Пуста земља

С Википедије, слободне енциклопедије
Параграф и посвета "Пуста земља" приказује језике које је Елиот користио: Латински, Грчки, Енглески и Италијански.

Пуста земља је дуга поема чији је аутор Т. С. Елиот, која је широко призната као једна од најпознатијих поема 20. века и најзначајније дело модерне поезије.[1][2] Објављена је 1922. године. Поема се први пут појављује у Уједињеном Краљевству у октобарском издању часописа “Тхе Цритерион”, у Сједињеним Америчким Државама у новембарском издању часописа “Тхе Диал,” а у децембру 1922. године је објављена као књига. Позната је по фразама попут „Април је најсвирепији месец“, „Показаћу ти страх у прегршти праха“ и мантри на језику санскрит „Схантих, схантих, схантих“. Елиотова поема нам представља легенду о Светом гралу и Краљу Рибару у комбинацији са приказом савременог британског друштва. Елиот указује на многе књижевне и културне алузије из Западног канона, будизма и хиндуистичких Упанишада и зато многи критичари и научници сматрају ову поему мрачном.[3]

Тон поеме осцилира између сатиричног и пророчанског, а поему карактеришу нагле и ненајављене промене наратора, простора и времена, као и алузије на многобројне и међусобно често различите културе и књижевности. Поема се састоји из пет делова. Први део поеме „Сахрана мртваца“ приказује различите мотиве разочарења и очаја. Други део „Партија шаха“ описује неколико ликова, чије се нарације смењују, а који из искуства говоре на те теме „Проповед ватре“, трећи део поеме, представља филозофску медитацију која је повезана са сликовитим приказом смрти и порицања самог себе, насталим под утицајем Августина Хипонског и источњачких религија.“Смрт од воде“ је, четврти и уједно најкраћи део поеме, након којег она кулминира у петом делу „Оно што рече гром“, који доводи до закључка кроз слику страшног суда.

Композиција[уреди | уреди извор]

Елиот је највероватније неколико година радио на тексту из којег је касније настала поема „Пуста Земља“, први пут објављена 1922. године. У мају 1921. Елиот је упутио писмо Џону Квину, њујоршком адвокату и мецени модернизма, у којем му је саопштио да има на уму „дугу поему коју је вољан да доврши“.[4]

Ричард Алдингтон у својим мемоарима наводи да му је Елиот пре „отприлике око годину дана“ прочитао недовршену верзију рукописа „Пусте земље“ у Лондону приликом Елиотове посете.[5] Шетајући гробљем дискутовали су о делу „Елегија написана на сеоском гробљу“  Томаса Греја. Алдингтон пише: „Био сам изненађен када сам открио да се Елиот диви нечему толико популарном, потом изјајвивши да би, уколико сав свој таленат усмери на једну такву поему, могао  достићи сличан успех као и један савремени  песник свестан својих ограничења, што је Греј очигледно био“.[5]

Будући да је Елиоту дијагностификована нека врста нервног обољења, због којег је морао одмарати, затражио је тромесечно одсуство од банке у којој је био запослен, мада су у његовом досијеу запослених као разлог одсуства навели да је имао нервни слом.

Он је отпутовао са својом првом женом Вивијен Хајвуд Елиот у Маргејт у Кенту како би се опоравио. Током свог боравка тамо радио је на писању поеме. Након тога, Елиот и његова жена су кратко  боравили у Лондону, а затим су отпутовали у Париз где је Елиот највероватније показао рану верзију поеме Езри Паунду.

По препоруци Отолине Морел, Елиот одлази на лечење у Швајцарску у Лозану, код доктора Роџера Витоза, а Вивијен је за то време била смештена у санаторијуму у околини Париза. Елиот је у хотелу “Саинте Луце”  (на чијем месту је саграђен хотел Елиот 1938) у Лозани написао верзију поеме од 19 страница.[6] Почетком јануара 1922. вратио се из Лозане. Паунд је затим извршио детаљне уредничке корекције и значајно скратио поему. Елиот је касније посветио поему Паунду.

