Први бошњачки сабор

Први Бошњачки сабор (именован и Свебошњачки сабор) је одржан у сарајевском хотелу Холидаy Инн 27. и 28. септембра 1993. године. Организовало га је Веће Конгреса бошњачких интелектуалаца. Историјски је важан јер је на њему промењено национално име. Муслимани су постали Бошњаци, те је прокламовано именовање језика босанским именом. Ново име ће да буде прихваћено и признато Дејтонским споразумом 14. децембра 1995. Након првог биће одржан и Други бошњачки сабор, 18. јула 1994. године.

Заседању је присуствовало укупно 377 саборника те 80 посланика из округа Тузла, Добој, Зеница, Високо, Травник, Мостар, Коњиц, Бихаћ, Бања Лука, Загреб и Горажде. Заседањем је председовао проф. др. Енес Дураковић који је на уводном излагању представио и председника иницијативног одбора Алију Исаковића, председника Председништва Републике Босне и Херцеговине Алију Изетбеговића, реису-л-улему Мустафу еф. Церића, проф. др. Мухамеда Филиповића, те министра спољних послова Републике Босне и Херцеговине др. Хариса Силајџића. На Сабору су присуствовали и турски, ирански и амерички амбасадор, амерички изасланик, представници исламских, католичких (Винко Пуљић) и православних верских институција итд.

У свом говору, између осталог, Алија Исаковић је казао: "У неким нормалнијим околностима било би природно да овакву одлуку донесе свенародни референдум, али у немогућности да то обавимо, основне наше институције (Препород, Веће Конгреса босанскомуслиманских интелектуалаца, Исламска заједница и Мерхамет) покренули су сазивање овог Сабора са жељом да се о овако крупним одлукама говори на што је могуће широј основи, где би били заступљени представници свих структура нашег друштва и по могућности свих регија”.

Приступило се на детаљну анализу уредби Женевског мировног споразума. Истицано је да се бира између два зла: праведног рата и неправедног мира. Уложено је много примедби на овај правни акт који је преживео велики број модификација, крпљења и дотерања што је резултовало у његову претерану опширност и његову правну неоубличеност. Председник Председништва Републике Босне и Херцеговине Алија Изетбеговић изнео је своје виђење ове ствари.

Овај Сабор ће у историји муслиманског народа на подручју Босне и Херцеговине бити забележен као место где су прокламовани нови етнички називи (или по босанскомуслиманским историчарима враћени стари) - Бошњак (за мушког припадника у једнини), Бошњакиња (за женског припадника у једнини), Бошњаци (за мушке припадника народа у множини и генералан назив) и Бошњакиње (за женског припадника народа у множини).

Један од присутних новинара тога септембарског дана је записао: "Ноћ у којој је заседао Сабор била је пресудна - заспали смо као Муслимани, пробудили се као Бошњаци". Овом Декларацијом Сабор је завршио вековну расправу и неспоразуме око термина Муслиман који је муслиманско становништво на том ширем подручју по њиховом схватању лишавао свих права које је поседовала свака етничка скупина као што је право на своју земљу, независност, језик, културу итд.

Проф. др. Мухамед Филиповић се упитао: "Ко смо ми Бошњаци? Ми Бошњаци смо онај део нашега првобитног босанскога народа који континуише својство народнога бића ове земље, остварује унутар тога бића историјски смисао и садржај ове земље и носи њено историјско и државно право. Ми смо, дакле, наследници онога шта је Босна као земља, као држава и као историјски субјекат била и јесте. То наше својство никога не искључује из учешћа у том наслеђу и његовој перпетуацији, али неће да буде жртва парцијалних одлука делова првобитнога бошњачког народа идентификовати се и везати за народносну идеју, интересе и државно право неких других држава и народа". Филиповић овде алудира на тврдњу да су босански католици и православци прво били Бошњаци по народности, али су се у 19. веку због заједничке религије идентификовали са Хрватима, односно Србима.

Сабор је донео и једну важну одредбу:

• "Да би продужили и продубили посао потврђивања сопственога народног бића, његовог места и задаће у нашој земљи и у свету у којем живимо, начин рада и стуктуре његових институција, као и погледа на будућност нашег народа и свих људи који живе у нашој отаџбини, одлучујемо да Бошњачки сабор и убудуће ради као место окупљања свих Бошњака на којем ће се у слободи мишљења, поштовању различитих убеђења и уз максималну компетенцију и одговорност разматрати сва најважнија питања живота бошњачког народа и наше државе и утврђивати правци наше националне акције".

Закључци

Већина посланика била је за наставак рата и одбијање женевског пакета. Аргументи за су били евентуални престанак рата, убијања, расељавања, силовања и других злочина увелико вршених над босанским муслиманима. Предност прихватања неки су видели у томе што ће Бошњаци коначно да добију јасно одређене границе свога простора. Аргументи против били су цепање бошњачке земље, факт да би бошњачка република држала тек 22% земљорадничког богатства, легитимација Републике Српске и Хрватске Републике Херцег Босне, подела БиХ по етничком принципу, неизлажење бошњачке републике на море и недостатак међународне границе (окруженост српском и хрватском републиком), онемогућавање повратка избеглицама итд. Посланици су јасно истакнули Србију, Црну Гору и Хрватску као агресоре на Босну и Херцеговину. Захтевали су признање тог окарактеризовања, повлачење агресора са фронта и исплаћивање ратне одштете.

Спољашње везе

Снимак читавог Сабора на YоуТубеу:

• Први део
• Други део
• Трећи део
• Четврти део
• Пети део