Сапун

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Колекција декоративних сапуна, који се често могу наћи у хотелима
Два еквивалентна приказа хемијске структуре натријум-стеарата, типичног сапуна.

Сапун је ан‍јонски тензид, који се употребљава за прање и чишћење, дајући површински активан ан‍јон у воденом раствору.[1] Сапуни су алкалне соли виших масних киселина. Индустријски се производе процесом сапонификације, при чему се као сировине користе природна уља и масти, које се обрађују јаким раствором базе (најчешће натријум-хидроксидом). При томе настаје смјеша алкалних соли масних киселина и глицерола.[2] Дакле, у хемијском смислу, сапун је со масне киселине.[3] Сапуни се углавном користе као површински активна средства, за прање, купање и чишћење, али се употребљавају и у индустрији предива и важан су састојак лубриканаса (средстава за подмазивање). Сапуни за чишћење коже добијају се третманом биљних или животињских уља или масти изразито алкалним раствором. Масти и уља састоје се од триглицерида; три молекула масних киселина везана су за један молекул глицерола.[4] Алкални раствор, који се често назива “сода” (иако се израз “сапун од соде” углавном односи на сапуне произведене са натријум хидроксидом), доводи до хемијске реакције познате под именом сапонификација. У овој реакцији, масти - триглицериди - се прво хидролизују до слободних масних киселина, које се потом сједињују са базом дајући сирови сапун, који је амалгам различитих сапунских соли, вишка масти или алкалног раствора, воде и ослобођеног глицерола (глицерина). Глицерол је веома користан споредни производ, који може да се остави у саставу сапуна као средство за омекшавање коже, или да се изолује за друге примене.[4] Сапуни су кључни састојак већине средстава за подмазивање, која су обично емулзије калцијумових сапуна или литијумових сапуна и минералног уља. Употреба оваквих масти на бази калцијумових или литијумових сапуна широко је распрострањена. Сапуни многих других метала такође су од користи, укључујући алуминијумове и натријумове сапуне и њихове смеше. Такви сапуни се такође користе као средства за згушњавање, којима се повећава вискозност уља. У древним временима, масти за подмазивање су се производиле додавањем негашеног креча у маслиново уље.[5]

Деловање[уреди | уреди извор]

Структура мицела, структура налик на ћелију, које настају спајањем сапунских молекула (попут натријум стеарата). Спољашњост мицеле је хидрофилна (воли воду), а унутрашњост је липофилна (воли масти).

Када се користи за чишћење, сапун омогућава честицама, које би у другим условима биле нерастворне, да се растворе у води а потом исперу. На пример: уље или маст су нерастворни у води, али када се у смешу дода неколико капи детергента за судове, чини се да су уље или маст нестали. Нерастворни молекули уља, односно масти, међусобно се лепе и организују у мицеле, сићушне лопте сачињене од молекула сапуна са поларним хидрофилним групама (групама које привлаче воду) на спољашњој страни, које окружују липофилни џеп (који привлачи масти). Оваква структура штити молекуле уља/масти од воде, чинећи их растворљивим. Све што је растворљиво у води, може се испрати водом. Синтетички детергенти функционишу помоћу сличног механизма као и сапун.

Дејство базе (алкалије)[уреди | уреди извор]

Врста алкалног метала који се користи одређује врсту сапуна. Натријумови сапуни, добијени из натријум хидроксида, су чврсти, док су калијумови сапуни, добијени из калијум хидроксида, мекши, а често и течни. Кроз историју, калијум хидроксид је екстрахован из пепела папрати или других биљака. Литијумови сапуни су такође обично тврди - користе се искључиво у мазивима (средствима за подмазивање).

Дејство масти[уреди | уреди извор]

Видети такође: Укупна маст Сапуни су деривати масних киселина. Традиционално, правили су се од триглицерида (уља и масти).[6] Триглицерид је хемијско име за триестре масних киселина и глицерола. Лој, тј. претопљена (пречишћена) говеђа маст је најраспрострањенији триглицерид животињског порекла. Његов сапонификовани производ назива се натријум таловат (“натријум лојат”). Типична биљна уља која се користе у изради сапуна су палмино уље, кокосово уље, маслиново уље и ловорово уље.[7] Свака врста доноси веома различит састав масних киселина, те самим тим даје сапун потпуно различитих одлика. Уља из семенки дају мекше, али и блаже сапуне. Сапун израђен од чистог маслиновог уља понекад се означава као кастиљански сапун или марсељски сапун, а ужива углед изразито благог сапуна. Израз “кастиљански” се понекад примењује и на сапуне израђене од смеше уља, са високим процентом маслиновог уља.

