Пендантив

Купола на пандантивима. Појединачни пандантив је означен црвено.

Еугèне Виоллет-ле-Дуц: Схематски приказ обликовања пандантива, 1856.

Малени пандантиви – носачи куполе цркве св. Сергија и Бакха, Цариград, око 536. год.

Монументални пандантиви – носачи куполе Аја Софије, око 537. год.

Еугèне Виоллет-ле-Дуц: Пандантив између два готичка лука

Пандантив (од франц. пендантиф, привјесак) је назив за сферни троугао који има функцију пријелазнога чланка за формирање куполе над квадратичним или полигоналним тлоцртом. Сматра се савршеним рјешењем тога пријелаза, како у конструктивном, тако и у естетском смислу.

Облика је троугаоног сегмента кугле, чији промјер одговара дијагонали квадрата на чије се углове упиру врхови пандантива. На пресјеку те замишљене кугле 4 пандантива се, често додирујући се, спајају у круг који чини основу куполе.

Класична римска архитектура није познавала конструкцију куполе на пандантивима. Пандантиви су, по свој прилици, откривени и први пута примијењени на тлу Арменије између 4. и 6. ст.

Најстарији сачувани примјери пандантива налазе се источноримској тј. византијској архитектури града Гересе (Јордан) и на Аја Софији, подигнутој између 532. и 537. године према пројектима Антемија из Трала и Изидора из Милета, те још нешто раније на дјелу истих архитеката – цркви св. Сергија и Бакха, подигнутој између 527. и 536. године, као својеврсна макета за величанствену Аја Софију.

Види још

• Тромпа (грађевинарство)

Литература

• Дамјанов/Радулић 1967 - Дамјанов, Јадранка; Радулић, Ксенија: Пандантив, Умјетност (Ликовне умјетности), 3. издање, Загреб, 1967, стр. 185
• Гвоздановић 1964 – Сребренка Гвоздановић: Пандантив, Енциклопедија ликовних умјетности, св. 3, Загреб, 1964, стр. 626
• Мüллер/Вогел 1999 - Wернер Мüллер; Гунтхер Вогел: Атлас архитектуре 1, превео Милан Пелц, Загреб, 1999, стр. 49, 63

Пандантиви Аја Софије

• 
• 
• 
•