Пређи на садржај

Рибонуклеазни инхибитор

С Википедије, слободне енциклопедије
Понављање богато леуцином
Поглед од горе на свињски рибонуклеазни инхибитор, приказује његов облик потковице.[1] Спољашњи слој се састоји од α-хеликса, а унутрашњи од паралелни β-ланаца. Унутрашњи и спољашњи пречник су око 2.1 нм и 6.7 нм, респективно.
Идентификатори
СимболЛРР_1
ПфамПФ00560
Пфам кланЦЛ0022
ИнтерПроИПР003590
СМАРТСМ00368
СЦОП1бнх
СУПЕРФАМИЛY1бнх

Рибонуклеазни инхибитор (РИ) је велики (~450 остатака, ~49 кДа), кисели (пИ ~4.7), протеин понављања богатих леуцином, који формира екстремно чврсте комплексе са појединим рибонуклеазама. Он је један од главних ћелијских протеина. Он сачињава ~0.1% свих ћелијских протеина по тежини, и има важну улогу у регулисању животног века РНК.[2]

РИ има изненађујућие висок садржај цистеина (~6.5%, цф. 1.7% за типичне протеине) и сензитиван је на оксидацију. РИ је исто тако богат леуцином (21.5%, у поређењу са 9% код типичних протеина) и има пропорционално нижи удео других хидрофобних остатака, посебно валина, изолеуцина, метионина, тирозина, и фенилаланина.

Структура[уреди | уреди извор]

Бочни поглед на свињски рибонуклеазни инхибитор;[1] боје траке иду од плаве (Н-терминус) до црвене (C-терминус).

РИ је класични протеин понављања богатог леуцином, који се састоји од наизменичних α-хеликса и β-ланаца дуж своје основе. Ови елементи секундарне структуре су омотани у закривљени, десноруки соленоид који подсећа на потковицу. Паралелни β-ланци и α-хеликси формирају унутрашњи и спољашњи зид потковице, респективно. Структура је стабилизована унутрашњим аспарагинима у бази сваког заокрета, кад ланац прелази из α-хеликса у β-раван. αβ мотив са 28 до 29 остатака се алтернативно понавља, ефективно формирајући 57-остатака дугу јединицу која кореспондира својој генетичкој структури (сваки ексон кодира 57-остатака дугу јединицу).

Везивање за рибонуклеазе[уреди | уреди извор]

Комплекс хетеротримера људксе рибонуклеазе I (жута) и инхибитора (љубичасти хеликси).

Афинитет РИ за рибонуклеазе је један од највиших међу познатим протеин-протеин интеракцијама; константа дисоцијације комплекса РИ-РНазе А је фемтомоларног (фМ) реда величине под физиолошким условима, док је Кд вредност за комплекс РИ-ангиогенин мања 1 фМ. Упркос високог афинитета, РИ може да веже широк опсег РНаза А, мада оне имају релативно низак индентитет секвенци. Резултати биохемијских студија и разматрања кристалографских структура комплекса РИ-РНазе А указују на чињеницу да су интеракције превасходно електростатичке природе, као и да постоје знатне заклоњене површине.[3][4] РИ афинитет за рибонуклеазе је важан, пошто многе рибонуклеазе производе цитотоксичне и цитостатичке ефекте који су у доброј корелацији са њиховом способности везивања РИ.[5]

Рибонуклеазни инхибитори сисара немају способност везивања појединих чланова панкреасних рибонуклеаза из других врста. Специфично, на амфибијске РНазе, као што су ранпирназа и амфиназа из северних леопардских жаба, не утичу РИ сисара и уочено је да оне манифестују диференцијалну цитотоксичност за ћелије рака.[6]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б PDB: 2БНХ​; Кобе Б, Деисенхофер Ј (1993). „Црyстал струцтуре оф порцине рибонуцлеасе инхибитор, а протеин wитх леуцине-рицх репеатс”. Натуре. 366 (6457): 751—6. ПМИД 8264799. дои:10.1038/366751а0. 
  2. ^ Схапиро Р (2001). „Цyтопласмиц рибонуцлеасе инхибитор”. Метходс ин Ензyмологy. 341: 611—28. ПМИД 11582809. дои:10.1016/С0076-6879(01)41180-3. 
  3. ^ Лее ФС, Схапиро Р, Валлее БЛ (1989). „Тигхт-биндинг инхибитион оф ангиогенин анд рибонуцлеасе А бy плацентал рибонуцлеасе инхибитор”. Биоцхемистрy. 28 (1): 225—30. ПМИД 2706246. дои:10.1021/би00427а031. 
  4. ^ Папагеоргиоу АЦ, Схапиро Р, Ацхарyа КР (1997). „Молецулар рецогнитион оф хуман ангиогенин бy плацентал рибонуцлеасе инхибитор--ан X-раy црyсталлограпхиц студy ат 2.0 А ресолутион”. Тхе ЕМБО Јоурнал. 16 (17): 5162—77. ПМЦ 1170149Слободан приступ. ПМИД 9311977. дои:10.1093/ембој/16.17.5162. 
  5. ^ Макаров АА, Илинскаyа ОН (2003). „Цyтотоxиц рибонуцлеасес: молецулар wеапонс анд тхеир таргетс”. ФЕБС Леттерс. 540 (1-3): 15—20. ПМИД 12681476. дои:10.1016/с0014-5793(03)00225-4. 
  6. ^ Арделт W, Схоген К, Дарзyнкиеwицз З (2008). „Онцонасе анд ампхинасе, тхе антитумор рибонуцлеасес фром Рана пипиенс ооцyтес”. Цуррент Пхармацеутицал Биотецхнологy. 9 (3): 215—25. ПМЦ 2586917Слободан приступ. ПМИД 18673287. дои:10.2174/138920108784567245. 

Литература[уреди | уреди извор]