Табела 1: Садржај масних киселина различитих масти које се користе у изради сапуна

Табела 1 Лауринска киселина Миристинска киселина Палмитинска киселина Стеаринска киселина Олеинска киселина Линолна киселина Линолеинска киселина
Масти Ц12 засићена Ц14 засићена Ц16 засићена Ц18 засићена Ц18 мононезасићена Ц18 динезасићена Ц18 тринезасићена
Лој 0 4 28 23 35 2 1
Кокосово уље 48 18 9 3 7 2 0
Уље палминих коштица 46 16 8 3 12 2 0
Ловорово уље 54 0 0 0 15 17 0
Маслиново уље 0 0 11 2 78 10 0
Уљана репица 0 1 3 2 58 9 23

Рана историја[уреди | уреди извор]

Кутија Амиго дел Обреро (Пријатељ радника) сапуна из 20. века, део колекције Мусео дел Објето дел Објето

Најранији писани докази о производњи средстава налик сапуну датирају из периода око 2800. године п.н.е., из древног Вавилона.[8] Формула за сапун који се састојао од воде, базе (алкалије), и уља кинеског цимета записана је на глиненој таблици из Вавилона око 2200. године п.н.е. Еберс папирус (Египат, 1550. година п.н.е.) указује да су се древни Египћани редовно купали и да су мешали животињска и биљна уља са алкалним солима како би добили супстанцу налик сапуну. Египатски документи помињу да су се супстанце налик сапуну користиле у припреми вуне за ткање. У регији Набонидус (556–539. п.н.е.) рецепт за сапун се састојао од ухулу [пепела], [уља] чемпреса и [уља] сусама “за прање камења за слушкиње”.[9]

Стари Рим[уреди | уреди извор]

Реч сапо, (латинска реч за сапун) први пут се појављује у Хисториа Натуралис Плинија старијег, која описује производњу сапуна од лоја и пепела, али једина употреба коју Плиније помиње је као помада за косу; он помиње, са извесним неодобравањем, да је мушкарци из племена Гала и Германа чешће користе него њихове саплеменице.[10] Ерације из Кападокије, пишући у првом веку н.е., примећује међу “Келтима, мушкарцима који се називају Гали, оне алкалне супстанце које су израђене у облику лоптица [...] и које се називају сапун”.[11] Популарна легенда каже да је сапун добио име по митској планини Сапо, где су се наводно одвијала ритуална жртвовања животиња; лој од жртвованих животиња мешао би се са пепелом из ватри које су се палиле током тих ритуала, дајући сапун. Међутим, не постоје докази о планини Сапо у римско време, нити докази за ову апокрифску причу. Латинска реч сапо једноставно значи “сапун”; она је вероватно позајмљена из неког раног германског језика и има слично етимолошко порекло као латинска реч себум, “лој”, која се појављује у опису Плинија старијег.[12] Ритуално жртвовање животиња у старом Риму подразумевало је спаљивање само костију и нејестивих изнутрица жртвених животиња; јестиве делове меса и масти жртвованих животиња узимали би људи, а не богови. Зосимос из Панополиса, око 300. н.е. описује сапун и добијање сапуна.[13] Гален описује израду сапуна применом базе, те преписује прање којим ће се уклонити нечистоће са тела и одеће. Према Галену, најбољи сапуни били су германски, док су галски били други по реду. Ово је референца за прави сапун у античка времена.[13]

Древна Кина[уреди | уреди извор]

Сапун, или прецизније детергент сличан сапуну, израђиван је у кини од биљака и лековитих трава.[14] Прави сапун, израђен од животињске масти, није се појавио у Кини до модерних времена.[15] Детергенти налик сапуну нису делили популарност крема и мелема.[14]

Блиски исток[уреди | уреди извор]

