Откриће ватре

С Википедије, слободне енциклопедије

Откриће ватре, или контрола и управљање тим ресурсом, праљудима је била прекретница у социокултурној и свеопштој еволуцији. Ватра је омогућила кување хране, грејање и заштиту од елементарних непогода. „Припитомљавање” ватре такође је омогућило проширење људске активности у мраку и у хладнијим ноћним сатима, а пружало је и заштиту од предатора и инсеката.[1][2] Погодности које је ватра унела у прве људске групе, омогућиле су нове велике миграције у експанзији рода Homo, овога пута ка пределима са хладнијим климама.

Тврдње о најранијим дефинитивним доказима контроле ватре припадника Хомо су у распону од пре 1,7-0,2 милиона година.[3] Евиденција за контролисану употребу ватре међу припадницима врсте Homo erectus од пре око 1,000,000 година, има широку научну подршку.[4][5] Кремене оштрице нагореле ватром од пре око 300.000 година су нађене у близини фосила раних мада не у потпуности модерних припадника врсте Homo sapiens у Мароку.[6] Аргументирану подршку имају они који претпостављају да су први корисници контролиране употребе ватре били припадници врсте Homo erectus. То темеље на налазима остатака пепела, угљена и нагорелих костију у пећини на Змајевом брду код Пекинга, која је била њихово склониште (провобитно су били описани као Sinanthropus pekinensis и Paleanthropus pekinensis). Будући да та хипотеза има ширу научну подршку, део палеоантрополога сматра да трагови контролисаног кориштења ватре потичу најраније од пре неких 400.000 година, тј. од ере азијских представника врсте H. erectus.[1][7][8][9]

Докази из доњег палеолита[уреди | уреди извор]

Сви докази контроле ватре у Доњем палеолиту су неизвесни, и у најбољем случају имају ограничену академску подршку. Заправо дефинитивни докази контролисане употребе ватре су једно од обележја транзиције из доњег до средњег палеолита, у периоду од 400.000 до 200.000 п.н.е.

Источноафричка налазишта фосилних припадника рода Homo, као што су Чесовања код језера Баринго, Куби Фора и Олоргесајлиеа у Кенији, показују неке од могућих доказа да је ватра можда кориштена од његових прапочетака. На локалитету Чесовања археолози су нашли црвену глину, што индицира да је можда била печена пре око 1,42 милиона година. Догрејавање тих крхотина показује да су глинени узорци морали бити загрејани на 400 °C. На налазишту Куби Фора (ознака: FxJjzoE и FxJj50), нађене су назнаке контроле ватре од стране пропадника врсте Homo erectus пре 1,5 милиона година, на основу црвенила седимената који могу настати само грејањем на 200 °C - 400 °C.

У Гадебу, Етиопија, нађени су фрагменти испеченог туфа, а спаљени туфови су пронађени и на локалитету 8Е, али је до поновног спаљивања стена можда дошло због локалне вулканске активности. Овде су међу алатима припадника врсте H. erectus – нађени производи Aleških артефаката. У блиској долини реке Аваш, нађене су депресије црвенкасте глине конусног облика које су могле бити формиране на температурама од 200 °C. Мисли се да су спаљени пањеви, као начин да се ватра одржава далеко од места обитавања. Уз спаљено камење у долини Аваш, такође су нађени туфови који су обложени вулканским материјалом.

Нагађано је да на локалитету Бнот Јаков мост, Израел, постоје могуће назнаке да су H. erectus или Homo ergaster користили ватру пре између 790.000 и 690.000 година п.н.е. До данас је ово била најшире прихваћена тврдња, иако је недавна поновна анализа спаљених костију и биљног пепела из пећине Вондерверк сугерирала трагење за доказима који поткрепљују старост људске контроле ватре пре милион година.[10][11]

У Сиџоуду у провинцији Шанси, Кина, постоје докази о остацима ватре у виду црних, сивих, и сивкасто-зелених промена боје на пронађеним фосилним костима сисара. У још једном налазишту у Кини, Јуенмоу, у Провинцији Јунан пронађене су (1985) поцрнеле кости сисара датиране на 1,7 милиона година п.н.е.

У Тринилу, Јава, у спаљеним шумама нађени су слојеви са фосилима који су носили врсту H. erectus, од пре око 500.000 до 830.000 п.н.е, али су могле бити поугљенисане и услед природних пожара, јер је Централна Јава вулканска регија.

На основу поређења времена храњења између људских и нељудских примата (4,7% у односу на предвиђених 48% дневних активности), истраживачи су закључили да је то еволуцијска последица прераде хране која датира пре 1,9 милиона година. То може подразумевати контролу ватре још пре 1,9 милиона година коју су прихватили припадници рода Homo.[12]

Докази из средњег палеолита[уреди | уреди извор]

Африка[уреди | уреди извор]

Најстарији дефинитивни докази људске контроле ватре су нађени и у Сварткрансу, Јужна Африка. Неколико спаљених костију је пронађено између Ашелског каменог и коштаног алата, са знацима хоминидне обраде. Ово налазиште такође показује неке од најранијих доказа о месождерству врсте у Homo erectus. Пећинска огњишта у Јужној Африци садржи депозите остатака ватре датиране на 200.000 до 700.000 пне, као што су нађени и на разним другим локацијама, попут пећина на Монтагу (58.000 до 200.000 п.н.е.) и на ушћу реке Класиз (120.000 до 130.000 пне).

