Рак дебелог црева

С Википедије, слободне енциклопедије
Рак дебелог црева
СинонимиРак дебелог црева, ректал канцер, цревни канцер
Дијаграм доњег гастроинтестиналног тракта
СпецијалностиОнкологија
СимптомиКрв у столици, промене у пражњењу столице, мршављење, константан осећај умора[1]
УзроциСтарост, фактори живота, генетски поремећаји[2][3]
Фактори ризикаДијет, гојазност, пушење, недовољна физичка активност, употреба алкохола[2][4]
Дијагностички методБиопсија ткива током ректороманоскопије или колоноскопије[1]
ПревенцијаПробирање од узраста 50 до 75[5]
ЛечењеХирургија, радиотерапија, хемотерапија, циљана терапија[6]
ПрогнозаПетогодишња стопа преживљавања 65% (САД)[7]
Фреквенција9,4 милиона (2015)[8]
Смртност832,000 (2015)[9]

Рак дебелог црева или колоректални карцином једна је од најчешћих злоћудних болести код оба пола.[6] Већина болесника је око 60 година старости или старија. Узрок настанка није тачно познат, али је епидемиолошким истраживањима уочена виша учесталост код високо развијених народа у чијој је прехрани висок удео животињске масти и уља, а мало биљних влакана.

Повећани ризик развоја рака дебелог црева имају болесници с улцерозним колитисом (ризик се повећава с трајањем болести) и породичном полипозом. Око четвртина болесника с колоректалним карциномом има у породичној анамнези барем једног члана с истом болести.

Откривањем рака дебелог црева у раној фази, могу се спасити животи. Тада је лечење врло успешно, јер се рак развија споро. Тиме се смањује потреба за оперативним захватима. Особе старије од 50 година требало би да иду на тестирање сваке године, а најмање сваке треће године. Гвајаковим тестом тестира се невидљива крв у столици. Ако се утврди, то је први знак рака, полипа или других болести дебелог црева. Дигиторекталним прегледом открива се рак у пределу завршног црева и рак простате. Колоноскопским прегледом може се прегледати цело дебело црево, као и рентгентским прегледом. Рак се може успешно лечити хемотерапијом или радијацијом.

Заштита против рака дебелог црева је умерена телесна активност, поврће и воће с пуно влакана (купус, кељ, карфиол, лимун, грејпфрут, наранџа, мекиње итд). Треба избјегавати масну, јако пржену, димљену и сувомеснату храну. Редовно пражњење столице помаже у превенцији.

У Хрватској је 2002. године оболело 2663 особа, а годину дана касније умрло је 1622 пацијента од рака дебелог црева.[10] Тумори дебелога црева могу бити малигни и бенигни и један су од највећих здравствених проблема у свету. Чешћи су у високоразвијеним земљама. Болест је посебно честа у САД-у, Аустралији и високоразвијеним земљама Еуропе.

Епидемиологија[уреди | уреди извор]

Карцином дебелог црева је данас четврта злоћудна болест по учесталости у свету с позитивном тенденцијом даљег раста. Посебно висока инциденција налази се у западној Еуропи, САД-у и у Аустралији. У последњих петнаестак година приметан је пад инциденције у САД-у, што се доводи у везу с променом у начину прехране, али и са мерама раног откривања тумора те превентивним одстрањивањима аденома, који је претеча карцинома дебелог црева. У Балканским земљама је рак дебелог црева на другом месту међу злоћудним болестима код мушкараца (иза рака плућа), а код жена иза рака дојке. Кад се гледа поредак у туморима пробавног система ту је на првом месту испред рака желуца. Према последњим подацима регистра за рак у 1998. години у Хрватској је од рака колоректума је било оболело 2.238 особа, 1.227 мушкараца и 1.011 жена, што значи да је 14% свих новооткривених злоћудних тумора код мушкараца, и 13% у жена. Инциденција у мушкараца била је 53/100.000, а у жена 41/100.000.

Етиопатогенеза[уреди | уреди извор]

Данас постоје добро одређени фактори ризика настанка болести, али ипак се у више од 75% болесника јавља без познатог узрока. Већина карцинома настаје из аденома и данас се аденом дебелог црева сматра преканцерозом. Код аденома већег од 1 цм кроз десет година развиће се у 15% случајева карцином. За неких 5% карцинома одговорни су наследни синдроми, као нпр. породична аденоматозна полипоза (ФАП) и наследни неполипозни колоректални карцином (ХНПЦЦ), а мање значајни су Гарднеров и Туркотов синдром.