Исламски документ из 12. века описује процес израде сапуна.[16] У њему се помиње кључни састојак, алкалија, који касније добија круцијални значај за модерну хемију. Име је изведено од речи ал-qалy или “пепео”. До 13. века, производња сапуна у исламском свету постала је скоро индустријализована, са изворима у Наблусу, Фесу, Дамаску, и Алепу.[17][18]

Средњевековна Европа[уреди | уреди извор]

Произвођачи сапуна у Напуљу били су чланови гилда у току касног шестог века,[19] док је у осмом веку производња сапуна била добро позната у Италији и Шпанији.[20] Каролиншки капитулар Де Виллис, око 800. године, који је представљао краљевску вољу Карла Великог, помиње сапун као један од производа које треба да расподељују управници краљевских имања. Израда сапуна помиње се и као “женски посао” и као производ “добрих занатлија” уз друге потрепштине, као што су производи столара, ковача и пекара.[21]

XV-XIX век[уреди | уреди извор]

Реклама за сапун произвођача Пеар’с, 1889
Реклама из часописа из 1922 за сапун Палмоливе
Течни сапун
Производни процес за сапуне/детергенте

У Француској, до друге половине XV века, полуиндустријска професионална производња сапуна сконцентрисала се око неколико центара, Провансе — Тулона, Ијера, и Марсеља — који су снабдевали остатак Француске.[22] У Марсељу се до 1525. године производња сконцентрисала у најмање две фабрике; производња сапуна у Марсељу засењивала је остале центре из Провансе.[23] Производња у Енглеској углавном је гравитирала око Лондона.[24] Финији сапуни касније су се производили у Европи од XVI века, уз употребу биљних уља (као што је маслиново уље), уместо животињских масти. Многи такви сапуни се и даље производе, како индустријски, тако и у малим занатлијским радњама. Кастиљански сапун је популаран пример сапуна израђеног искључиво од биљних уља, а изведен је од најстаријег “белог сапуна” из Италије. У модерним временима, употреба сапуна постала је свеприсутна у индустријализованим земљама, захваљујући бољем разумевању улоге хигијене у смањењу бројности популације патогених микроорганизама. Индустријски произведени чврсти сапуни у комадима први пут су се појавили у касном XVIII веку, када су рекламне кампање у Европи и Сједињеним Америчким Државама промовисале свест о међусобној вези чистоће и здравља.[25] Све до индустријске револуције, производња сапуна изводила се у малим серијама, а производ је био релативно сиров. Ендру Пирс започео је производњу висококвалитетног, провидног сапуна 1789. године у Лондону. Његов зет, Томас Ј. Барат, отворио је фабрику у Ајлворту 1862. године. Вилијам Госаџ је производио јефтин сапун доброг квалитета од 1850. године. Роберт Спир Хадсон започео је производњу сапуна у праху 1837. године, у почетку тако што је мрвио сапун у авану, тучком. Амерички произвођач Бенџамин Т. Бабит увео је маркетиншке иновације, које су подразумевале продају сапуна у комадима, као и дистрибуцију узорака производа. Вилијам Хескет Левер и његов брат, Џејмс, купили су малу радионицу сапуна у Ворингтону 1886. године и основали предузеће које је и данас један од највећих произвођача сапуна, које се првобитно називало Левер Бротхерс (Браћа Левер) а данас је познато под именом Унилевер. Ови произвођачи сапуна били су међу првима који су покретали масовне рекламне кампање.

Течни сапун[уреди | уреди извор]

Видети још и: Детергент

Течни сапун није пронађен до XIX века. Вилијам Шепард је патентирао течни сапун 1865. године. 1898. године, Б. Џ. Џонсон је развио формулу за сапун, а његово предузеће (Б.Ј. Јохнсон Соап Цомпанy) је исте године представило Палмоливе сапун. Овај нови сапун био је израђен од палминог и маслиновог уља и за кратко време стекао је популарност; Палмоливе је постао толико популаран, да је предузеће Б.Ј. Јохнсон Соап Цомпанy променило име у Палмоливе. На крају тог века, Палмоливе је био најпродаванији сапун на свету.[26] Раних година XX века, друга предузећа почела су са развојем сопствених течних сапуна. На тржишту су се појавили производи као што су Пине-Сол и Тиде, који су умногоме олакшали прање одеће, као и површина у кухињама и купатилима. Као детергент за прање, течни сапун је делотворнији од сапуна у опиљцима, а са течним сапуном је мања и шанса да на одећи остану трагови сапуна. Течни сапун такође је бољи избор за традиционалне начине прања, као што је прање помоћу даске.[27]

