Салвадор Е. Лурија

С Википедије, слободне енциклопедије
Салвадор Едвард Лурија
Лични подаци
Датум рођења13. август 1912.
Место рођењаТорино, Краљевина Италија
Датум смрти6. фебруар 1991.(1991-02-06) (78 год.)
Место смртиМасачусетс,  САД
Држављанствоамеричко, италијанско
РелигијаЈеврејин
Научни рад
ПољеМикробиологија, Молекуларна биологија, Биохемија
УченициЏејмс Вотсон
Познат поистраживања на бактериофагу
НаградеНобелова награда за физиологију или медицину

Салвадор Едвард Лурија (итал. Салваторе Едоардо Луриа; 13. август 1912 – 6. фебруар 1991) био је италијански микробиолог, касније натурализовани амерички грађанин. Добитник је Нобелове награде за физиологију или медицину за 1969. годину, коју је поделио са Алфредом Хершијем и Максом Делбриком, за истраживања на нивоу репликационих механизама и генетичке структуре вируса.[1]

Детињство, младост и образовање[уреди | уреди извор]

Лурија је рођен у јеврејској породици у Торину као Салваторе Едоардо Луриа, од мајке Естер и оца Давида Лурије. Учио је медицину на Универзитету у Торину, одакле је дипломирао 1935. године. Од 1936. до 1937. године служио је у италијанској војсци као медицински официр. Затим је похађао часове радиологије на Универзитету у Риму, где се упознао са радовима Макса Делбрика о концепту гена и почео да развија методе тестирања генетске теорије на бактериофагу, вирусу који инфицира бактерије.

Наредне, 1938. године, добија стипендију за учење у Сједињеним Америчким Државама, где је требало да ради са Делбриком. Међутим, услед тадашњег режима Бенита Мусолинија, Јеврејима се стипендије забрањују, те Лурија, без средстава за рад у САД или Италији, одлази у Париз. Након упада немачке војске у Француску, 1940. године, напушта Париз и одлази у Марсеј, где добија имигрантску визу за САД.

Истраживања на бактериофагу[уреди | уреди извор]

Лурија је у Њујорк стигао 12. септембра 1940. године и убрзо променио име, из Салваторе Едоардо Луриа у Салвадор Едвард Луриа (енгл. Салвадор Едwард Луриа). Добија стипендију Рокфелер фондације, убрзо упознаје Делбрика и Хершија и са њима почиње сарадњу на експериментима у Колд Спринг Харбор лабораторији и у Делбриковој лабораторији на Вандербилт универзитету. Ова три научника била су посвећена истраживањима на нивоу бактериофага и формирала су такозвану „групу фага".[2]

Од 1943. до 1950. године, Лурија је радио на Универзитету у Индијани. Његов први дипломирани студент био је Џејмс Вотсон, најпознатији по томе што је са Френсисом Криком открио секундарну структуру ДНК.

Његов најпознатији експеримент, Лурија-Делбриков експеримент, изведен је 1943. године у сарадњи са Делбриком. Њиме су дати експериментални докази да су бактерије резистентне на бактериофаге резултат спонтаних мутација, а не да представљају директан одговор на промене околине.[3] Експеримент је показао да наслеђивање мора поштовати Дарвинове, а не Ламаркове принципе. Идеја да природна селекција утиче на бактерије имала је велики значај; објашњава, на пример, како бактерије развијају отпорност на антибиотике.

Каснији рад[уреди | уреди извор]

Године 1950, Лурија ступа на позицију професора бактериологије на Универзитету у Илиноју. У овом периоду проучавао је културу бактерије Есцхерицхиа цоли и њене интеракције са бактериофазима.[4]

Године 1959, постао је професор микробиологије на МИТ-ју. Тада је своје истраживање фокусирао на ћелијску мембрану и на бактериоцине или колицине, протеине које производе одређене бактерије. Године 1963, на Универзитету Пастер у Паризу, открио је да бактериоцини нарушавају функционисање ћелијске мембране. Његово особље на МИТ-ју открило је да бактериоцини формирају канале у ћелијској мембрани и тако дозвољавају проток јона, који ремети електрохемијски градијент у ћелији.[5]

Лурија је био оснивач Центра за истраживање рака на МИТ-ју и његов први председник.[6] Центар је основан 1974. године, а одсек који је Лурија предводио чинили су будући добитници Нобелових награда Дејвид Балтимор, Сусуму Тонегава, Филип Ален Шарп, Х. Роберт Хорвиц.

