Симфонија бр. 8 (Бетовен)

Симфонија број 8, Ф - Дур, опус 93, Лудвига ван Бетовена.

Својом Осмом Симфонијом, Бетовен такорећи довршава један особен симфонијски ланац који се, полазећи од Прве Симфоније, при чему се свака надовезује једна на другу, претвара у причу о човековом животу и његовој борби. У Осмој Симфонији пак, Бетовен даје једну насмејану филозофију живота, попут гласа искусног мудраца након што је на крају животног пута, пребродио све тешкоће пред којима се нашао и свој жвот заокружио. Иза ње је могао написати само још величанствену Девету Симфонију, којој је место такорећи за себе и која даје општу рекапитулацију свих животних искустава и завршава циклус песмом у славу животне радости и људског заједништва.

Симфонија је компонована у Линцу крајем 1812, а премијерно изведена у Бечу 27. фебруара 1814. године, настала је у једном релативно мрачном пероду Бетовеновог живота, када га је напустила једна од последњих великих љубави, Антонија Брентано. Идеје, инспирације, почеле су да пресушују, депресија је узимала маха... Па ипак, ова кратка Симфонија је сва у знаку животне радости и хумористичких ефеката. Некада се и она, због свог тоналитета, звала Пасторалном, али је тај назив одбачен и устаљен само за Шесту. Четири њена става образују укупно трајање 25 минута.

Форма и анализа

Први став је сонатни Allegro vivace e con brio. Примећује се да Осма Симфоња почиње тамо где се Седма завршава. Али, музички материјал се затим претаче у праву музичку ведрину и Олимпско спокојство. У вези са овим ставом је са разлогом примећено да би га могао написати (као и целу Осму Симфонију) и Моцарт, да је поживео 25 година више.

Други став је Allegretto scherzando. Опет дакле, нема правог лаганог става. То је кратак став, од свега неколико страница и обилује комичним ефектима: изненађујуће разлике у тонској динамици и неочекиване паузе. Став је посвећен проналазачу метронома - справе за означавање такта - и конструктору многих специјално Бетовену намењених слушних цеви, Бетовеновом пријатељу Мелцелу. Бетовен је касније метрономизирао све своје симфоније, а у другом ставу Осме, прве коју је написао уз помоћ метронома, искористио је свој шаљиви канон Та, та, та, мој драги Мелцелу.

Трећи став је још једном, као Бетовенов симбол предаха, менует, са ознаком Tempo di minuetto. Иако је он после менуета у Првој и Четвртој Симфонији, најближи староме стилу ипак, ни он му се не враћа дословно. Бочни његови делови комбинују менует и лендлер, док у средишњем трију имамо карактеристичну, понешто валцерску, немачку игру. На крају става, хорне, трубе и тимпани, дају неуобичајени свечани завршетак.

Финални став је Allegro vivace. То је један разуздан и весео став, пун спокојне, понешто драстичне и луцкасте, животне интиме. Прави Олимпски завршетак.

Литература

• Хопкинс, Антонy Тхе Нине Сyмпхониес оф Беетховен (1981, Пан Мацмиллан, ISBN 978-0-330-26670-3).
• Росен, Цхарлес Соната Формс (ревисед едитион 1988; Неw Yорк: Нортон. ISBN 978-0-393-30219-6).

Спољашње везе

• Сyмпхонy Но. 8: Сцорес ат тхе Интернатионал Мусиц Сцоре Либрарy Пројецт
• Сyмпхонy Но. 8 ис аваилабле ин ПДФ формат цреатед фром МусеДата.
• The score of the Eighth Symphony
• The Music Acoustics Group Архивирано на сајту Wayback Machine (13. октобар 2017)
• Analysis of the Beethoven Symphony No. 8 Архивирано на сајту Wayback Machine (5. јануар 2010)