Процеси за производњу сапуна[уреди | уреди извор]

Индустријска производња сапуна подразумева континуиране процесе, као што је континуирано додавање масти и издвајање готовог производа. Производња у мањим размерама подразумева традиционалне процесе у бачу (шаржи) . Постоје три варијације: “хладни процес”, у коме се реакција одвија углавном на собној температури, “полукључајући” или “топли процес”, где се реакција одвија близу температуре кључања и “процес са потпуним прокувавањем”, где се реактанти остављају да провре најмање једном, а глицерол се издваја. Постоје два типа метода топлог процеса. Први је ИТМХП (“ин тхе молд хот процесс”, топли процес у калупу), док је други ЦПХП (“цроцкпот хот процесс”, топли процес у казану). Произвођачи обично бирају поступке топлог процеса уколико желе да смање време сазревања на суви процес од три дана. Већина произвођача сапуна, међутим, и даље радије користи хладни процес. Хладни процеси и топли процеси (с полукључањем) су најједноставнији, па их обично користе мале занатлије и хобисти који производе ручно рађене декоративне сапуне. Глицерол заостаје у сапуну, а реакција траје више дана након изливања сапуна у калупе. Глицерол заостаје и у топлом процесу, али на високој температури која се користи, сама реакција се практично завршава у казану, пре него што се сапун излије у калупе. Овај једноставни, брзи процес користе мале фабрике широм света. Ручно рађени сапун из хладног процеса такође се разликује од индустријски израђеног сапуна по томе што се у изради користи вишак масти у односу на количину која би била потребна да се утроши сва база (у хладном процесу са изливањем, овај вишак се назива “попуст”), а глицерол који заостаје у сапуну делује као хидратантно средство. Међутим, глицерол такође чини сапун мекшим - уколико дуже стоји мокар, такав сапун лакше постаје “гњецав”. Боље је додати више уља и имати заостале масти, него додати превише соде и имати заосталу соду у сапуну. I сапун произведен у топлом процесу, као и онај произведен у хладном процесу, садржи заостали глицерол са његовим добрим и лошим странама. Даљим додавањем глицерола и обрадом таквог сапуна добија се глицерински сапун. Сапун са попустом је блажи према кожи од сапуна без вишка масти. Међутим, уколико се дода превише масти као попуст, такав сапун може да оставља осећај масне коже. Понекад се додаје неки емолијенс, као што је уље јојобе или карите маслац “у траг” (тј. у тачки када је процес сапонификације довољно одмакао да је сапун почео да се згушњава, у току хладног процеса), са уверењем да ће до тог тренутка скоро сва сода бити потрошена, те да ће уље/маслац додат у траг избећи сапонификацију и остати истог састава. У случају сапуна добијеног топлим процесом, емолијенс може да се дода након што су уља додата на почетку сапонификације у потпуности сапонификовала, тако да остану непромењеног састава у готовом сапуну. Попуст може да се уведе и кроз “уштеду соде”, процес у ком произвођач сапуна користи мање соде него што је потребно, уместо да дода више уља.

Хладни процес[уреди | уреди извор]

Сода се раствара у води.