Рукописи[уреди | уреди извор]

Елиот је у октобру 1922. послао рукопис песме Џону Квину; у јануару 1923. године сусрели су се с Квином у Њујорку. Након Квинове смрти, рукописе је наследила његова сестра Џулија Андерсон. Годинама касније, почетком педесетих година, кћи госпође Андерсон, Мери Конрој, пронашла је документе у складишту. Године 1958. продала их је Народној библиотеци у Њујорку.

Све до априла 1968. постојање рукописа и место где се они чувају нису били познати Валерији Елиот, песниковој другој жени и удовици.[7] Године 1971. издавачка кућа Фабер и Фабер објавила је "копију и транскрипт" оригиналних рукописа, које је Валерија Елиот уредила и написала. Цела песма пре Паундове уредничке измене налази се у факсимилу.

Уређивање[уреди | уреди извор]

Рукописи песме откривају да је изворно садржала готово двоструко више материјала од финалне објављене верзије. Знатна скраћивања делимично су последица промена које је предложио Езра Паунд, иако је сам Елиот такође одговоран за уклањање већег дела песме.

Сада познати почетни стихови песме - "Април је најокрутнији месец, што гаји / Јоргован из мртвог тла"  –  не појављују се све до почетка друге искуцане странице. Прва искуцана страница садржавала је 54 стиха, у нарацији уличног гласа који чујемо поново на крају другог дела, „Партије шаха“. Чини се да је ова страница била лагано прецртана оловком од стране самог Елиота.

Иако постоји неколико сличних промена које је израдио Елиот и низ значајних Вивијаниних коментара, најзначајнији уреднички унос је онај Паундов, који је препоручио многа скраћења у песми.

Део "Дактлиографкињу код куће за време чаја" био је изворно у сасвим исправним строфама  у јампском пентаметру, са римом абаб - исте форме као и Грејева Елегија, што је у то време било  Елиоту на памети. Паундова белешка против овог одељка рукописа гласи "стих као такав није довољно занимљив да би се доследно испратио”. На крају је напуштена правилност  строфе са четири стиха.

На почетку „'Проповед ватре“' у једној верзији, постојао је дугачки одељак у херојском двостиху, у опонашању „'Тхе  Рапе оф тхе Лоцк“' Александра Поупа . Описана је једна дама, Фреске (која се појавила у ранијој песми "Геронтион"). Као што то описује Ричард Елман, "Уместо да јој се направи тоалет као  Поуповој Белинди, Фреске иде у њега, попут Џојсовог Блума".[8] Стихови гласе:

Леавинг тхе бубблинг бевераге то цоол,

Фресца слипс софтлy то тхе неедфул стоол,

Wхере тхе патхетиц тале оф Рицхардсон

Еасес хер лабоур тилл тхе деед ис доне ...

Елман бележи: "Паунд је упозорио Елиота да, пошто је Поуп написао боље дистихе, а Џојс боље описао дефекацију, нема смисла поново писати о томе."

Паунд је такође  исекао неке краће песме које је Елиот хтео да убаци између пет одељака. Један од њих, који је Елиот назвао  "Дирге" [„Тужбалица“], почиње са:

Фулл фатхом фиве yоур Блеистеин лиес

Ундер тхе флатфисх анд тхе сqуидс.

Гравес' дисеасе ин а деад Јеw'с еyес!

Wхере тхе црабс хаве еат тхе лидс

...

На захтев Елиотове супруге Вивијан, стих из песме Партија шаха је уклоњен:  "Анд wе схалл плаy а гаме оф цхесс/Тхе иворy мен маке цомпанy бетwеен ус / Прессинг лидлесс еyес анд wаитинг фор а кноцк упон тхе доор". Овај је одељак очигледно заснован на њиховом брачном животу, а она је можда осетила да ти стихови превише откривају. Међутим, стих "људи од слоноваче" могао је значити нешто Елиоту: 1960. године, тринаест година након Вивијанине смрти, убацио је стих у примерак намењен за продају ради помоћи Лондонској библиотеци, чији председник је тада био; продао га је за 2.800 фунти.[9] Руперт Харт-Дејвис је затражио оригиналан рукопис за аукцију, али га је Елиот давно изгубио (пронађен је у Америци годинама касније).[10]

У писму Елиоту поводом прославе “рођења” песме крајем децембра 1921. године, Паунд је написао скарадну песму од 48 стихова под насловом "Саге Хомме", у којој је Елиота назвао мајком песме, а себе је упоредио са бабицом.[11] Први стихови су:

Тхесе аре тхе поемс оф Елиот

Бy тхе Ураниан Мусе бегот;

А Ман тхеир Мотхер wас,

А Мусе тхеир Сире.

