Panterovka
| Amanita pantherina | |
|---|---|
| |
| Научна класификација | |
| Царство: | |
| Дивизија: | |
| Класа: | |
| Поткласа: | |
| Ред: | |
| Породица: | |
| Род: | |
| Врста: | A. pantherina var. pantherina
|
| Биномно име | |
| Amanita pantherina var. pantherina (DC.
| |
Amanita pantherina var. pantherina (позната и као пантеровка или пантерова мушица) је отровна гљива из рода Аманита. Слична је мухари (Amanita muscaria). Она има браон шеширић и беле тачке као мухара. Симптоми тровања су халуцинације, након чега следи пад у кому који се понекад може завршити смртним исходом. Ова гљива расте у шумама јужне Европе. Она има благ мирис роткве и рена. Попут других гљива, она се размножава бесполно, спорама које се налазе испод шеширића.[1]
Станиште и дистрибуција[уреди | уреди извор]
Аманита пантхерина није широко распрострањена печурка. Налази се у листопадним, поготово буковим, ређе у четинарским шумама и веома ретко на ливадама широм Европе, западне Азије током касног лета и у јесен.[2] Такође је забележена у Јужној Африци, где је вероватно случајно доспела са дрвећем увезеним из Европе.[3]
Она је ектомикоризална гљива, која живи у симбиози са кореном дрвета. Она користи фотосинтетичке нутријенте дрвета, и обезбеђивање земљишне хранљиве материје као накнаду.
Анатомија[уреди | уреди извор]
Шешир[уреди | уреди извор]
Шешир је величене од 5 цм до 12 цм, у младости готово полулоптаст, старији јастучаст до спљоштен и тањирасто удубљен, урезан по рубу. Кожица влажна или лепљива, лако се гули. По њој су, већином концентрично, поредане беле или сиве пахуље, односно крпице, омање и плитке, које може киша испрати, тако да буде игола. У основи претежно смеђ, као бела кафа или картон, бело са окер, са сивим, или маслинастим примесама; према рубу нешто светлији. Понекад је теме готово црносмеђе; често, напротив, тако светле површине – бледосивкасте или чак беличасте – да подсећа Аманиту прелицу.[4]
Листићи[уреди | уреди извор]
Листићи бели све до у старост, слободни, густи, нежно меки, шири од 7 мм, измешани с ламеллулама.[4]
Отрусина[уреди | уреди извор]
Стручак[уреди | уреди извор]
Стручак је величине од 8 цм до 12 или од 0,7 цм до 2 цм, ваљкаст, проширен под листићима, и у дну с округлом или јајоликом булбом; гладак или пахуљаст (понекад смеђе или сивкасто), у основи бео са, као цигарет-папир танком, покожицом и трстикастим односно шупљикастим језгром. Прстен танак и не много широк, бео, неисцрткан и неурезан, но већином валовит и испресавијан. Између прстена и булбе понекад има један или чак неколико белих појаса. Око булбе се налази опнаста бела овојница, као стегнути оковратник, дакле неслободна, која, мало клинасата на дну, даје заједно с булбом дојам казана.[4]
Месо[уреди | уреди извор]
Месо сочно, бело, недебело (тање од 7 мм), слаткастог укуса (не пробати), без мириса или с блажим мирисом на рен или на земљу; у медитеранске расе на трулежили на расвјетни плин.[4]
Биохемија[уреди | уреди извор]
Аманита пантхерина садржи психоактивно једињење мускимол.[5] Она се у знатно мањој мери користи као ентеоген у односу на сродну Аманита мусцариа, јер су њени повишени нивои маскимола потенцијално опасни.
Хемијске реакције[уреди | уреди извор]
Хемијске реакције изазива сумпорна киселина тамносмеђа.[4]
Микроскопија[уреди | уреди извор]
Споре хyалине, неамyлоидне, овоидне, према литератури 9-12/7-8 ми, но код нас већином краће, не дуже од 8,9,5/6-8,5 ми.[4]
Станиште и распрострањеност[уреди | уреди извор]
Успева у свим нашим крајевима и у свим типовима шума, убраја се међу чешће гљиве, а расте или појединачно или највише по две-три заједно.[4]
Доба[уреди | уреди извор]
Једна од врста које су најосјетљивије на временске прилике, те се може појавити у било које доба између почетка 6. до половине 11. месеца с већим размацима, чак и у суседним подручјима.[4]
Јестивост[уреди | уреди извор]
Тешко отровна гљива, може бити и смртоносна. Отрови: иботенска киселина, мусцимол и неке психоактивне супстанце. Први симптоми појављују се између 15 и 120 минута од уноса гљиве у организам, и то у облику узнемирености, поремећаја вида и халуцинација. Кад тровање већ узме маха, не препоручује се испирање желуца, него би требало изазвати повраћање јако сланом и топлом водом. Дају се средства за умирење.[4]
Сличне врсте[уреди | уреди извор]
Могла би се поткрасти као краставка, Amanita spissa и бисерница, но ове гљиве немају стегнуту овојницу нити уопште нити целовиту вулву на дну стручка, него низове перли или крљушти. Још сличнија велика краставка, има, истинита, волву, но она није стегнута и распада се, те јој је руб шешира није линеарно урезан као код пантеровке. При брању ове три врсте нејестивих гљива подребан је крајњи опрез и веће познавање рода Amanita.[4]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Куо, M. (2005, Марцх). Аманита пантхерина
- ^ Јордан П & Wхеелер С (2001). Тхе Ултимате Мусхроом Боок. Хермес Хоусе.
- ^ Реид ДА, Еицкер А (1991). „Соутх Африцан фунги: тхе генус Аманита” (ПДФ). Мyцологицал Ресеарцх. 95: 80—95. дои:10.1016/С0953-7562(09)81364-6. Приступљено 13. 11. 2007.
- ^ а б в г д ђ е ж з и ј Кључ за гљиве; Иван Фоцхт; Итро "Напријед"; Загреб1986
- ^ Барцелоуx D. Г. (2008). „41 (Исоxазоле-цонтаининг мусхроомс анд пантхерина сyндроме)”. Медицал тоxицологy оф натурал субстанцес: фоодс, фунги, медицинал хербс, плантс, анд веномоус анималс (ПДФ). Цанада: Јохн Wилеy анд Сонс Инц. стр. 298. ИСБН 978-0-471-72761-3.
Литература[уреди | уреди извор]
- Барцелоуx D. Г. (2008). „41 (Исоxазоле-цонтаининг мусхроомс анд пантхерина сyндроме)”. Медицал тоxицологy оф натурал субстанцес: фоодс, фунги, медицинал хербс, плантс, анд веномоус анималс (ПДФ). Цанада: Јохн Wилеy анд Сонс Инц. стр. 298. ИСБН 978-0-471-72761-3.