Чак и у хладном процесу израде сапуна, обично је неопходна одређена количина топлоте; температура се обично подиже до тачке на којој су све масти које се користе истопљене. Шаржа може да се одржава топлом и неко време након мешања, како би се обезбедило да се сва база (хидроксид) у потпуности утроши. Овакав сапун је безбедан за употребу након 12 - 48 часова, али не достиже врхунац свог квалитета за употребу још неколико недеља. Хладни процес производње сапуна захтева тачно мерење соде и масти, као и прорачун њиховог међусобног односа уз употребу графика сапонификације, како би се обезбедило да готов производ не садржи вишак хидроксида, али ни превише неизреаговане масти. Сапонификациони графици би требало да се користе и за топле процесе, али нису неопходни за топли процес са потпуним прокувавањем. Кроз историју, сода која је коришћена у хладном процесу била је и сама произведена из једноставних полазних састојака, кишнице и пепела. Произвођачи сапуна су сматрали да је раствор соде спреман за употребу ако би у њему плутало убачено јаје. Сода из оваквог процеса из кућне радиности била је непредвидива, те је стога на крају довела до открића натријум хидроксида, који је открио енглески хемичар Сер Хамфри Дејви почетком XIX века. Произвођач који се одлучио за хладни поступак прво потражи сапонификациону вредност за сваку појединачну маст на списку спецификација различитих уља. Спискови са спецификацијама уља садрже резултате лабораторијских тестова за сваку маст, укључујући и њену прецизну сапонификациону вредност. Сапонификациона вредност за наведену маст ће варирати у зависности од годишњих доба и врсте узорка.[28] Ова вредност се користи за рачунање тачне количине калијум хидроксида који треба да реагује са машћу да би настао сапун. Сапонификациона вредност мора да се преведе у еквивалентну вредност натријум хидроксида за употребу у производњи сапуна хладним процесом. Вишак неизреаговане соде у сапуну довешће до веома високе пХ вредности и може да изазове опекотине или иритације коже; премало соде даје мастан сапун. Већина произвођача формулише рецепте са 2% - 5% мање соде, тако да сва сода изреагује, а вишак масти заостане, дајући нежнији сапун. Сода се раствори у води. Потом се уља загреју или истопе ако су на собној температури била у чврстом стању. Када су уља у течном стању а сода у потпуности растворена у води, две течности се помешају. Ова смеша сода-уље се меша све док се две фазе (уље и вода) не емулгују у потпуности. Емулгација се визуелно најлакше уочава када сапун почне да показује “траг”, односно, згушњавање смеше (данашњи аматери - произвођачи сапуна често користе штапни миксер да убрзају овај процес). Постоје различити нивои трага. У зависности од тога како ће адитиви утицати на траг, могу да се додају у лаки траг, средњи траг или тешки траг. Након много мешања, смеша добија густину ретког пудинга. “Траг”, грубо говорећи, одговара вискозности. Етарска уља и мирисна уља могу да се додају у почетна уља за сапонификацију, али чврсти адитиви као што су биљке, траве, овсене мекиње или други адитиви најчешће се додају у лаки траг, када смеша тек почне да се згушњава. Смеша се затим излива у калупе, одржава топлом помоћу пешкира или ћебади и оставља како би се сапонификација наставила 12 до 48 часова (сапуни од млека и други сапуни којима су додати шећери су изузетак. Они обично не захтевају изолацију; присуство шећера убрзава реакцију, а тиме и ослобађање топлоте). У току овог периода, нормално је да сапун прође кроз „гел фазу“, у којој непрозирни сапун постаје донекле прозиран на неколико часова, пре него што поново постане непрозиран. Након периода изолације, сапун је довољно чврст да се извади из калупа и исече на комаде. Од тог тренутка безбедно је користити сапун, јер је сапонификација суштински завршена. Ипак, сапуни добијени хладним процесом се обично остављају у периоду “сазревања”, како би додатно очврснули, сушењем на решетки 2-6 недеља пре употребе. У периоду сазревања, мале количине заостале соде троше се у спорој сапонификацији, све до потпуне потрошње, а вишак воде испарава. У току процеса сазревања, неки молекули на спољашњем слоју чврстог сапуна реагују са угљен диоксидом из ваздуха, дајући пахуљичасти слој натријум карбоната. Ова реакција је интензивнија уколико је маса изложена ветру или ниским температурама.

Топли процес[уреди | уреди извор]

