Песма о Земљи, симфонијска кантата (Густав Малер)

ПЕСМА О ЗЕМЉИ, симфонијска кантата

Опште карактеристике

Симфонијска кантата ПЕСМА О ЗЕМЉИ Густава Малера, дело је са граничног подручја вокалне и симфонијске музике. Заправо, то је резиме Малерових стваралачких поља и стремљења, синтеза Малерове симфоније и кантате. Компонована је и премијерно изведена 1908. године, према преводу са кинеског, збирке песама Кинеска фрула, који је начинио Ханс Бетге. Конципирана је у шест ставова и трајања је 1 сат и 3 минута. У поднаслову стоји: Симфонија за тенор и алт (или баритон) и оркестар. Значи, женски глас алт се и овде, као у осталим Малеровим кантатама, може заменити мушким баритоном, а дело у целини постаје вокална симфонија или СИМФОНИЈСКА КАНТАТА. Први, трећи и пети став пева муски соло тенор, док други, четврти и шести пева алт. Оркестар је све време активни тумач музичке радње.

Звучне и поетске карактеристике

Први став је Напитница о беди земаљској. Кроз махнитање у оркестру, кога предводе виолине, соло-тенор пева о беди живота на Земљи. Уз мото: Мрачан је живот, мрачна је смрт. Други став је Усамљен кроз јесен. Кроз једну веома сетну и рафинисану музику коју предводи обоа, соло-алт пева о тужној, увелој природи у јесен и осећањима која шетње кроз њу буде. Кратак трећи став је песма О младости. Кроз њу се пробијају светли звуци триангла и дрвених дувача, који у стилу цветног комада дају маха соло тенору и његовој песми о срећи младости. Четврти став је О лепоти и у њему уз понешто свечане звуке оркестра, о лепоти сусрета девојака и принчева на језеру, етерично пева алт. Пети је став напитница једног пијанца под називон Пијан у пролеће. Тенор овде пева раскалашану песму пијанца о вину и пролећу, уз тетурајуће звуке оркестра. То је такође један кратак, али ведар став.

I управо, док су претходних пет ставова релативно краћи и по свом облику се приближавају Малеровој кантати, шести и финални став, Растанак је у правом смислу те речи, Малеров симфонијски став. Траје 29 минута. Карактерише га снажан, али узвишен звук оркестра, у коме главну реч воде харфе, обоа, виолончела и дувачи, а у опсежном средишњем инструменталном интермецу и драматични удари гонга. Песму нам доноси соло-алт. Овај став описује вечерњи амбијент и растанак уметника са пријатељем и светом. Код стихова Идем, путујем у планине, јављају се карактеристични хроматски акроди, који дочаравају амбијент коначне резгнације. Ова химна вољеној Земљи се завршава речима, које је сам Малер написао: Свуда у пролеће природа озелени, свуда и вечно плаве се далеки видици, вечно... вечно... То је коначна и узвишена слика и реч опроштаја, која на самом крају, потцртана тоном челесте, добија своју коначну, анђеоску, замирућу успаванку.

Закључак

I као што се види, Малер овде нипошто није дочаравао егзотични колорит, како би се према литерарној инспирацији могло погрешно закључити. Управо у свом карактеристичном стилу последњег мохиканца романтичарске епохе, Малер је створио звучно ефектно и стилски рафинисано вокално-симфонијско дело, које у тонском погледу сеже до прага звучног универзума.

Малерова симфонијска кантата Песма о земљи, саставни је део светског стандардног концертног репертоара и свуда се у свету са пажњом изводи. То је управо оно што и ова кантата, као уосталом и целокупно Малерово вокално и симфонијско стварарлаштво, посебно и тражи.