Простациклин
 | |
 | |
| IUPAC име | |
|---|---|
(З)-5-[(4Р,5Р)-5-хyдроxy-4-((С,Е)-3-хyдроxyоцт-1-енyл)хеxахyдро-2Х-цyцлопента[б]фуран-2-yлидене]пентаноиц ацид | |
| Идентификатори | |
| CAS број | 35121-78-9  |
| ATC код | B01AC09 (WHO) |
| PubChem | CID 114805 |
| DrugBank | APRD00949 |
| ChEMBL | CHEMBL962 |
| Хемијски подаци | |
| Формула | C20H32O5 |
| Моларна маса | 352.465 g/mol |
| |
Простациклин (PGI2) је члан фамилије липидних молекула познатих као еикозаноиди.
Као лек, он је такође познат као "епопростенол". Ови термини често имају синонимно значење.[1]
Продукција[уреди | уреди извор]
Простациклин производе ћелије ендотела из простагландина H2 (PGH2) дејством ензима простациклин синтазе. Мада се простациклин сматра независним посредником, он се назива PGI2 (простагландин I2) у еикозаноидној номенклатури, и он је члан простаноида (заједно са простагландинима и тромбоксаном).
Серија-3 простагландина PGH3 такође следи пут простациклинске синтазе.[2] Термин 'простациклин' без супскрипта се обично односи на PGI2. PGI2 је изведен из ω-6 арахидонске киселине. PGI3 настаје из ω-3 ЕПА.
Функција[уреди | уреди извор]
Простациклин (PGI2) првенствено спречава формирање тромбоцитних угрушака који учествују у хемостази (делу процеса формирања угрушака крви). Он делује путем инхибиције активације тромбоцита[3]. Он је такође ефективан вазодилататор. Простациклинове интеракције су у контрасту са тромбоксаном (TXA2), који је такође еикозаноид, и снажно упућују на механизам од кардиоваскуларне хомеостазе између ова два хормона у погледу васкуларних оштећења.
Деградација[уреди | уреди извор]
Простациклин, који има полу-живот од неколико секунди, се разлаже у 6-кето-PGF1, који је знатно слабији вазодилататор.
Фармакологија[уреди | уреди извор]
Синтетички аналози простациклина (илопрост, цисапрост) се користе интравенозно, супкутано и путем инхалације:
- као вазодилататор код јаког Рејноовог феномена или исхемије уда;
- код пулмонарне хипертензије.
- код примарне пулмонарне хипертензије (PPH)
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Кермоде Ј, Бутт W, Сханн Ф (1991). „Цомпарисон бетwеен простагландин Е1 анд епопростенол (простацyцлин) ин инфантс афтер хеарт сургерy”. Бритисх хеарт јоурнал. 66 (2): 175—8. ПМЦ 1024613
. ПМИД 1883670. дои:10.1136/хрт.66.2.175.
- ^ Фисцхер С, Wебер ПЦ (1985). „Тхромбоxане (ТX)А3 анд простагландин (ПГ)И3 аре формед ин ман афтер диетарy еицосапентаеноиц ацид: идентифицатион анд qуантифицатион бy цапилларy гас цхроматограпхy-елецтрон импацт масс спецтрометрy”. Биомед. Масс Спецтром. 12 (9): 470—6. ПМИД 2996649. дои:10.1002/бмс.1200120905.
- ^ Јон Астер MD; Винаy Кумар МББС MD ФРЦПатх; Абул К. Аббас МББС; Нелсон Фаусто MD (2009). Роббинс & Цотран Патхологиц Басис оф Дисеасе: Wитх СТУДЕНТ ЦОНСУЛТ Онлине Аццесс. Пхиладелпхиа: Саундерс. ISBN 1-4160-3121-9.
Литература[уреди | уреди извор]
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
 | Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља). |
| Нормативна контрола: Државне |
|---|
