Рандомизовано контролисано испитивање

С Википедије, слободне енциклопедије
Дијаграм тока у четири фазе (упис, додељивање интервенција, праћење и анализа података) паралелног рандомизованог испитивања две групе (у контролисаном испитивању, једна од интервенција служи као контрола), модификовано из ЦОНСОРТ-а (Консолидованог стандарда извештавања испитивања)[1]

Рандомизовано контролисано испитивање (рандомизовано контролно испитивање;[2] РЦТ) је тип научног (обично медицинског) експеримента чији циљ је да се редукују одређини извори пристрасности при тестирању ефективности нових третмана; то се остварује путем рандомне алокације субјеката у две или више група које се различито третирају, и затим се упоређују измерени респонси. На једној групи — експерименталној групи — се испитује интервенција, док друга - која се обично назива контролна група - има алтернативно стање, попут плацеба или нема интервенције. Групе се прате у условима дизајна испитивања да би се видело колико је ефективна експериментална интервенција.[3] Ефикасност третмана процењује се поређењем са контролом. Може постојати више од једне групе за лечење или више контролних група.

Испитивање може бити слепо, у коме се информације које могу утицати на учеснике задржавају док се експеримент не заврши. Слепоћа се може применути на било ком учеснику експеримента, укључујући субјекте, истраживаче, техничаре, аналитичаре података и процењиваче. Добро заслепљивање може умањити или елиминисати неке изворе експерименталне пристраности.

Рандомност у распореду субјеката у групе смањује пристраност одабира и пристраност распоређивања, уравнотежава познате и непознате прогностичке факторе, у додели третмана.[4] Заслепљивање смањује и друге облике пристраности експериментатора и субјекта.

Добро заслепљени РЦТ често се сматра златним стандардом за клиничка испитивања. Слепи РЦТ се обично користе за тестирање ефикасности медицинских интервенција и могу додатно да пруже информације о штетним ефектима, као што су реакције на лекове.

Појмови „РЦТ” и „рандомизирано испитивање” се понекад користе синонимно, мада потоњи израз изоставља помен контроле и стога може да описује студије које упоређују више група лечења једне са другом у одсуству контролне групе.[5] Слично томе, појам се понекад проширује на „рандомизирано клиничко испитивање” или „рандомизирано компаративно испитивање”, што доводи до нејасноћа у научној литератури.[6][7] Нису сва рандомизирана клиничка испитивања рандомизирана контролирана испитивања (нека од њих никада не би могла бити, као у случајевима када би контрола била непрактична или неетичка за успостављање). Термин рандомизирано контролисано клиничко испитивање је алтернативни термин који се користи у клиничким истраживањима;[8] међутим, РЦТ-ови се такође користе у другим истраживачким областима, укључујући многе друштвене науке.

Историја[уреди | уреди извор]

Прво пријављено клиничко испитивање спровео је Џејмс Линд 1747. да би идентификовао третман за скорбут.[9] Први слепи експеримент спровела је Француска краљевска комисија за животињски магнетизам 1784. да би истражила тврдње о месмеризму. Један рани есеј који се залаже за заслепљивање истраживача проивео је Клод Бернар у другој половини 19. века. Бернар је препоручио да посматрач експеримента не би требало да има знање о хипотези која се тестира. Ова сугестија је била у оштрој супротности са преовлађујућим ставом из доба просветитељства да научно посматрање може бити објективно валидно само када га предузима добро образован, обавештен научник.[10] Прво истраживање за које је забележено да има заслепљеног истраживача спровели су 1907. V. Х. Р. Риверс и Х. Н. Вебер да би истражили ефекте кофеина.[11]

Рандомизовани експерименти су се прво појавили у психологији, где су их увели Чарлс Сандерс Пирс и Џозеф Џастроу током 1880-их,[12] и у образовању.[13][14][15]

Почетком 20. века, рандомизовани експерименти су се појавили у пољопривреди, захваљујући Џержију Нејману[16] и Роналду А. Фишеру. Фишерова експериментална истраживања и његови списи су популаризовали рандомизоване експерименте.[17]