Хоw дид тхе принтед Инфанциес ресулт

Фром Нуптиалс тхус доублy диффицулт?

Иф yоу муст неедс енqуире

Кноw дилигент Реадер

Тхат он еацх Оццасион

Езра перформед тхе Цаесареан Оператион.

Историја објављивања[уреди | уреди извор]

Пре него што је уређивање  поеме уопште започето, Елиот је нашао издавача. Хорације Ливрајт из издавачке куће Бони & Ливеригхт у Њујорку боравио је у Паризу поводом низа сусрета с Езра Паундом. На вечери 3. јануара 1922. дао је понуду за дела Паунда, Џејмса Џојса (Уликса) и Елиота. Елиот је требало да добије ауторску накнаду од 15% за верзију књиге песама чије је објављивање било планирано за јесен.[12]

Како би своје приходе довео до максимума и досегао ширу публику, Елиот је такође покушавао да направи уговоре са часописима. Будући да је био дописник из Лондона за часопис Тхе Диал[13] и пријатељ с колеџа Скофилду Тејеру, који је био сувласник и један од уредника, Тхе Диал је био идеалан избор. Иако је Тхе Диал понудио 150 долара за песму[14] (25% више од стандардног износа), Елиот је био увређен што је његов целогодишњи рад тако мало цењен, поготово када је утврђено да је други сарадник добио велику накнаду за кратку причу.[15] Договор с Тхе Диал-ом скоро да је пропао (други часописи који су били узети у разматрање су Литтле Ревиеw и Ванитy Фаир), али на крају је уз Паундова настојања договорен посао где ће, уз 150 долара, Елиот бити награђен  другом годишњом наградом часописа Тхе Диал за изузетни допринос књижевности. Награда је износила 2..000 долара (£ 450 фунти).[16]

Крајем лета у Њујорку (с Џоном Квином, адвокатом и књижевним покривитељем, који је заступао Елиотове интересе), Бони & Ливеригхт договорили су се с Тхе Диал-ом да часопис буде први који ће објавити песму у САД-у ако се сложе да купе 350 примерака књиге на попусту од Бони & Ливеригхт.[17] Бони & Ливеригхт користили би публицитет награде часописа како би Елиоту повећали почетну продају.

Песма је први пут објављена у Великој Британији, без белешки аутора, у првом броју часописа Тхе Цритерион, Елиотовог књижевног часописа који је Елиот основао и уредио. Прво појављивање песме у САД-у било је у новембру 1922. године у часопису Тхе Диал (заправо објављено крајем октобра). У децембру 1922. песму су објавили Бони & Ливеригхт у САД-у у облику књиге, и то је прва публикација са иштампаним белешкама. У септембру 1923. је  Хогарт Прес, приватна штампарија којим су руководили Елиотови пријатељи Леонард и Вирџинија Вулф, објавила  прво британско издање књиге Пуста земља у око 450 примерака, а припрему за штампу урадила је Вирџинија Вулф.

Историју објављивања Пусте земље (као и осталих поетских и прозних Елиотових дела) документовао Доналд Галуп.

Елиот, чија је годишња плата 1922. године у Ллоyдс банци износила 500 фунти (2.215 долара),[18] зарадио је око 630 фунти (2.800 долара) на основу објављивања у часопису Тхе Диал-а и код издавача, Бони & Ливеригхт и Хогартх Прес.[19]

Наслов[уреди | уреди извор]

Елиот је првобитно хтео да песму назове „Он чита имитирајући различите гласове“.[20] У верзији песме коју је Елиот донео из Швајцарске, прва два дела песме -– "Сахрана мртваца" и "Партија шаха" – појавила су се под овим насловом. Ова чудна фраза преузета је из романа Чарлса Дикенса, “Наш заједнички пријатељ”, у којем удовица Бети Хигден изјављује за свог усвојеног сина Слопија: "Можда не мислите тако, али Слопи лепо чита новине. Он то ради имитирајући различите гласове."  Неки критичари користе овај радни наслов како би подржали теорију да, док у песми постоји много различитих гласова (говорника), постоји само једна средишња свест. Оно што је изгубио одбацивањем овог наслова Елиот се можда осећао дужним да обнови коментаришући заједничке ликове у својој белешци о Тирезији, где наводи да "оно што  Тирезија у ствари види, заправо је, садржај песме".