Утврђени су и неки гени који се доводе у везу с наследним облицима карцинома, као што су APC за FAP, Гарднеров и Турцотов синдром, те MSH2, MSH6, MLH1, PMS1 за HNPCC. Код породичне полипозе уколико се не лечи долази до карцинома већ око четрдесете године живота. Онкогени и мутације у туморсупресорским генима играју значајну улогу у настанку тумора. Мутације на K-ras онкогену налазе се чешће него у осталим онкогенима. Код болесника с аденомима већим од 1 цм налазе се у отприлике 50% случајева, а у сличном постотку налазе се и у карциному колоректума. Основни чиниоци одговорни за развој карцинома су предиспозиција за мутагени учинак, фекални мутагени, већа количина меса особито црвеног у прехрани, жучне киселине и повишени пХ столице. Предодређујући фактори су доба изнад 50 година живота, улцерозни колитис и Кронова болест. Код особа оперисаних због колоректалног карцинома постоји три пута већи ризик од настанка метакроног карцинома, а ризик настанка карцинома у особа с полипима дебелог црева је три до пет пута већи.

Примарна превенција[уреди | уреди извор]

Прехрана богата влакнима, смањење количине масти у храни и дневне количине црвеног меса. Доказан је и повољан учинак физичке активности, NSAR, аспирина, инхибиције стварања циклооксигеназа, надомесне хормонске терапије код жена у постменопаузи те избегавање алкохола и пушења.

Секундарна превенција[уреди | уреди извор]

Утврђивање популације високог ризика да би се могле спровести заштитне мере за настанак болести. У ту групу се убрајају особе с породичном аденоматозном полипозом, јувенилном аденоматозном полипозом, хамартозном полипозом, породичном анамнезом полипа или карцинома колона те хроничним колитисом. Надаље у ту групу улазе и особе које у личној анамнези имају колоректалне полипе, преболели карцином колоректума и зрачење зделице. Све наведене особе треба да се редовно контролишу.

Потреба раног откривања карцинома дебелог црева темељи се на чињеници да су резултати лечења бољи што се болест раније открије. Код особа старијих од 50 година преглед столице и дигиторектални преглед требало би проводити једном годишње, сигмоидоскопију сваких пет година, а колоноскопију сваких десет година. Тестирање столице једном годишње спречава настанак карцинома у 18-33% особа, сигмоидоскопија сваких 5 година у 34-55%, а колоноскопија сваких дест година у 75% особа.

Клиничка слика[уреди | уреди извор]

Локализација и величина тумора два су најважнија чиниоца од којих зависи клиничка слика болести. Осим крварења најчешћи симптоми болести су нелагода у трбуху и промена у начину пражњења столице. Постоје разлике у клиничкој слици тумора смештених у левој и десној половини дебелог црева. Карцином смештен у цекуму и асцедентом колону често је асимптоматичан. Ако су симптоми присутни, најчешће је реч о некарактеристичном болу, појави тамније боје столице и коначно палпабилне туморске масе. Сидеропенична анемија непознатног узрока, посебно упућује на дијагнозу карцинома дебелога црева. Симптоми тумора леве половине дебелог црева најчешће су светла крв помешана са столицом, смањен промер столице, промена начина пражњења столице, грчевити болови и коначно знакови опструкције лумена. Развојем болести јављају се друга метастатска жаришта као нпр. у јетри, лимфним чворовима и плућима. Јако битан и често први симптом је нагли губитак телесне тежине, због којег се пацијенти углавном и јављају лекару.

Диференцијална дијагноза[уреди | уреди извор]

Диференцијално дијагностички се разврставају бенигни тумори дебелог црева, у првом реду аденоми. Коначно разграничење могуће је након патохистолошке анализе туморског ткива. Од упалних болести дијагностички проблем може бити Кронова болест, ређе улцерозни колитис. Дивертикулитиси, посебно десцедентно дебело црево и сигме могу се каткада очитовати сличним симптомима као и карциноми.

Дијагностички поступак[уреди | уреди извор]

Након детаљне анамнезе у свих болесника са симптомима болести дебелог црева или постављеном сумњом на могућу неоплазму, поступком пробира се врши физички преглед, дигиторектални преглед, иригографија с двоструким контрастом и колоноскопија. Приликом колоноскопије могуће је одстранити полипе и узети узорке за pH анализу. Код болесника са карциномом ректума трансректална ултрасонографија дате увид у дубину инвазије тумора и помаже у планирању хируршког лечења. Места најчешћих метастаза су абдоминални лимфни чворови, јетра, плућа.