Прво објављено рандомизовано контролисано испитивање у медицини појавило се у раду из 1948. под насловом „Стрептомицински третман плућне туберкулозе“, који описује истраживање Савета за медицинска истраживања.[18][19][20] Један од аутора тог рада био је Остин Бредфорд Хил, за кога се сматра да је осмислио савремени РЦТ.[21]

На дизајн испитивања су додатно утицала велика испитивања ИСИС-а о лечењу срчаног удара која су спроведена током 1980-их.[22]

До краја 20. века, РЦТ-јеви су препознати као стандардни метод за „рационалну терапију“ у медицини.[23] Од 2004. године, више од 150.000 РЦТ-јева је било у Кохрановој библиотеци.[21] Да би побољшала извештавање о РЦТ-јевима у медицинској литератури, једна међународна група научника и уредника објавила је наводе Консолидованих стандарда извештавања о испитивањима (ЦОНСОРТ) 1996, 2001. и 2010. године, и они су постали широко прихваћени.[1][4] Рандомизација је процес додељивања испитаника у третман или контролне групе користећи елемент случајности да би се одредили задаци како би се смањила пристрасност.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Сцхулз КФ, Алтман ДГ, Мохер D; фор тхе ЦОНСОРТ Гроуп (2010). „ЦОНСОРТ 2010 Статемент: упдатед гуиделинес фор репортинг параллел гроуп рандомисед триалс”. Бр Мед Ј. 340: ц332. ПМЦ 2844940 Слободан приступ. ПМИД 20332509. дои:10.1136/бмј.ц332. 
  2. ^ Цхалмерс ТЦ, Смитх Х Јр, Блацкбурн Б, Силверман Б, Сцхроедер Б, Реитман D, Амброз А (1981). „А метход фор ассессинг тхе qуалитy оф а рандомизед цонтрол триал”. Цонтроллед Цлиницал Триалс. 2 (1): 31—49. ПМИД 7261638. дои:10.1016/0197-2456(81)90056-8. 
  3. ^ „Рандомисед цонтроллед триал”. Натионал Институте фор Хеалтх анд Царе Еxцелленце, Лондон, УК. 2019. Приступљено 3. 6. 2019. 
  4. ^ а б Мохер D, Хопеwелл С, Сцхулз КФ, Монтори V, Гøтзсцхе ПЦ, Девереауx ПЈ, Елбоурне D, Еггер M, Алтман ДГ (2010). „ЦОНСОРТ 2010 еxпланатион анд елаборатион: упдатед гуиделинес фор репортинг параллел гроуп рандомисед триалс”. Бр Мед Ј. 340: ц869. ПМЦ 2844943 Слободан приступ. ПМИД 20332511. дои:10.1136/бмј.ц869. 
  5. ^ Рањитх Г (2005). „Интерферон-α-индуцед депрессион: wхен а рандомизед триал ис нот а рандомизед цонтроллед триал”. Псyцхотхер Псyцхосом. 74 (6): 387; аутхор реплy 387—8. ПМИД 16244516. дои:10.1159/000087787. 
  6. ^ Пето Р, Пике MC, Армитаге П, Бреслоw НЕ, Цоx ДР, Хоwард СВ, Мантел Н, МцПхерсон К, Пето Ј, Смитх ПГ (1976). „Десигн анд аналyсис оф рандомизед цлиницал триалс реqуиринг пролонгед обсерватион оф еацх патиент. I. Интродуцтион анд десигн”. Бр Ј Цанцер. 34 (6): 585—612. ПМЦ 2025229 Слободан приступ. ПМИД 795448. дои:10.1038/бјц.1976.220. 
