Поволшки Немци

Поволшки Немци
Wolgadeutsche
	Застава поволшких немаца
Укупна популација
	594,138
Региони са значајном популацијом
Русија	394.138
Казахстан	200.000
Језици
	Немачки, руски, казашки
Религија
	Лутеранизам, римокатоличанство, менонити
Сродне етничке групе
	Црноморски Немци, донски Козаци

Поволшки немци (нем. Wolgadeutsche; рус. поволжские немцы) су етнички Немци који су се населили и историјски живели дуж реке Волге у региону југоисточне европске Русије око Саратова и близу Украјине ближе југу. Регрутовани као имигранти у Русију у 18. веку, било им је дозвољено да задрже своју немачку културу, језик, традицију и цркве (лутерани, реформатори, католици, моравци и менонити). У 19. и почетком 20. века, многи Немци са Волге емигрирали су у Сједињене Државе, Канаду, Бразил и Аргентину.

Током Велике чистке, на мети су били поволшки Немци, а након немачке инвазије на Совјетски Савез 1941. године, етнички Немци су депортовани у концентрационе логоре у Сибиру и Централној Азији, што је резултирало смрћу око 1,5 милиона Немаца са Волге. Научници називају депортације и масовне жртве етничких мањина под Стаљином касније као етничко чишћење и води се дебата да ли је протеривање било геноцидно или не. Након распада Совјетског Савеза 1991. године, многи Немци са Волге емигрирали су у Немачку.

Историја[уреди | уреди извор]

Позив у Русију[уреди | уреди извор]

Године 1762, Катарина II, рођена као немачка принцеза и родом из Шчећина у Померанији, свргнула је свог мужа Петра III, рођеног као немачког принца у Килу, и заузела руски царски престо. Следећи вођство Марије Терезије, царице Аустроугарске и Угарске, позивајући Немце да се населе на Дунаву на Балкану, Катарина Велика је објавила манифесте 1762. и 1763. године у којима је позивала Европљане који нису Јевреји^[3] да се имигрирају и постану руски поданици и да обрађују руску земљу задржавајући свој језик и културу. Иако је први добио мало одговора, други је имао побољшане понуђене погодности и био је успешнији у привлачењу колониста. Људи у другим земљама као што су Француска и Енглеска били су склонији да мигрирају у колоније у Америци. Друге земље, попут Аустрије, забрањивале су емиграцију.

Они који су отишли у Русију имали су посебна права према условима манифеста. Нека, попут ослобођења од служења војног рока, укинута су у другој половини 19. века када је влади било потребно више регрута за руску војску. Заједнице менонита које су говориле платински дијалекат немачког биле су против војне службе због својих пацифистичких уверења, те су многи менонити емигрирали у Америку.

19. век[уреди | уреди извор]

Крајем 19. века Руско царство је почело да примењује агресивну политику русификације. Иако им је обећан извесни степен релативне аутономије (укључујући ослобађање од регрутације) када су се населили у Руском царству, руска монархија је постепено смањивала њихова специфична права како је време одмицало. Немци су почели да трпе знатан губитак аутономије. Регрутација је на крају враћена. То је било непожељно и посебно штетно за меноните, који практикују пацифизам. Током 19. века појачао се притисак руске владе да се културно асимилују. Многи Немци из Русије сматрали су да је неопходно да емигрирају да би избегли регрутацију и сачували своју културу. То је довело до тога да се неки Немци организују и пошаљу емисаре у неке земље у Америци како би проценили потенцијална одредишта насеља. Одабране дестинације биле су Канада, Сједињене Америчке Државе, Бразил и Аргентина. Већина поолшких Немаца који су се населили у Латинској Америци били су католици. Многи католички Немци са Волге изабрали су Јужну Америку за своју нову домовину јер су тамошње нације делиле њихову веру.

Референце[уреди | уреди извор]

^ „Руссиан Ценсус 2010: Популатион бy етхницитy” (XЛС). Перепис-2010.ру (на језику: руски). Приступљено 12. 11. 2017.
^ „Стат.кз”. Стат.кз. Архивирано из оригинала 12. 2. 2010. г. Приступљено 11. 11. 2017.
^ Леwис, Бернард (1999). Семитес анд Анти-Семитес. Неw Yорк: W. W. Нортон & Цомпанy. стр. 61. ИСБН 0-393-31839-7.

Литература[уреди | уреди извор]

Мертен, Улрицх (2015). Воицес фром тхе Гулаг: Тхе Оппрессион оф тхе Герман Миноритy ин тхе Совиет Унион. Линцолн, Небраска: Америцан Хисторицал Социетy оф Германс фром Руссиа. ИСБН 978-0-692-60337-6.
Коцх, Фред C. Тхе Волга Германс: ин Руссиа анд тхе Америцас, фром 1763 то тхе пресент (Пенн Стате Пресс, 2010).
Мукхина, Ирина. Тхе Германс оф тхе Совиет Унион (Роутледге, 2007).
Салитан, Лаурие П. "Совиет Германс: А Бриеф Хисторy анд ан Интродуцтион то Тхеир Емигратион." ин Политицс анд Натионалитy ин Цонтемпорарy Совиет-Јеwисх Емигратион, 1968–89 ( Палграве Мацмиллан УК, 1992) пп 72–83.
Wатерс, Тонy. "Тоwардс а тхеорy оф етхниц идентитy анд мигратион: тхе форматион оф етхниц енцлавес бy мигрант Германс ин Руссиа анд Нортх Америца." Интернатионал Мигратион Ревиеw (1995): 515-544.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

[1] „Руссиан Ценсус 2010: Популатион бy етхницитy” (XЛС). Перепис-2010.ру (на језику: руски). Приступљено 12. 11. 2017.

[Stat.kz-2] „Стат.кз”. Стат.кз. Архивирано из оригинала 12. 2. 2010. г. Приступљено 11. 11. 2017.

[Lewis1999_p61-3] Леwис, Бернард (1999). Семитес анд Анти-Семитес. Неw Yорк: W. W. Нортон & Цомпанy. стр. 61. ИСБН 0-393-31839-7.

[1]

[2]

[3]