Орсинијев атентат

Два уметничка приказа Орсинијевог атентата на цара Наполеона III Горњи приказ је платно Витори Романа из 1862. године, а други је тада популарна гравура непознатог аутора.

Орсинијев атентат или Орсинијева афера је назив за неуспешни покушај атентата те дипломатске, политичке и правне последице истог у склопу којега је италијански републиканац Феличе Орсини покушао да убије Наполеона III и царицу Евгенију.^[1] Неуспели атентат је изведен 14. јануара 1858. испред зграде париске опере, а Орсини је имао подршку италијанских националиста и енглеских радикала.

Позадина атентата[уреди | уреди извор]

Идеолошка основу атентата треба се тражити у Рисоргименту. Наиме, поборници италијанског уједињења сматрали су како Наполеон III блокира њихова настојања те је тако, у контексту њихових кругова, атентат био легитимно средство. Уз све то, Наполеону су замерали и то што је одустао од својих карбонарских идеала које је гајио у младости. Рисоргименто је наишао на подршку међу бројним интелектуалцима, али и насилним екстремистима.

Један од вођа италијанског уједињења, националиста Ђузепе Мацини деловао је у Лондону, где је радио на мрежи активиста склоних уједињењу Италије. У Лондону су у то време живели и Александар Август Ледру-Ролин, Лајош Кошут и Александар Херцен. Велики број страних револуционара у Лондону био је последица тадашње британске политике, која је сматрала да свакој политичкој избеглици треба дати азил, а све до 1905. службени Лондон уопште није регистровао своје имигранте. Орсинијева афера био је велик тест те политике. Наполеон III је већ неко време сумњао како Мацини и Ледру-Ролин покушавају да организују атентат на њега, али како је британски закон о уротама то дело класификовао као прекршај, осумњичени нису могли бити изручени. Орсинијев покушај био је најнедавнији покушај.

Феличе Орсини је био популаран предавач у Енглеској и Шкотској у то доба, а у завери су му се придружили Ђиовани Андреа Пјетри и Карло де Рудио, такође Италијани који су у енглеској били знани као професори језика. Орсини је у Енглеској, као плаћени агент Ђузепеа Мацинија, имао цели низ контаката, али је већ 1857. било знано да се Орсини одвојио од Мацинија. У наредном периоду, Орсини од Вилијама Метју Вилијамса учи о експлозивима, а убрзо у своју заверу окупља нове чланове - Томас Олсоп, Џорџ Џејкоб Хољоак, Џ. D. П. Хоџ и француски социјалиста Сајмон Франсоа Бернард.

Олсоп је од једне компаније у Бирмингену наручио израду „Орсинијевих бомби”, а које су убрзо тестиране у Енглеској. Олсоп је такође пронашао стари британски пасош за Орсинија како би овај могао да отпутује у Француску. Све је било спремно за атентат.

Атентат[уреди | уреди извор]

Дана 14. јануара 1858, у вечерњим сатима, цар Наполеон III и царица Евгенију возили су се кочијом кроз руе Ле Пелетјер према згради Париске опере. Пре него су дошли до своје дестинације, кочију је пресрела група атентатора који су бацили три мале бомбе на исту. Метални фрагменти бомбе распршили су се свуда по улици, а удар од експлозије је угасио све плинске светиљке у околини и улицу бацио у потпуни мрак. Био је то крајње немаран напад који је за последицу имао смрт осам особа и 148 повређених, док је мета напада је прошла без повреда. Наиме, упркос великој штети на кочији, цар и царица су прошли без озледа.

Четворица атентатора су убрзо ухапшена, а део њих је успео да побегне из земље. Убрзо се испоставило како се ради о италијанским националистима. Орсини и Пјери су изведени пред суд где су осуђени на смрт. Орсини је за собом оставио детаљни тестамент и два писма упућена Наполеону III, од којих је једно прочитано на суду, а друго објављено након Орсинијеве смрти. Гиљотинирани су 13. марта 1858. године. Де Рудио и Антонио Гомез су осуђени на тешки рад у прекоокеанским колонијама.

Последице[уреди | уреди извор]

Орсинијева афера имала је тешке последице по англо-француске односе и британску унутрашњу политику. Влада Лорда Палмерстона је готово одмах пала, а гроф Александар Колона-Валевски је одмах послао депешу у Лондон тражећи да Британија реформира своје право азила. У Енглеској је владала бојазан од могуће француске инвазије тако да су током наредних година обрамбене мере биле пооштрене. С друге стране, Наполеон III се недуго након овог покушаја састао с Кавуром и договорио формалну француску подршку италијанском уједињењу, нешто о чему су се тајно договорили још на Париском конгресу 1856. године. Савремени коментатори, управо због овог, сматрају како је Орсинијев атентат из политичког аспекта био успешан. У августу 1858, краљица Викторија и принц Алберт посетили су цара и царицу у Шербуру, што се сматрало формалним чином помирења.

У Британији је дошло до целе серије суђења, која је започео смењени Лорд Палмерстон, а наставио их његов наследник, Лорд Дерби. Створена је франкофобна атмосфера, а тадашњи француски амбасадор у Лондону је смењен због вођења преагресивне дипломације. Међу особама које су завршиле пред судом били су Сајмон Франсоа Бернард, којега је порота ослободила упркос судијине препоруке да буде осуђен, Едвард Трулав, издавач који је објавио памфлет Вилијама Едвијан Адамса у којем овај брани Орсинија, а који је оптужен за криминално блаћење те Волтер Савиџ Ландор. Међу осумњиченима за учествовање у завери био је и Орсинијев пријатељ Чарлс Август Ховел, који је нешто раније напустио земљу.

Орсинијев атентат био је инспирација за касније сличне покушаје. Године 1861, Осакр Бекер је рекао како га је управо Орсини инспирирао да покуша да убије пруског краља Вилхелма I, а исто је рекао и Фердинанд Кохен-Блајнд, који је 1866. покушао да убије Ота фон Бизмарка.