  7. ^ Пето Р, Пике MC, Армитаге П, Бреслоw НЕ, Цоx ДР, Хоwард СВ, Мантел Н, МцПхерсон К, Пето Ј, Смитх ПГ (1977). „Десигн анд аналyсис оф рандомизед цлиницал триалс реqуиринг пролонгед обсерватион оф еацх патиент. II. Аналyсис анд еxамплес”. Бр Ј Цанцер. 35 (1): 1—39. ПМЦ 2025310 Слободан приступ. ПМИД 831755. дои:10.1038/бјц.1977.1. 
  8. ^ Wоллерт КЦ, Меyер ГП, Лотз Ј, Рингес-Лицхтенберг С, Липполт П, Бреиденбацх C, Фицхтнер С, Корте Т, Хорниг Б, Мессингер D, Арсениев L, Хертенстеин Б, Гансер А, Дреxлер Х (2004). „Интрацоронарy аутологоус боне-марроw целл трансфер афтер мyоцардиал инфарцтион: тхе БООСТ рандомисед цонтроллед цлиницал триал”. Ланцет. 364 (9429): 141—8. ПМИД 15246726. дои:10.1016/С0140-6736(04)16626-9. 
  9. ^ Дунн ПМ (јануар 1997). „Јамес Линд (1716-94) оф Единбургх анд тхе треатмент оф сцурвy”. Арцх. Дис. Цхилд. Фетал Неонатал Ед. 76 (1): Ф64—5. ПМЦ 1720613 Слободан приступ. ПМИД 9059193. дои:10.1136/фн.76.1.ф64. 
  10. ^ Дастон, Лорраине (2005). „Сциентифиц Еррор анд тхе Етхос оф Белиеф”. Социал Ресеарцх. 72 (1): 18. С2ЦИД 141036212. дои:10.1353/сор.2005.0016.  Непознати параметар |наме-лист-стyле= игнорисан (помоћ)
  11. ^ Риверс WХ, Wеббер ХН (август 1907). „Тхе ацтион оф цаффеине он тхе цапацитy фор мусцулар wорк”. Тхе Јоурнал оф Пхyсиологy. 36 (1): 33—47. ПМЦ 1533733 Слободан приступ. ПМИД 16992882. дои:10.1113/јпхyсиол.1907.сп001215. 
  12. ^ Цхарлес Сандерс Пеирце анд Јосепх Јастроw (1885). „Он Смалл Дифференцес ин Сенсатион”. Мемоирс оф тхе Натионал Ацадемy оф Сциенцес. 3: 73—83.  http://psychclassics.yorku.ca/Peirce/small-diffs.htm
  13. ^ Hacking, Ian (септембар 1988). „Telepathy: Origins of Randomization in Experimental Design”. Isis. A Special Issue on Artifact and Experiment. 79 (3): 427—451. JSTOR 234674. MR 1013489. S2CID 52201011. doi:10.1086/354775. 
  14. ^ Stephen M. Stigler (новембар 1992). „A Historical View of Statistical Concepts in Psychology and Educational Research”. American Journal of Education. 101 (1): 60—70. S2CID 143685203. doi:10.1086/444032. 
  15. ^ Trudy Dehue (децембар 1997). „Deception, Efficiency, and Random Groups: Psychology and the Gradual Origination of the Random Group Design” (PDF). Isis. 88 (4): 653—673. PMID 9519574. S2CID 23526321. doi:10.1086/383850. 
  16. ^ Neyman, Jerzy. 1923 [1990]. "On the Application of Probability Theory to AgriculturalExperiments. Essay on Principles. Section 9." Statistical Science 5 (4): 465–472. Trans. Dorota M. Dabrowska and Terence P. Speed.
  17. ^ According to Denis Conniffe:

