7] Међу преко хиљаду особа старости 40 и више година, 12,0% је пријавило проблем са мирисом у последњих 12 месеци, а 12,4% је имало олфакторну дисфункцију на прегледу. Преваленција је порасла са 4,2% у узрасту од 40-49 година на 39,4% у узрасту од 80 и више година, и била је већа код мушкараца него жена, код црнаца и мексичких Американаца него код белаца и код мање образованих. Забрањавајућа је чињеница да 20% особа од 70 и више година није било у стању да идентификује дим, а 31% природни гас.

Старост[уреди | уреди извор]

Старост је најважнији разлог за губљење мириса код здравих одраслих особа, што има чак и већи утицај него пушење цигарета. Промене у функцији мириса повезане са годинама често остају непримећене, а способност мириса се ретко клинички тестира за разлику од слуха и вида. Око 2% људи млађих од 65 година има хроничне проблеме са мирисом. Ово се значајно повећава код људи између 65 и 80 година, при чему отприлике половина има значајне проблеме са мирисом. Затим код одраслих старијих од 80 година тај број расте на скоро 75%.[8] Основа за промене у функцији мириса у вези са узрастом су затварање крибриформне плоче,[5][9][10] и кумулативно оштећење олфакторних рецептора услед поновљених вирусних и других повреда током живота.

Теорије перцепције мириса[уреди | уреди извор]

Први правац објашњења се ослања на понашање атома мирисних материја. Дисон је 1938. године приметио да атоми мирисних материја вибрирају на одређеним фреквенцијама и претпоставио да постоји неки однос између тих вибрација и мириса које опажамо. У перцепту разликујемо две вредности: квалитет и интензитет мириса. Друга идеја је била по принципу кључа и браве, односно молекули мирисних материја се на основу свог облика везују за одговарајуће хеморецепторе. На основу ове теорије,  предложена је подела на основу седам основних мириса: камфор, цветни, маск, ментол, воћни, сирћетни и тулежни. Заступници ове теорије су сматрали да за оребројаних седам основних мириса има седам различито обликованих рецептора. Тек истраживања Аксела и Бакове дају одговор на питања која су дуго стварала проблеме. Постоји изразито велики број различитих уско специјализованих рецептора. Идентични молекули одораната проузрокују различите мирисе тако што је последица у комбинацији у којој се јављају, дакле, различите комбинације активирају различите комбинације неурона.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Мадер С. С. (2000): Хуман биологy. МцГраw-Хилл, Неw Yорк. ISBN 978-0-07-290584-7.. ISBN 978-0-07-117940-9.
  2. ^ Међедовић С., Маслић Е., Хаџиселимовић Р. (2000): Биологија 2. Свјетлост, Сарајево. ISBN 978-9958-10-222-6.
  3. ^ Корене З., Хаџиселимовић Р., Маслић Е. (2001): Биологија за 8. разред основне школе. Свјетлост, Сарајево. ISBN 978-9958-10-396-4.
  4. ^ Схепхерд Г. M. (2012): Неурогастрономy: Хоw тхе браин цреатес Флавор анд wхy ит маттерс. Цолумбиа Университy Пресс, Неw Yорк. ISBN 978-0-231-15910-4.
  5. ^ а б Doty, Richard (12. 2. 2009). „The Olfactory System and Its Disorders”. Seminars in Neurology. 29 (01): 074—081. PMID 19214935. doi:10.1055/s-0028-1124025. 
  6. ^ Mahmoudi, Morteza; Suslick, Kenneth S. (2012). „Protein fibrillation and the olfactory system: speculations on their linkage” (PDF). Trends in Biotechnology. 30 (12): 609—610. doi:10.1016/j.tibtech.2012.08.007. Архивирано из оригинала (PDF) 03. 12. 2013. г. Приступљено 24. 04. 2019. 
  7. ^ Hoffman, Howard; Rawal, Shristi; Li, Chuan-Ming; Duffy, Valerie (јун 2016). „New chemosensory component in the U.S. National Health and Nutrition Examination Survey (NHANES): first-year results for measured olfactory dysfunction”. Rev Endocr Metab Disord. 17 (2): 221—240. PMC 5033684 Слободан приступ. PMID 27287364. doi:10.1007/s11154-016-9364-1. 
  8. ^ Doty, Richard L.; Shaman, Paul; Dann, Michael (март 1984). „Development of the university of pennsylvania smell identification test: A standardized microencapsulated test of olfactory function”. Physiology & Behavior. 32 (3): 489—502. PMID 6463130. S2CID 30923277. doi:10.1016/0031-9384(84)90269-5. 
  9. ^ Marjorie Calvert, Dr. Ronald DeVere, MD (2010). „Why Can't I Smell (ch.3)”. Navigating Smell and Taste Disorders. Demos Medical Publishing. ISBN 9781932603965. 
  10. ^ White, Tim D.; Folkens, Pieter A. (2005-01-01). „7 - SKULL”. The Human Bone Manual (на језику: енглески). Academic Press. стр. 75—126. ISBN 978-0-12-088467-4. 

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Olfaktorni sistem na Vikimedijinoj ostavi.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Olfaktorni_sistem&oldid=27675417”