На крају је Елиот изабрао наслов Пуста земља. У првој белешци ове песме приписује наслов књизи Џесија L. Вестона о легендама о гралу, Од ритуала до романсе. Алузија је на рањавање Краља Рибара и на неплодности његових земаља; да би опоравили Краља и његове земље учинили поново плодним, трагачи за Гралом морају поставити питање: "Шта те мучи ?" . Песму невероватно сличну по теми и језику, под скоро истим називом "Пуста земља", написао је Медисон Кавејн, а објављена је 1913. године у часопису Поезија [Поетрy].[21]

Наслов песме се на енглеском често погрешно пише без почетног одређеног члана, попут фразе коју је користила Џеси Вестон (Wасте Ланд), или као једна реч (Wастеланд). Елиот је, међутим, пристојно инсистирао у писму Езри Паунду да наслов треба да има три речи и да почиње са "Тхе".[22]

Структура[уреди | уреди извор]

Песми претходи латински и грчки епиграф из Петронијевог Сатирикона. На енглеском језику гласи: "Видео сам сопственим очима куманску Сибилу како виси у тегли, а кад су дечаци рекли, Сибила, шта желиш, она је одговорила Желим да умрем."

Следећи епиграф је посвета (додата у републикацији из 1925.) која гласи: "За Езруа Паунда: ил миглиор фаббро". Овде Елиот цитира 117. ред 26. певања , Дантеовог Чистилишта, другог дела Божанствене комедије, где Данте дефинише трубадура Арнаута Данијела као "најбољег ковача матерњег језика", а такође и Паундов наслов другог поглавља "Духа романтике” (1910.), где је превео фразу као "бољи занатлија".[23] Ову посвету посвећену Паунду Елиот је изворно написао мастилом у издању поеме које су објавили Бони & Ливеригхт 1922.; касније је укључена у будућа издања.[24]

Пет делова Пусте земље су:                                            

  1. Сахрана мртваца,
  2. Партија шаха,
  3. Проповед ватре,
  4. Смрт од воде,
  5. Оно што рече гром.

Након текста песме следи неколико страница белешки,  у којима Елиот објашњава своје метафоре, референце и алузије. Неке од тих белешки корисне су за тумачење песме, али неке су вероватно још више збуњујуће, а многи одломци су остали неозначени. Белешке су додате након што је Елиотов издавач затражио нешто обимнији текст како би иштампао Пусту земљу као засебну књигу. Елиот је тридесет година након објављивања песме изразио жаљење што је "толико љубопитљиваца послао на узалудну потрагу Тарот картама и Светим Гралом".[25]

Постоји питање да ли је Елиот првобитно намеравао да Пуста земља буде збирка појединачних песама (додатне песме достављене су Паунду како би он додао своје коментаре) или је планирао да то буде једна песма са пет делова.

Структура песме такође је требало да оквирно прати вегетативне митове и предање о  Светом Гралу,а који обухвата причу о Краљу Рибару, као што је назначила Џеси Вестон у својој књизи Од ритуала до романсе (1920). Књига Џеси Вестон била је толико  значајна за структуру ове песме да је то био први текст који је Елиот цитирао у својим "Белешкама о Пустој земљи".

Стил[уреди | уреди извор]

Стил песме обележен је стотинама алузија и цитата из других текстова (класични и опскурни, "врхунски" и "слабији"), које је Елиот убацивао кроз песму. Уз многе референце и цитате од песника као што су Бодлер, Шекспир, Овид и Хомер, Елиот је такође укључио и неколико референци из "слабијих" жанрова. Добар пример тога је Елиотов цитат из популарне песме "Тхе Схакеспеариан Раг" из 1912, од текстописаца Хермана Рубија и Џина Бака.[26] У почетном делу Елиотовог оригиналног рукописа (када је песма носила наслов "Он чита имитирајући различите гласове”), појавио се и низ пренатрпаних референци, али су оне уклоњене из коначне верзије након што је Елиот скратио овај изворни почетни одломак.[27]

Стил дела делимично је настао из Елиотовог интересовања за истраживање могућности драмског монолога. Ово интересовање датира још до "Љубавне песме Ј. Алфреда Пруфрока". Пуста земља није само монолог попут "Пруфрока". Уместо тога, она се састоји од широког распона гласова (понекад у монологу, дијалогу или с више од два јунака који разговарају).