У топлом процесу, сапун се производи поспешивањем реакције сапонификације додавањем топлоте, која убрзава реакцију. За разлику од сапуна добијених хладним процесом, у топлим процесима уља се у потпуности сапонификују до краја процеса обраде, док се код хладног процеса већи део реакције сапонификације одвија након што се смеша уља и соде излије у калупе. У топлом процесу, хидроксид и масти се загревају и мешају на температури од 80-100оЦ, што је нешто испод температуре кључања, све до завршетка сапонификације. Пре појаве модерне научне опреме, произвођачи су одређивали крај сапонификације помоћу чула укуса (оштри, препознатљиви укус хидроксида нестаје након сапонификације) или посматрањем: искусно око може да одреди када настаје гел фаза, а када је сапонификација потпуна. Почетници могу да пронађу информације о томе истраживањем, или похађањем курсева. Не препоручује се пробање сапуна да би се утврдило да ли је готов, јер су натријум и калијум хидроксид, када нису сапонификовани, веома каустични. Предност процеса са потпуним прокувавањем у добијању сапуна је у томе што није неопходно да се прецизно израчуна количина хидроксида која је потребна. Овај процес настао је у време када чистоћа алкалних супстанци није била поуздана, а могуће је користити и природне алкалије, као што су пепео дрвета и наслаге поташа. У процесу са потпуним прокувавањем, смеша се заправо оставља да кључа (100+оЦ) па се, након што се сапонификација заврши, “чисти сапун” издваја из раствора додавањем соли, док се вишак течности одваја цеђењем. Ова течност са собом односи већи део нечистоћа и обојених једињења из масти, остављајући за собом чистији, бељи сапун из кога је уклоњен скоро сав глицерол. Топли, меки сапун се затим упумпава у калуп. Потрошени раствор хидроксида се затим обрађује како би се из њега издвојио глицерол.

Калуп за прављење сапуна из фабрике „Невена Лесковац”, 1954. година.

Калупи[уреди | уреди извор]

Шипке сапуна након вађења из калупа.

Многи комерцијално доступни калупи за сапуне израђени су од силикона или различитих врста пластике, иако многи хобисти који се баве израдом сапуна користе картонске кутије обложене пластичном филм фолијом. Дрвени калупи са силиконском облогом такође су лако доступни општој јавности. Сапуни могу да се израђују у облику дугачких квадара (шипки) који се секу у појединачне комаде, или да се изливају у калупе који већ дају готове појединачне комаде сапуна.

Пречишћавање и завршна обрада[уреди | уреди извор]

У процесу са потпуним прокувавањем, у индустријским размерама, сапун се даље пречишћава како би се уклонио евентуално заостали вишак натријум хидроксида, глицерол и друге нечистоће, обојена једињења итд. Ове компоненте се уклањају прокувавањем коагулата сапуна у води а потом таложењем сапуна исољавањем. У овој фази, сапун и даље садржи превише воде, коју је потребно уклонити. То се традиционално постизало применом ваљака за сушење, чијом употребом су се добијали опиљци сапуна који су се често користили 40-их и 50-их година XX века. Овај процес касније је замењен сушењем распрскавањем, а потом и вакуумским сушачима. Суви сапун (око 6-12% влаге) се потом сабија у ситне грануле или резанце. Ове грануле или резанци су затим спремни за завршну обраду, процес у којем се сиров гранулисани сапун преводи у производ који је могуће продати на тржишту, обично у комаде. Грануле сапуна се комбинују са мирисима и другим материјалима, те се мешају до хомогености у амалгаматору (мешалици). Ова маса се затим из мешалице пребацује у суд за рафинисање, који помоћу спиралног носача (сврдла) потискује сапун кроз фино жичано сито. Из суда за рафинисање, сапун прелази преко ваљкастог рендета (Француско млевење или тврдо млевење), у поступку сличном оном који се користи за сатинирање папира или пластике, или у изради чоколадне масе. Сапун се затим пропушта кроз један или већи број додатних судова за рафинисање, како би сапунска маса постала још пластичнија. Непосредно пре екструзије (обликовања), маса пролази кроз вакуумску комору како би се уклонио сав евентуално заробљени ваздух. Потом се обликује у дугачак квадар, сече на одговарајуће дужине, пропушта кроз детектор за метал а потом сабија у пожељан облик у расхлађеним алатима. Пресовани комади сапуна пакују се на различите начине. У масу могу да се додају песак или пловућац, како би се добио абразивни сапун. Абразивна средства служе да уклоне мртве ћелије с површине коже која се чисти. Овај процес се назива пилинг. Многи новији материјали, који су делотворни, а који немају оштре ивице и лошу дистрибуцију величине честица које има пловућац, користе се за израду пилинг сапуна. Наноскопски метали се често додају у одређене сапуне, и као боје и због својих антибактеријских својстава. Титанијум диоксид у праху често се користи у те сврхе у изразито “белим” сапунима. Једињења никла, алуминијума и сребра се ређе користе. Ови метали показују олигодинамички ефекат када су у додиру са бактеријама, чиме се ометају њихови животни процеси, те оне умиру. Како део метала заостаје на кожи и у порама, благотворно дејство може да се продужи и на време после прања, што помаже у смањивању бактеријске контаминације и смањује настанак непријатног мириса пореклом од бактерија на површини коже.

