Осмотски диуретик
Осмотски диуретик је тип диуретика који инхибира реапсорпцију воде и На. Они су фармаколошки инертне супстанце које се дају интравенозно. Оне које се филтрују преко гломерула, али се некомплетно реапсорбују, или се уопште не реапсорбују, преко нефрона. Они повишавају осмоларитет крви и реналног филтрата.[1][2] Могу се дати у довољно великим дозама, тако да њхова осмоларност постане значајан део осмоларности плазме.[3] Два примера су манитол[4] и изосорбид.
Њихово дејство се претежно остварује у деловима нефрона који су пасивно пропустљиви за воду; реч је о проксималном тубулу, десцедентном делу Хенлеове петље и сабирним каналићима. Пасивна реаспсорпција воде из тубула смањује се у присуству супстанци које се не могу реапсорбовати. Као последица тога, у проксималним тубулима задржава се велика запремина течности. То секундарно смањује и репсорпцију јона натријума. Наиме, због задржавања додатне количине воде у проксималним тубулу, смањује се и концентрација јона натријума на вредности које су мање од уобичајених за тај сегмент, а то мења електрохемијски градијент за реапсорпцију. Зато се главно дејство осмотских диуретика огледа у повећњу количине излучене воде, и у мањој мери – излученог јона натријума. Због тога нису корисни код стања која карактерише ретенција натријума и терапијска примена им је доста ограничена.[3]
Претежно се користе за терапију болесника са повећаним интракранијалним и интраокуларним притиском и превенцију акутне бубрежне инсуфицијенције. Код акутне бубрежне инсуфицијенције, гломеруларна филтрација је смањена, а ресорпција натријумхлорида и воде у проксималним тубулима је готово потпуна, тако да су дисталнији делови нефрона практично суви и проток мокраће се зауставља. Осмотски диуретици проузрокују ретенцију течности у проксималним тубулима и на тај начин остварују описана дејства.
Лечење повећаног интракранијалниг притиска (едем мозга) и повећаног интраокуларног притиска (глауком) заснива се на повећању осмоларности плазме супстанцама које не продиру у мозак и око; резултат је губитак воде из мозга и ока. Дакле, ово дејство се не остварује у бубрезима и ефект се губи чим се диуретик излучи у мокраћу.[3]
Осмотски диуретици се обично дају интравенски. Представник је манитол. Манитол је јак диуретик и користи се код форсиране диурезе у стањима акутног тровања (хемикалије, бактеријски токсини), када прети акутна инсуфицијенција бубрега, и користи се за смањење интракранијалног и интраокуларног притиска.
Нежељена дејства обухватају пролазно повећање волумена екстрацелуларне течности и хипонатријемију, који настају као резултатат преласка воде из интрацелуларног простора. (Код пацијената који су без икакве диурезе, ово може изазвати срчану инсуфицијенцију, едем плућа или оба поремећаја истовремено). Примену осмотских диуретика могу пратити и главобоља, мучнина и повраћање.[3]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „осмотиц диуретиц ат Дорланд'с Медицал Дицтионарy”.
- ^ Тревор, Антхонy Ј.; Катзунг, Бертрам Г. (2003). Пхармацологy. Неw Yорк: Ланге Медицал Боокс/МцГраw-Хилл, Медицал Публисхинг Дивисион. стр. 46. ИСБН 0-07-139930-5.
- ^ а б в г „Осмотски диуретици”. Архивирано из оригинала 2014-07-16. г. Приступљено 2014-07-05.
- ^ „Маннитол”. Архивирано из оригинала 2010-09-03. г. Приступљено 2008-12-20.
