Секстина

Секстина (шп. sextina) је врста поеме састављена од шест строфа и једне контере (шп. contera). Свака строфа садржи шест стихова дужег метра (шп. versos de arte mayor), најчешће једанаестераца, који се не римују и сваки стих се завршава двосложном именицом.

Порекло

Творац ове сложене поеме био је провансалски трубадур Арнаут Данијел (Arnaut Daniel) који је живео крајем 12. века. Данте, инспирисан њиме, дао је секстини коначну форму, али ју је тек Петрарка учинио препознатљивим италијанским лирским обликом. У Шпанији се појављује у 16. веку захваљујући Креспи де Валдаури (Crespí de Valdaura) и користи се све до барока када у Италији већ нестаје. Користили су је Хорхе де Монтемајор (Jorge de Montemayor), у свом делу Седам Дијаниних књига (шп. Siete libros de Diana), и Фернандо де Ерера (Fernando de Herrera) . Половином 20. века поново се појавила али није заживела, вероватно због тога што њена структура доста ограничава песника.

Одлике

Одсуство риме у строфама и коришћење двосложних речи на крају сваког стиха које се понављају у свакој строфи и на крају сабирају у контери.

Пример

Узимајући као пример секстину Фернанда де Ерере, њена шема била би следећа:

Прва строфа: ABCDEF

Друга строфа: FAEBDC

Трећа строфа: CFDABE

Четврта строфа: ECBFAD

Пета строфа: DEACFB

Шеста строфа: BDFECA

Контера: AB-DE-CF

(A) Al bello resplandor de vuestros ojos

(B) mi pecho abrasó Amor en dulce llama

(C) y desató el rigor de fría nieve,

(D) que entorpecía el juego de mi alma,

(E) y en los estrechos lazos de oro y hebras

(F) sentí preso y sujeto al yugo el cuello.

(F) Cayó mi altiva presunción del cuello,

(A) y en vos vieron su pérdida mis ojos,

(E) luego que me rindieron vuestras hebras,

(B) luego que ardí, señora, en tierna llama;

(D) pero alegre en su mal vive mi alma,

(C) y no teme la fuerza de la nieve.

(C) Yo en fuego ardo, vos heláis en nieve,

(F) y, libre del Amor, alzáis el cuello,

(D) ingrata a los tormentos de mi alma;

(A) que aun blandos a su mal no dais los ojos.

(B) Mas siempre la abrasáis en viva llama

(E) y sus alas pendéis en vuestras hebras.

(E) Viese yo las doradas ricas hebras

(C) bañadas de mi llanto, si la nieve

(B) vuestra diese lugar a esta mi llama;

(F) que la dureza de este yerto cuello

(A) la pluvia ablandaría de mis ojos

(D) y en dos cuerpos habría sola un alma.

(D) La celestial belleza de vuestra alma

(E) mi alma enlaza en sus eternas hebras,

(A) y penetra la luz de ardientes ojos,

(C) con divino valor, la helada nieve,

(F) y lleva al alto cielo alegre el cuello

(B) que enciende el limpio ardor inmortal llama.

(B) Amor, que me sustentas en tu llama,

(D) da fuerza al vuelo presto de mi alma,

(F) y, del terreno peso alzando el cuello,

(E) inflamarás la luz de sacras hebras;

(C) que ya, sin recelar la dura nieve,

(A) miro tu claridad con puros ojos.

(AB) Por, vos viven mis ojos en su llama,

(CD) ¡oh luz del alma!, y las doradas hebras

(EF) la nieve rompen y dan gloria al cuello.

Фернандо де Ерера (Fernando de Herrera)

Литература

• Ružic, Žarko, Enciklopedijski rečnik versifikacije. Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Novi Sad. 2008.
• Quilis, Antonio, Métrica española, Ediciones Ariel. 14ª edición. Madrid, 2001.
• Calderón Estébanez, Demetrio, Diccionario de términos literarios, Alianza Editorial. 1ª Edición. Madrid, 1998.