  • Азул е бранцо соап – плаво-бели сапун
    Азул е бранцо соап – плаво-бели сапун
  • Ручно рађени сапуни продају се у граду Јеру, Француска
    Ручно рађени сапуни продају се у граду Јеру, Француска
  • Традиционални Сапун из Марсеља
    Традиционални Сапун из Марсеља
  • На овом снимку мехур од сапуна уредно је постављен на снег да не пукне. Хладна спољна температура (-7 °Ц) довела је до промене агрегатног стања: мехур се смрзнуо и формирао кристале леда.
    На овом снимку мехур од сапуна уредно је постављен на снег да не пукне. Хладна спољна температура (-7 °Ц) довела је до промене агрегатног стања: мехур се смрзнуо и формирао кристале леда.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ ИУПАЦ. „ИУПАЦ Голд Боок - соап”. Компендијум хемијске терминологије (Интернет издање).
  2. ^ НИИР боард. Хандбоок он Соапс, Детергентс & Ацид Слуррy (2нд изд.). Асиа Пацифиц Бусинесс Пресс Инц. ИСБН 978-81-7833-093-8. 
  3. ^ ИУПАЦ. "ИУПАЦ Голд Боок – соап" Цомпендиум оф Цхемицал Терминологy, 2нд ед. (тхе "Голд Боок"). Цомпилед бy А. D. МцНаугхт анд А. Wилкинсон. Блацкwелл Сциентифиц Публицатионс, Оxфорд (1997). XМЛ он-лине цоррецтед версион: цреатед бy M. Ниц, Ј. Јират, Б. Косата; упдатес цомпилед бy А. Јенкинс. ISBN 978-0-9678550-9-7.. . doi:10.1351/goldbook.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ). Приступљено 2010-08-09
  4. ^ а б Cavitch, Susan Miller (1994). The Natural Soap Book. Storey Publishing. ISBN 978-0-88266-888-8. .
  5. ^ Thorsten Bartels et al. "Lubricants and Lubrication" in Ullmann's Encyclopedia of Industrial Chemistry, 2005, Weinheim. . doi:10.1002/14356007.a15_423.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  6. ^ David J. Anneken, Sabine Both, Ralf Christoph, Georg Fieg, Udo Steinberner, Alfred Westfechtel "Fatty Acids" in Ullmann's Encyclopedia of Industrial Chemistry 2006, Wiley-VCH, Weinheim. . doi:10.1002/14356007.a10_245.pub2.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  7. ^ How to make handmade vegetable soap May 23, 2014, from http://howikis.com/Make_Handmade_Vegetable_Soap Архивирано на сајту Wayback Machine (11. јул 2014)
  8. ^ Wиллцоx, Мицхаел (2000). „Соап”. Ур.: Хилда Бутлер. Поуцхер'с Перфумес, Цосметицс анд Соапс (10тх изд.). Дордрецхт: Клуwер Ацадемиц Публисхерс. стр. 453. ИСБН 978-0-7514-0479-1. „Тхе еарлиест рецордед евиденце оф тхе продуцтион оф соап-лике материалс датес бацк то ароунд 2800 БЦЕ ин анциент Бабyлон.” 
  9. ^ Нотед ин Левеy, Мартин (1958). „Гyпсум, салт анд сода ин анциент Месопотамиан цхемицал тецхнологy”. Исис. 49 (3): 336—342 (341). ЈСТОР 226942. дои:10.1086/348678. 
  10. ^ Плинy тхе Елдер, Натурал Хисторy, XXVIII.191. Сее алсо Мартиал, Епиграммата, VIII, 33, 20.
  11. ^ Аретаеус, Тхе Еxтант Wоркс оф Аретаеус, тхе Цаппадоциан, ед. анд тр. Францис Адамс (Лондон) 1856:238 анд 496, нотед ин Мицхаел W. Долс, "Лепросy ин медиевал Арабиц медицине" Јоурнал оф тхе Хисторy оф Медицине 1979:316 ноте 9; тхе Гаулс wитх wхом тхе Цаппадоциан wоулд хаве беен фамилиар аре тхосе оф Анатолиан Галатиа.
  12. ^ соап. Етyмонлине.цом. Приступљено 2011-11-20.