Одређивање клиничког стадијума болести стандардни је поступак у онколошких болесника. Прва подела колоректалног карцинома на основу тих налаза, актуална и данас, потиче из прошлог века и приписује се америчком патологу Дукесу. По тој лествици тумори дебелог црева деле се у три групе

  • А - Тумор није пробио цревни зид, али нема метастаза
  • Б - Тумор је пробио цревни зид
  • C - Постоје метастазе у регионалним лимфним чворовима

Постоји и новија класификација тзв. ТНМ (тумор, нод, метастаза) класификација

  • Т1 - Т4 означава дубину инвазије
  • Н0- негативне лимфни чворови
  • Н1- метастазе у 1-3 лимфна чвора
  • Н2- више од 3 позитивна лимфна чвора
  • М0- нема удаљених метастаза
  • М1- присутне удаљене метастазе

Лечење[уреди | уреди извор]

Лечење је најчешће мултидисциплинарно, што значи да се у већини случајева примењују два или три облика лечења. Хируршко лечење може бити радикално или палијативно односно парцијално. Радикално лечење једина је могућност за излечење. Одговарајућа адјувантна хемотерапија и зрачење увелико могу повећати изгледе за преживљењем. Потребно је у потпуности уклонити тумор, регионалне дренажне путеве и лимфне жлезде. Успех овог лечења зависи од стадијума болести, тако да

  • Дукес А - има 90% излечење
  • Дукес Б - 60-80% излечење
  • Дукес C - 35-50% излечење

Тип радикалне хируршке ресекције дебелог црева зависи од смештаја па се разликује десна хемиколектомија, ресекција попречног колона, лева хемиколектомију и проширена ресекцију сигмоидног колона. Ресекцијски руб мора бити барем 5 цм проxимално и дистално од тумора. Одговарајућа лимфаденектомија важна је због смањивања ризика остатне болести. Присутност до 4 метастазе у јетри није разлог за одустајање од радикалне операције, док већ више од 4 јесте. С обзиром на смештај карцином ректума има своје специфичности.

  • смештај у малој зделици не допушта радикално хируршко лечење абдоменским путем
  • анатомска грађа зделице отежава сигурну ексцизију рег. лимфних путева
  • смештај карцинома у дист. делу ректума захтева одстрањивање ануса и сфинктерског мехура уз стварање колостоме.

Код тумора смештених у средњем и доњем делу ректума ресекцијски руб може бити аборално од тумора удаљен и нешто мање од 2 цм. Већина позитивних лимфних чворова налази се у мезоректуму, али код око 20% болесника ту могу бити смештена и жаришта тумора, па се препоручује тотална мезоректална ексцизија и детаљан преглед ексцидираних рубова мезоректума који би требали бити негативни. Хемотерапија је врло обечавајућа у лечењу карцинома колона посебно откад је уведен у примену 5-флуороурацил (5-ФУ). Осим њега користе се још и капецитабин, иринотекан, оксалиплатин и ралтитрексед. По правилу се примењује код болесника који спадају у Дукес-Б и Дукес-C, да би се деловало на заостала метастатска жаришта. Адјувантна хемотерапија у болесника са Дукес-C карциномом смањује појаву метастаза у 20-30% лечених.

Радиотерапија представља значајан облик лечења код болесника с карциномом ректума. Посебно је корисна адјувантна примена зрачења с хемотерапијом. Остали облици зрачења имају палијативни значај. Адјувантна хеморадиотерапија примењује се код радикално оперисаних болесника стадијума Дукес-Б и C, јер је код њих ризик рецидива чак 50%. Неколико рандомизираних студија које су у току требало би дају одговор да ли зрачење треба применити постоперативно (што је сада најчешће) или приоперативно.

Прогноза[уреди | уреди извор]

Прогноза зависи првенствено од дубине инфилтрације зида дебелог црева и патохистолошком налазу регионалних лимфних чворова. Удаљене метастазе у тренутку постављања дијагнозе или њихова појава након радикалне операције лош су прогностички знак. Код болесника са стадијумом

  • Дукес А - 80-90% петогодишњег преживљења након радикалне операције
  • Дукес Б - 60-80% петогодишњег преживљења након адјувантне хеморадиотерапије
  • Дукес C - 35-50% петогодишњег преживљења

