Проблем равности

Локална геометрија универзума је одређена тиме да ли је релативна густина Ω мања, једнака или већа од 1. Од врха до дна: сферни универзум са густином већом од критичне (Ω>1, к>0); хиперболичан, недовољно густ универзум (Ω<1, к<0); и раван универзум са тачно критичном густином (Ω=1, к=0). Простор-време универзума је, за разлику од дијаграма, четвородимензионално.

Проблем равности (такође познат као проблем старости) је космолошки проблем финог подешавања у оквиру модела Великог праска универзума. Такви проблеми произилазе из запажања да су неки од почетних услова универзума фино подешени на веома 'посебне' вредности и да би мала одступања од ових вредности имала екстремне ефекте на изглед универзума у садашњем времену.

У случају проблема равности, параметар који изгледа фино подешен је густина материје и енергије у универзуму. Ова вредност утиче на закривљеност простор-времена, са веома специфичном критичном вредношћу која је потребна за раван универзум. Примећено је да је тренутна густина универзума веома близу овој критичној вредности. Пошто би се свако одступање укупне густине од критичне вредности брзо повећало током космичког времена, рани универзум је морао имати густину још ближе критичној густини, одступајући од ње за један део у 10⁶² или мање. Ово наводи космологе да се запитају како је почетна густина била тако фино подешена на ову 'посебну' вредност.

Проблем је први поменуо Роберт Дик 1969. године. Најчешће прихваћено решење међу космолозима је космичка инфлација, идеја да је универзум прошао кроз кратак период изузетно брзог ширења у првом делу секунде после Великог праска; заједно са проблемом монопола и проблемом хоризонта, проблем равности је једна од три примарне мотивације за теорију инфлације.