Лурија је био и писац. Године 1953, објавио је приручник "Генерал Вирологy". Године 1974, његова књига "Лифе: Тхе Унфинисхед Еxперимент" награђена је америчком Националном наградом за књиге, у категорији научних књига.[7]

Приватни живот[уреди | уреди извор]

Године 1945, оженио се Зелом Хурвиц (енг. Зелла Хурwитз), са којом је имао једног сина, Данијела, рођеног 1948. године.[8]

У јануару 1947. године постао је натурализовани грађанин Сједињених Америчких Држава.[8]

У току читаве каријере, Лурија је био отворено политички ангажован. Заједно са Лајнусом Полингом је протестовао против тестирања нуклеарног оружја 1957. године, а седамдесетих година је учествовао и у дебатама о манипулацији гена и генетском инжењерингу.[9]

Лурија је преминуо од срчаног удара, 6. фебруара 1991. године, у Лексингтону у Масачусетсу.[10]

Награде и признања[уреди | уреди извор]

  • Добитник је Нобелове награде за физиологију или медицину за 1969. годину, коју је поделио са Алфредом Хершијем и Максом Делбриком, за истраживања репликационих механизама и генетске структуре вируса.[1]
  • Постао је члан Националне академије наука 1960. године.
  • Био је члан, а од 1968. до 1969. године и председник Америчког друштва за микробиологију.
  • Заједно са Максом Делбриком, био је добитник Лоуиса Гросс Хорwитз награде 1969. године.[11]
  • Добитник је Националне награде за књигу из области науке 1974. године, за књигу "Лифе: Тхе Унфинисхед Еxперимент".[7]
  • Године 1991, награђен је Националном медаљом за науку.[12]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Тхе Нобел Призе ин Пхyсиологy ор Медицине 1969”. НобелПризе.орг (на језику: енглески). Приступљено 14. 4. 2019. 
  2. ^ Моранге, Мицхел (1998). А хисторy оф молецулар биологy. Цамбридге, Масс.: Харвард Университy Пресс. ИСБН 9780674398559. ОЦЛЦ 37981242. 
  3. ^ „Салвадор Луриа | Италиан-Америцан биологист”. Енцyцлопедиа Британница (на језику: енглески). Приступљено 14. 4. 2019. 
  4. ^ Луриа, С. Е.; Хуман, Марy L. (октобар 1952). „А НОНХЕРЕДИТАРY, ХОСТ-ИНДУЦЕД ВАРИАТИОН ОФ БАЦТЕРИАЛ ВИРУСЕС1”. Јоурнал оф Бацтериологy. 64 (4): 557—569. ИССН 0021-9193. ПМИД 12999684. 
  5. ^ „Тхе Салвадор Е. Луриа Паперс: Фром Пхаге то Цолицинс, 1945-1972”. профилес.нлм.них.гов. Приступљено 14. 4. 2019. 
  6. ^ „Тхе Коцх Институте: Хисторy”. ки.мит.еду. Приступљено 14. 4. 2019. 
  7. ^ а б „Натионал Боок Аwардс 1974”. Натионал Боок Фоундатион (на језику: енглески). Приступљено 14. 4. 2019. 
  8. ^ а б „Тхе Нобел Призе ин Пхyсиологy ор Медицине 1969”. НобелПризе.орг (на језику: енглески). Приступљено 14. 4. 2019. 
  9. ^ „Тхе Салвадор Е. Луриа Паперс: Политицс, Сциенце, анд Социал Респонсибилитy”. профилес.нлм.них.гов. Приступљено 14. 4. 2019. 
  10. ^ Северо, Рицхард (7. 2. 1991). „Салвадор Е. Луриа Ис Деад ат 78; Схаред а Нобел Призе ин Медицине”. Тхе Неw Yорк Тимес (на језику: енглески). ИССН 0362-4331. Приступљено 14. 4. 2019. 
  11. ^ „Хорwитз Призе Аwардеес”. Цолумбиа Университy Ирвинг Медицал Центер (на језику: енглески). 20. 6. 2018. Приступљено 14. 4. 2019. 
  12. ^ „Тхе Пресидент'с Натионал Медал оф Сциенце: Реципиент Детаилс | НСФ - Натионал Сциенце Фоундатион”. www.нсф.гов. Приступљено 14. 4. 2019. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Салвадор Е. Лурија на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Salvador_E._Lurija&oldid=27407015”