Пуста земља карактеристична је по својој наизглед неповезаној структури, која указује на модернистички стил Уликса Џејмса Џојса (који је Елиот наводио као утицај и који је читао исте године када је написао Пусту земљу).[28] У модернистичком стилу, Елиот скаче с једног гласа, или слике, на други без јасне назнаке ове смене читаоцу. Такође укључује фразе на више страних језика (латински, грчки, италијански, немачки, француски и санскртски), што указује на утицај Паунда.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Лоw, Валентине (9 Оцтобер 2009). "Оут оф тхе wасте ланд: ТС Елиот бецомес натион'с фавоурите поет"
  2. ^ Беннетт, Алан (12 Јулy 2009). "Маргате'с схрине то Елиот'с мусе". Тхе Гуардиан. Ретриевед 1 Септембер 2009.
  3. ^ Форстер, пп. 89–96
  4. ^ Елиот 1988, стр. 451
  5. ^ а б Алдингтон, стр. 261
  6. ^ Елиот 1971 п. xxии
  7. ^ Елиот 1971 п. xxиx
  8. ^  Еллманн, Рицхард (1990). А Лонг тхе Риверрун: Селецтед Ессаyс. Неw Yорк: Винтаге. п. 69. {{ISBN|0679728287}}. Ретриевед 20 Септембер 2017
  9. ^  "Тхе Wасте Ланд ас Модернист Ицон". www.сфу.ца.
  10. ^ Харт-Давис, Руперт (1998) [Фирст ед. публисхед]. Халфwаy то Хеавен: Цонцлудинг мемоирс оф а литерарy лифе. Строуд Глоуцестерсхире: Суттон. пп. 54–55. {{ISBN|0-7509-1837-3}}.
  11. ^ Елиот 1988, п. 498
  12. ^ Боок роyалтy деал: Раинеy, п. 77
  13. ^ Т. С. Елиот'с "Лондон Леттерс" то Тхе Диал, виеwед 28 Фебруарy 2008.
  14. ^ 1922 УС долларс пер Бритисх поунд еxцханге рате: Оффицер
  15. ^ Тхе Диал'с инитиал оффер: Раинеy, п. 78.
  16. ^  Тхе Диал магазине'с анноунцемент оф аwард то Елиот, виеwед 28 Фебруарy 2008
  17. ^ Диал пурцхасинг боокс: Раинеy, п. 86. Раинеy аддс тхат тхис инцреасед тхе цост то Тхе Диал бy $315.
  18. ^ Елиот'с 1922 саларy: Гордон 2000 п. 165
  19. ^  Тотал инцоме фром поем: Раинеy, п. 100
  20. ^  Елиот 1971 п. 4
  21. ^ Јануарy 1913. "Јануарy 1913 : Поетрy Магазине". Поетрyфоундатион.орг. Ретриевед 21 Новембер 2012.
  22. ^ Елиот 1988 п. 567.
  23. ^ Поунд 2005 п. 33
  24. ^ Wилхелм 1990 п. 309
  25. ^ Wилд гоосе цхасе: Елиот 1961
  26. ^ Нортх, Мицхаел. Тхе Wасте Ланд: Аутхоритативе Теxт, Цонтеxтс, Цритицисм. Неw Yорк: W. W. Нортон & Цо., 2001, п. 51.
  27. ^ Елиот, Т. С. (1971) Тхе Wасте Ланд: А Фацсимиле анд Трансцрипт оф тхе Оригинал Драфтс Инцлудинг тхе Аннотатионс оф Езра Поунд Едитед анд wитх ан Интродуцтион бy Валерие Елиот, Харцоурт Браце & Цомпанy, ISBN 0-15-694870-2
  28. ^ MacCabe, Colin. T. S. Eliot. Tavistock: Northcote House, 2006.

Literatura[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Pusta_zemlja&oldid=26781342”