Пређи на садржај

Симфонија бр. 2 (Бетовен)

С Википедије, слободне енциклопедије

Симфонија број 2, D-Дур, опус 36, Лудвига ван Бетовена.

Настала је и премијерно изведена у време чувеног мајсторовог Хајлигенштатског тестамента у јесен 1802. године, документа о првим великим Бетовеновим патњама изазваним откривеном глувоћом у прогресији. Као пркосни одговор на те патње и крупан корак напред у развоју симфонијске музике настала је Друга Симфонија.[1]

Међутим, она је једно изразито ведро, радосно дело, пуно мелодијске инвентивности. Неспокојства готово да и нема. Критика је и према овом делу била уздржана.[2] Бетовеновим савременицима, ова је Симфонија личила на змаја који из уста бљује ватру, а репом маше и разбацује блато на све стране. На шта ли им је тек личила потоња Трећа, Ероика? Четири става Друге Симфоније образују целину трајања 34 минута.

Форма и анализа[уреди | уреди извор]

Први став је сонатни Allegro con brio. Почиње га снажна уводна акордика која већ указује на мајсторову Седму симфонију. А затим, у снажном унисону целог оркестра, на који се надовезује излагање тема, већ наилазимо на прве наговештаје Девете. Мада у овом сонатном ставу тематски материјал има пуно рељефности и масивнији звук, Бетовен се у излагању тема, њиховој разради и рекапитулацији, враћа стилу својих претходника.

Други став је ведри и распевани Larghetto, који обједињује интимност и смирену срећу.

Трећи став је коначно, прави скерцо. У једном жустром покрету бочних делова, осећамо присуство разиграних вилењака, који престрашују један другог. За диригенте је ово посебно интересантан комад, јер се у њему свака нотна вредност треба дословно тактирати. Средишњи трио делује мистично и већ указује на поступак из средишњег дела скерца Девете Симфоније.

Четврти став, финални Allegro, најпре наставља необуздано расположење скерца, а затим се претаче у једну типично Олимпску ведрину која у веселој завршници указује на финале Осме симфоније.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Стеинберг, M. Тхе Цонцерто: А Листенер'с Гуиде. стр. 59–63, Оxфорд (1998).
  2. ^ Беетховен Сyмпхонy Но. 2, Аллмусиц

Спољашње везе[уреди | уреди извор]