  13. ^ а б Партингтон, Јамес Риддицк; Берт С Халл (1999). А Хисторy оф Греек Фире анд Гун Поwдер. ЈХУ Пресс. стр. 307. ИСБН 978-0-8018-5954-0. 
  14. ^ а б Јонес, Геоффреy (25. 2. 2010). „Цлеанлинесс анд Цивилизатион”. Беаутy Имагинед: А Хисторy оф тхе Глобал Беаутy Индустрy. Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 978-0-19-160961-9. 
  15. ^ Бенн, Цхарлес (2002). верyдаy Лифе ин тхе Танг Дyнастy. Оxфорд Университy Пресс. стр. 116. ИСБН 978-0-19-517665-0. 
  16. ^ ББЦ Сциенце анд Ислам Парт 2, Јим Ал-Кхалили. ББЦ Продуцтионс. Приступљено 30 Јануарy 2012.
  17. ^ Пхиллипс, Мицхаел (11. 3. 2008). „Наблус' оливе оил соап: а Палестиниан традитион ливес он”. Институте фор Миддле Еаст Ундерстандинг (ИМЕУ). Архивирано из оригинала 20. 7. 2008. г. Приступљено 27. 3. 2008. 
  18. ^ „Црафт Традитионс оф Палестине”. Сунбула. Архивирано из оригинала 21. 3. 2008. г. Приступљено 18. 4. 2008. 
  19. ^ фоотноте 48, пп. 104, Ундерстандинг тхе Миддле Агес: тхе трансформатион оф идеас анд аттитудес ин тхе Медиевал wорлд, Харалд Клеинсцхмидт, иллустратед, ревисед, репринт едитион, Боyделл & Бреwер. 2000. ISBN 978-0-85115-770-2..
  20. ^ Anionic and Related Lime Soap Dispersants, Raymond G. Bistline, Jr., in Anionic surfactants: organic chemistry, Helmut Stache, ed., Volume 56 of Surfactant science series. . CRC Press. 1996. , цхаптер 11. ISBN 978-0-8247-9394-4. стр. 632.
  21. ^ Robinson, James Harvey (1904). Readings in European History: Vol. I. Ginn and co. Архивирано из оригинала 25. 09. 2009. г. Приступљено 11. 04. 2014. 
  22. ^ Nef, John U. Comparison of Industrial Growth in France and England from 1540 to 1640: III (1936). „A”. The Journal of Political Economy. 44 (5): 643—666 (660ff.). JSTOR 1824135. doi:10.1086/254976. 
  23. ^ L. Barthélemy, "La savonnerie marseillaise", 1883, noted by Nef 1936:660 note 99.
  24. ^ Nef 1936, стр. 653, 660
  25. ^ McNeil, Ian (1990). An Encyclopaedia of the history of technology. Taylor & Francis. стр. 2003—205. ISBN 978-0-415-01306-2. 
  26. ^ „Colgate-Palmolive Company History: Creating Bright Smiles for 200 Years”. Colgate-Palmolive Company. Архивирано из оригинала 2. 5. 2006. г. Приступљено 17. 10. 2012. 
  27. ^ „The History of Liquid Soap”. Blue Aspen Originals. Приступљено 17. 10. 2012. 
  28. ^ „Quality Laboratory Oil Examination Proceedures and Practices”. American Oil Chemists' Society. Архивирано из оригинала 25. 12. 2012. г. Приступљено 17. 12. 2012. 

Literatura[уреди | уреди извор]

  • Garzena, Patrizia, Tadiello, Marina (2004). Soap Naturally - Ingredients, methods and recipes for natural handmade soap. Programmer Publishing. ISBN 978-0-9756764-0-0. 
  • Willcox, Michael (2000). „Soap”. Ур.: Hilda Butler. Poucher's Perfumes, Cosmetics and Soaps (10th изд.). Dordrecht: Kluwer Academic Publishers. стр. 453. 
  • NIIR board. Handbook on Soaps, Detergents & Acid Slurry (2nd изд.). Asia Pacific Business Press Inc. ISBN 978-81-7833-093-8. 

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Sapun на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Sapun&oldid=27557091”