Пређи на садржај

Полихлоровани дибензодиоксин

С Википедије, слободне енциклопедије
Општа структура ПЦДД молекула, где су н и м у опсегу од 0 до 4

Полихлоровани дибензодиоксин (ПЦДД), или једноставно диоксини су хемикалије које садрже хлор (Цл), угљеник (C), кисеоник (О) и водоник (Х), и у чијој основи је дибензо-1,4-диоксин. Термин диоксин подразумва све диокдине, било који појединачни диоксин или неку групу диоксина. Али, углавном под термином диоксин подразумевамо најтоксичнији од свих ТЦДД.[1][2]

Неки научници верују да диоксини спадају међу најтоксичнија вештачка једињења. Диоксини су нежељени нуспродукти формирани током хемијских процеса у који су умешани Цл и поједина једињења C и Х. Диоксини се формирају када се хлорни гас употребљава за избељивање папира, за производњу пестицида, антисептика на бази Цл или при спаљивању појединих Цл једињења. Диоксини немају комерцијалну употребу и не постоје докази да се производе од стране живих организама. Шумски пожари производе диоксине, али у малим коичинама.

Хемијске особине[уреди | уреди извор]

Диксини су хемијски стабилни, што значи да се не разлажу на мање компоненте. Стога, једном формиран диоксин постоји у природи дуго времена. Научници су пронашли диоксин готово свуда, у воденим токовима, ваздуху, животињама, риби и човеку.

Диоксини се формирају током хемијских процеса који садрже молекуле Цл, C и Х. Молекули које формиарју диоксни, обично садрже групу атома која се зове фенолна група. Фенол садржи прстен од 6 C атома - бензенов прстен, који је повезан са кисеониковим и водониковим атомом. 2 фенола могу да се повежу међусобно повезивањем атома О са једног фенола и атома C на другом фенолу и обратно. Ако је атом Цл такође повезан са молекулом онда с формира дибензо-п-диоскин или само диоксин.

Данас се зна за 75 различитих типова диоскина. Сваки молекул диоксинасадржи 12 атома C два атома О и укупно 8 атома Цл и Х. Сваки диоксин је особен по броју C атома на које су повезани атоми Цл. Молекул који садржи атоме хлора на позицијама 2, 3, 7 и 8 се назива 2, 3, 7, 8 – тетрахлородибензо – п – диоксинили ТЦДБ.

Диоксини се не растварају лако у води, али се зато добро растварају у уљима и мастима. Из овог разлога они теже да се акумулирају у ланцу исхране. Диоскин из ваздуха пада на биљке; животиње једу биљке и мала количина диоксина се са сваке биљке акумулира у животињи. Животине даље улазе у ланац исхране чиме се диоксин концентрује још више. Овај процес се назива биомагнификација.

Токсичност[уреди | уреди извор]

Неки научници верују да су диоксини изузетно токсичне супстанце. Лабораторијска истраживања су показала да заморци угину и од изузетно малих количина кад их поједу. Хрчкови могу да преживе и много веће концентрације.[3]

Научници су спровели обимна истраживања, ради утврђивања колико је диоксин опасан по људе. Људи спадају у средњи ниво осетљивости на диоксин. Пошто су диоксини стабилна једињења која се не разлажу лако, чак и мале дневне дозе могу да се акумулирају до нивоа када су опасни. Научници верују да су диоксини токсични зато што им њихова величина и облик омгућава да имитирају хормоне, природне хемикалије које имају улогу носиоца информација у телу. Хормони контролишу раст, развој, репродукцију и функцију органа. Када токсини функционишу као хормони они могу да омету нормалан телесни развој и функцију.[4]

ТЦДД има 4 атома Цл повезана са угљеником на далеким крајевима молекула (на позицијама 2, 3, 7 и 8) што им даје скоро раван облик. Диоксини са више или мање атома Цл у молекулу имају неки други облик са смањеном и никаквом токсичношћу. Научници верују да им овај раван облик управо омогућава да имитирају хормоне. Диоксини такође могу да изазову поремаћај рада јетре, јаке главобоље, губитак масе, акне, оштећење нервног система и др. Такође могу да изазову проблеме са имуним системом, репродукцијом ензима и генима.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Беyцхок, Милтон Р. (1987). „А дата басе фор диоxин анд фуран емиссионс фром рефусе инцинераторс”. Атмоспхериц Енвиронмент. 21 (1): 29—36. дои:10.1016/0004-6981(87)90267-8. 
  2. ^ Wебер Р, Тyсклинд M, Гаус C (2008). „Диоxин — Цонтемпорарy анд футуре цхалленгес оф хисторицал легациес (Едиториал, дедицатед то Отто Хутзингер)”. Енв Сци Поллут Рес. 15 (2): 96—100 (п.97). дои:10.1065/еспр2008.01.473. 
  3. ^ Р. Похјанвирта, Ј. Туомисто, Схорт-терм тоxицитy оф 2,3,7,8-тетрацхлородибензоп- диоxин ин лабораторy анималс: еффецтс, мецханисмс, анд анимал моделс, Пхармацологицал Ревиеwс 1994: 46: 483–549.
  4. ^ Бирнбаум ЛС, Туомисто Ј; Туомисто (2000). „Нон-царциногениц еффецтс оф ТЦДД ин анималс”. Фоод аддитивес анд цонтаминантс. 17 (4): 275—88. ПМИД 10912242. дои:10.1080/026520300283351. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Полихлоровани дибензодиоксин на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Polihlorovani_dibenzodioksin&oldid=26779901”