Најјачи доказ долази из предела водопада Каламбо у Замбији, где је међу неколико артефаката који се односе на људско кориштење ватре, укључујући угљенисане изреске, угаљ, црвене површине, нађена и угљенисана трава и биљна стабла и дрвена оруђа која су евентуално каљена ватром. Радиокарбонским датирањем старост тог лежишта је процењена на око 61.000, а на 110.000 п.н.е. на основу аминокиселинског гранања (гроздања, рацемизације).

Ватра је кориштена за загрејавање хране и за резање камења да би се побољшала његова обрадивост пре него што су глодани алати Стилбејске културе. Ово истраживање идентификује не само Стилбејско налазиште које је датирано на пре око 72.000 пне, већ и налазишта која могу бити стара и око 164.000 пне.

Азија[уреди | уреди извор]

Пећина Џоукоудјен је заштићена као место светске баштине. Она је налазиште је ране употребе ватре у Кини.

У пећини Кесем, 12 км источно од Тел Авива, постоје докази регуларне употребе ватре од пре око 382.000 до 200.000 година пне, који потичу с краја доњег плеистоцена. Велика количина спаљених костију и умерено грејане грудвице земље указују на клање плена, уз уклањање меса, што се одвијало у близини „камина”, тј. ватришта.

Необориви докази у Џоукоудјену су потврдили присуство ватре још око 230.000 до 460.000 година пне. Та ватра је документована присуством спаљених костију, спаљених уситњено-камених артефаката, угља, пепела и огњишта уз фосиле припадника врсте Homo erectus у слоју 10 на локалитету 1. Све пронађене кости на Локалитету 1 су биле униформно црне и сиве. Екстракти из костију су одлучно указивали карактеристике спаљене кости, а не трагове манганског бојења. Међу нагорелим животињским остацима нађене су и људске кости, што наводи на претпоствку да су припадници врсте Homo erectus били канибали.[1]

Ови остаци су показали ИР спектар за оксиде, а тиркизна кост је у лабораторији репродукована грејањем других костију нађених у Слоју 10. На том месту, исти ефект је можда био последица природног грејања, а као последица је произведено бело, жуто и црно обојење кости. Слој 10 је сам по себи описан као пепео са биолошки произведеним силицијумом, алуминијумом, жељезом, калијумом, али недостају остаци дрвеног пепела, као што су силикатни агрегати.

Међу њима су могућа огњишта са фино ламинираним муљем и глином са међуслојевима црвенкасто-смеђих и жуто-смеђих фрагмената органске материје, локално мешане са кречњачким фрагментима и тамно смеђе фино ламинирани муљ, глина и органске материје. Сама лежишта не показују да су ватришта направљена у Џоукоудјену, али асоцираност поцрнелих костију с каменим артефактима барем указује да су их градили људи и то за контролу ватре у време насељавања пећине Џоукоудјен.

Европа[уреди | уреди извор]

На више локација у Европи су такође нађени докази да су и припадници касне верзије врсте Homo erectus употребљавали ватру касније. Њени најстарији трагови су откривени у Енглеској у месту Бичс Пит, Сафок. Датирање применом уранијумске серије радиоактивног распадање и термолуминесцентним датирањем, процењено је да је на локацији ТЛ употреба ватре била присутна пре око 415.000 година.[13] У месту Селуш у Мађарској су пронађени докази спаљених костију, али не и угља, који датирају из периода од пре 350.000 година. У шпанском налазиштима Торалба и Амброна, забележени су остаци угља и дрва, те Ашелске камене алатке које потичу из времена 300.000 до 500.000 година пне.

На локацији Сент-Естев-Жансон у пећини Ескал у Француској, постоје докази постојања пет огњишта и црвена земља. Ова огњишта су датирана на пре око 200.000 година.[13]

Промене понашања[уреди | уреди извор]

Контрола ватре и пратећег светла унели су важне вишеструке промене у понашању. Свакодневне активности више нису биле ограничене само на период дневног светла. Осим тога, неки сисари и инсекти избегавају ватру и дим, који су били успутна корист за спречавање непожељних уједа. Посебно побољшање је употреба ватре донела у виду побољшања исхране и кувању протеина.[14] Кување биљних намирница је могло да доведе до експанзије мозга, јер поспешује сварљивост сложених угљених хидрата из скроба и омогућава апсорпцију више енергије по јединици масе конзумиране хране.

