Силикагел
Силикагел је аморфни облик силицијум диоксида SiO2 и има веома порозну структуру.[1] Добија се закисељавањем воденог раствора натријум силиката. Настаје желатинозни талог, који се испира да би се одстранио вишак електролита, и затим суши да се одстрани вода. Особине насталог производа зависе од начина припреме, али типични препарати имају величину пора 2200 – 2600 pm и активну површину 750 – 800 m²/g. Користи се као средство за упијање воде, катализатор, изолатор, у хроматографији за пуњење колона, итд. Силикагел може да прими количину воде већу од 40% своје масе. Хемијски је инертан и нетоксичан.[2]
Синтеза[уреди | уреди извор]
Додавањем киселине у раствор натријум силиката настаје желатинозни талог, чијом дехидратацијом настаје силикагел. Ако ће се силикагел употребљавати као индикатор за садржај влаге, додаје му се амонијум тетракобалтат(II) или кобалт(II) хлорид (NH4)2CoCl4. Боја ће у том случају бити плава када је сув, а ружичаста у присуству влаге.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Јоллy, Wиллиам L. (1991). Модерн Инорганиц Цхемистрy (2нд изд.). Неw Yорк: МцГраw-Хилл. ISBN 0-07-032768-8.
- ^ Греенwоод, Н. Н.; Еарнсхаw, А. (1997). Цхемистрy оф тхе Елементс (2. изд.). Оxфорд: Буттерwортх-Хеинеманн. ISBN 0-7506-3365-4.
Литература[уреди | уреди извор]
- Греенwоод, Н. Н.; Еарнсхаw, А. (1997). Цхемистрy оф тхе Елементс (2. изд.). Оxфорд: Буттерwортх-Хеинеманн. ISBN 0-7506-3365-4.