    Ronald A. Fisher was "interested in application and in the popularization of statistical methods and his early book Statistical Methods for Research Workers, published in 1925, went through many editions and motivated and influenced the practical use of statistics in many fields of study. His Design of Experiments (1935) [promoted] statistical technique and application. In that book he emphasized examples and how to design experiments systematically from a statistical point of view. The mathematical justification of the methods described was not stressed and, indeed, proofs were often barely sketched or omitted altogether ..., a fact which led H. B. Mann to fill the gaps with a rigorous mathematical treatment in his well known treatise, Mann (1949)."

    Conniffe, Denis (1990—1991). „R. A. Fisher and the development of statistics—a view in his centenary year”. Journal of the Statistical and Social Inquiry Society of Ireland. XXVI (3). Dublin: Statistical and Social Inquiry Society of Ireland. стр. 87. ISSN 0081-4776. hdl:2262/2764. 

    Mann, H. B. (1949). Analysis and design of experiments: Analysis of variance and analysis of variance designs. New York, N. Y.: Dover Publications, Inc. стр. x+195. MR 32177. 

  18. ^ Streptomycin in Tuberculosis Trials Committee (1948). „Streptomycin treatment of pulmonary tuberculosis. A Medical Research Council investigation”. Br Med J. 2 (4582): 769—82. PMC 2091872 Слободан приступ. PMID 18890300. doi:10.1136/bmj.2.4582.769. 
  19. ^ Brown D (1998-11-02). „Landmark study made research resistant to bias”. Washington Post. 
  20. ^ Shikata S, Nakayama T, Noguchi Y, Taji Y, Yamagishi H (2006). „Comparison of effects in randomized controlled trials with observational studies in digestive surgery”. Ann Surg. 244 (5): 668—76. PMC 1856609 Слободан приступ. PMID 17060757. doi:10.1097/01.sla.0000225356.04304.bc. 
  21. ^ а б Stolberg HO, Norman G, Trop I (2004). „Randomized controlled trials”. Am J Roentgenol. 183 (6): 1539—44. PMID 15547188. S2CID 5376391. doi:10.2214/ajr.183.6.01831539. 
  22. ^ Georgina Ferry (2. 11. 2020). „Peter Sleight Obituary”. The Guardian. Приступљено 3. 11. 2020. 
  23. ^ Meldrum ML (2000). „A brief history of the randomized controlled trial. From oranges and lemons to the gold standard”. Hematol Oncol Clin North Am. 14 (4): 745—60, vii. PMID 10949771. doi:10.1016/S0889-8588(05)70309-9. 

Literatura[уреди | уреди извор]

  • Berger, M. P. F.; Wong, W. K. (2009). An Introduction to Optimal Designs for Social and Biomedical Research. John Wiley & Sons. стр. 346. ISBN 978-0-470-69450-3. 
  • Bhargava Alok (2008). „Randomized controlled experiments in health and social sciences: Some conceptual issues”. Economics and Human Biology. 6 (2): 293—298. PMID 18325858. doi:10.1016/j.ehb.2008.01.001. 
  • Domanski MJ, McKinlay S. Successful randomized trials: a handbook for the 21st century. Philadelphia: Lippincott Williams & Wilkins, (2009) ISBN 978-0-7817-7945-6.
  • Јадад АР, Енкин M. Рандомизед цонтроллед триалс: qуестионс, ансwерс, анд мусингс. 2нд ед. Малден, Масс.: Блацкwелл, (2007) ISBN 978-1-4051-3266-4.
  • ЈНС, Маттхеwс (2006). Интродуцтион то рандомизед цонтроллед цлиницал триалс. 2нд ед. Боца Ратон, Фла.: ЦРЦ Пресс. ИСБН 1-58488-624-2. 
  • Незу АМ, Незу CM. Евиденце-басед оутцоме ресеарцх: а працтицал гуиде то цондуцтинг рандомизед цонтроллед триалс фор псyцхосоциал интервентионс. Оxфорд: Оxфорд Университy Пресс, (2008) ISBN 978-0-19-530463-3.
  • Соломон ПЛ, Цаванаугх MM, Драине Ј. Рандомизед цонтроллед триалс: десигн анд имплементатион фор цоммунитy-басед псyцхосоциал интервентионс. Неw Yорк: Оxфорд Университy Пресс, (2009) ISBN 978-0-19-533319-0.
  • Торгерсон ДЈ, Торгерсон C. Десигнинг рандомисед триалс ин хеалтх, едуцатион анд тхе социал сциенцес: ан интродуцтион. Басингстоке, Енгланд, анд Неw Yорк: Палграве Мацмиллан, (2008) ISBN 978-0-230-53735-4.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Рандомизовано контролисано испитивање на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Randomizovano_kontrolisano_ispitivanje&oldid=27675762”