Пробавни систем човека је еволуирао ка прилагођавању на кувану храну, па се сматра да се кувањем може објаснити повећање величина мозга код хоминида, јер је њихов пробавни тракт краћи, имају мање зуба и краћа им је вилица, а смањење се и полни диморфизам, што се догодило пре око 1,8 милиона година.[15] Неки антрополози тврде да сви докази указују на то да су се употреба ватре и кување у озбиљном обиму јавили тек пре само 250.000 година, када се древна огњишта, земљане пећи, спаљене животињске кости и кремена оруђа појављују широм Европе и Блиског истока.

Два милиона година пре тога, једини знаци ватре су нагорела земља око људких фосила, што многи антрополози сматрају пре коинциденцијом него намером за ложење ватре. Главна струја тумачења антрополога је да се повећавање људског мозга догодило и пре појаве кувања, због смањења потрошње семенки и бобица, тј. преласка на потрошњу месне хране.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Хаџиселимовић Р. (1986): Увод у теорију антропогенезе. Свјетлост, Сарајево. ISBN 978-9958-9344-2-1.
  2. ^ „Фирст Цонтрол оф Фире бy Хуман Беингс--Хоw Еарлy?”. 
  3. ^ Јамес, Стевен Р. (фебруар 1989). „Хоминид Усе оф Фире ин тхе Лоwер анд Миддле Плеистоцене: А Ревиеw оф тхе Евиденце” (ПДФ). Цуррент Антхропологy. 30 (1): 1—26. дои:10.1086/203705. Архивирано из оригинала (ПДФ) 12. 12. 2015. г. Приступљено 4. 4. 2012. 
  4. ^ Луке, Ким. „Евиденце Тхат Хуман Анцесторс Усед Фире Оне Миллион Yеарс Аго”. Приступљено 27. 10. 2013. „Ан интернатионал теам лед бy тхе Университy оф Торонто анд Хебреw Университy хас идентифиед тхе еарлиест кноwн евиденце оф тхе усе оф фире бy хуман анцесторс. Мицросцопиц трацес оф wоод асх, алонгсиде анимал бонес анд стоне тоолс, wере фоунд ин а лаyер датед то оне миллион yеарс аго” 
  5. ^ Миллер, Кеннетх (мај 2013). „Арцхаеологистс Финд Еарлиест Евиденце оф Хуманс Цоокинг Wитх Фире”. Дисцовер. 
  6. ^ Зиммер, Царл (7. 6. 2017). „Олдест Фоссилс оф Хомо Сапиенс Фоунд ин Мороццо, Алтеринг Хисторy оф Оур Специес”. Тхе Неw Yорк Тимес (на језику: енглески). ИССН 0362-4331. Приступљено 6. 7. 2017. 
  7. ^ Цампбелл Б. Г. (2009): Хуман еволутион: Ан интродуцтион то манс адаптатионс. Бритисх Мусеум оф Натурал Хисторy, Лондон. ИСБН 978-0-202-02041-9. ISBN 978-0-202-02042-6.
  8. ^ Ламберт D. (1989): Тхе Цамбридге гуиде то прехисториц ман. Цамбридге Университy Пресс, Цамбридге. ISBN 978-0-521-33364-1.. ISBN 0-52133364-9 неважећи ISBN.
  9. ^ Напиер Ј. Р., Напиер П. Ј. (2005): Тхе матурал хисторy оф тхе приматес – А ревиеw оф тхе натурал хисторy оф тхе приматес. Тхе МИТ Пресс, Хисторy, Цамбридге, Массацхуссетс. ИСБН 978-0-262-64033-6. ISBN 978-0-262-14039-3.
  10. ^ „Early human fire skills revealed”. 2004. [мртва веза]
  11. ^ „Quest for fire began earlier than thought”. Science. American Association for the Advancement of Science. 2012. Архивирано из оригинала 15. 4. 2013. г. Приступљено 18. 4. 2019.  |first1= захтева |last1= у Authors list (помоћ)
  12. ^ Organ, Chris; Nunn, Charles L.; Machanda, Zarin; Wrangham, Richard W. (22. 8. 2011). „Phylogenetic rate shifts in feeding time during the evolution of Homo”. PNAS. doi:10.1073/pnas.1107806108. 
  13. ^ а б Preece, R. C. (2006). „Humans in the Hoxnian: habitat, context and fire use at Beeches Pit, West Stow, Suffolk, UK”. Journal of Quaternary Science. 21 (5): 485—96. doi:10.1002/jqs.1043. 
  14. ^ Stone L., Lurquin P. F., Cavalli-Sforza L. L. (2007): Genes, culture, and human evolution: A synthesis. Blackwell Publishing.
  15. ^ Clement B.: The Cooking Enigma, in: Ungar P. S. ed. (2006): Evolution of the human diet: The known, the unknown, and the unknowable. Oxford University Press, Oxford, USA. ISBN 978-0-19-518346-7.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Јооп Гоудсблом|Гоудсблом, Јооп (1992): Фире анд Цивилизатион, Аллен Лане.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Откриће ватре на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Otkriće_vatre&oldid=27675395”