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Генерал Информатион Абоут Цолон Цанцер”. НЦИ. 12. 5. 2014. Архивирано из оригинала 4. 7. 2014. г. Приступљено 29. 6. 2014. 
  2. ^ а б Босман, Франк Т. (2014). „Цхаптер Цхаптер 5.5: Цолорецтал Цанцер”. Ур.: Стеwарт, Бернард W.; Wилд, Цхристопхер П. Wорлд Цанцер Репорт. тхе Интернатионал Агенцy фор Ресеарцх он Цанцер, Wорлд Хеалтх Организатион. стр. 392—402. ИСБН 978-92-832-0443-5.  опен аццесс публицатион - фрее то реад
  3. ^ „Цолорецтал Цанцер Превентион (ПДQ®)”. Натионал Цанцер Институте. 27. 2. 2014. Архивирано из оригинала 5. 7. 2014. г. Приступљено 29. 6. 2014. 
  4. ^ Тхеодоратоу Е, Тимофеева M, Ли X, Менг X, Иоаннидис ЈП (август 2017). „Натуре, Нуртуре, анд Цанцер Рискс: Генетиц анд Нутритионал Цонтрибутионс то Цанцер”. Аннуал Ревиеw оф Нутритион (Ревиеw). 37: 293—320. ПМИД 28826375. дои:10.1146/аннурев-нутр-071715-051004. 
  5. ^ Биббинс-Доминго К, Гроссман DC, Цуррy СЈ, Давидсон КW, Еплинг ЈW, Гарцíа ФА, Гиллман МW, Харпер ДМ, Кемпер АР, Крист АХ, Куртх АЕ, Ландефелд ЦС, Мангионе CM, Оwенс ДК, Пхиллипс WР, Пхиппс МГ, Пигноне МП, Сиу АЛ (јун 2016). „Сцреенинг фор Цолорецтал Цанцер: УС Превентиве Сервицес Таск Форце Рецоммендатион Статемент”. ЈАМА. 315 (23): 2564—2575. ПМИД 27304597. дои:10.1001/јама.2016.5989. 
  6. ^ а б „Цолон Цанцер Треатмент (ПДQ®)”. НЦИ. 12. 5. 2014. Архивирано из оригинала 5. 7. 2014. г. Приступљено 29. 6. 2014. 
  7. ^ „СЕЕР Стат Фацт Схеетс: Цолон анд Рецтум Цанцер”. НЦИ. Архивирано из оригинала 24. 6. 2014. г. Приступљено 18. 6. 2014. 
  8. ^ ГБД 2015 Дисеасе анд Ињурy Инциденце анд Преваленце, Цоллабораторс. (8. 10. 2016). „Глобал, регионал, анд натионал инциденце, преваленце, анд yеарс ливед wитх дисабилитy фор 310 дисеасес анд ињуриес, 1990–2015: а сyстематиц аналyсис фор тхе Глобал Бурден оф Дисеасе Студy 2015.”. Ланцет. 388 (10053): 1545—1602. ПМЦ 5055577 Слободан приступ. ПМИД 27733282. дои:10.1016/С0140-6736(16)31678-6. 
  9. ^ ГБД 2015 Морталитy анд Цаусес оф Деатх, Цоллабораторс. (8. 10. 2016). „Глобал, регионал, анд натионал лифе еxпецтанцy, алл-цаусе морталитy, анд цаусе-специфиц морталитy фор 249 цаусес оф деатх, 1980–2015: а сyстематиц аналyсис фор тхе Глобал Бурден оф Дисеасе Студy 2015.”. Ланцет. 388 (10053): 1459—1544. ПМЦ 5388903 Слободан приступ. ПМИД 27733281. дои:10.1016/с0140-6736(16)31012-1. 
  10. ^ Еблинг З., Самија M., Стрнад M.: Рак дебелог црева, рано откривање спашава живот, Градска лига против рака Осијек

Литература[уреди | уреди извор]

  • Хрватски завод за јавно здравство. Инциденција рака у Хрватској.Билтен 1998;23:2.
  • Ротх А.Тумори пробавног сустава. У: M.Турић и сур.Клиничка онкологија.Накладни завод Глобус, Загреб 1996;311:95
  • Врховац Б. и сур.Интерна медицина, 3. промијењено и допуњено издање-Загреб: Наклада Љевак, 2003
  • Буденхолзер Б, Wелцх Х. Цост-еффецтивнесс оф цолорецтал цанцер сцреенинг.ЈАМА 2001;285:407
  • Јукић С, Дамјанов I,Нола M. Патологија, 3. промијењено издање. Медицинска наклада,Загреб 2010.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]


Класификација
Спољашњи ресурси
Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Rak_debelog_creva&oldid=27674947”