Средњовековна латинска књижевност

С Википедије, слободне енциклопедије
Страница из рукописа Теолошке суме Томе Аквинског.

Средњовековна латинска књижевност назив је за књижевна дела писана латинским језиком од краја антике на прелазу између 5. и 6 века, кад се коначно распада Западно римско царство, до половине 14. века, кад се у великом делу Европе развило богато стваралаштво на народним језицима.[1] Но, цветање књижевности на народним језицима, које је започело већ у 12. и 13. веку, не значи и престанак књижевног стваралаштва на латинском језику; напротив, у ова два века латинско песништво и научна књижевност достижу свој врхунац, а цела латинска књижевност тада се простире на широком простору од јужне и средње Европе до Исланда и Скандинавије на северу и до Палестине на југоистоку.[2] Латински је још вековима остао жив као језик школе, науке, права, управе и дипломатије, а и дела изворно писана народним језицима понекад се преводе на латински,[3] но од половине 14. века, с јачањем хуманистичког занимања за античку културу, с настојањем писаца да што ближе опонашају класичне узоре и, напослетку, с прерастањем хуманизма у ренесансни покрет, говори се о нововековној латинској књижевности.[4]

Општа обележја[уреди | уреди извор]

Сеобе народа крајем старог и почетком средњег века.

Кад се територија некадашњег Римског царства распала на низ држава (претежно германских), оне се верски оријентишу према Риму и уз римско културно наслеђе прихватају и латински језик, који вековима остаје искључиви носилац писмености. Појам европске књижевности све до новог века поклапа се највећим делом с појмом латинске књижевности; наиме, књижевност писана латинским једина је европска књижевност од краја римске до појаве националних књижевности у Европи.[5] Средњовековна латинска књижевност, стога, траје скоро хиљаду година и током целог тог раздобља негује већину жанрова као и античка римска књижевност, с изузетком драме, у оквиру које су се писале трагедије и комедије намењене читању, а не сценском приказивању, и у оквиру које се из хришћанског богослужја у 10. веку развија црквена и световна драма, но она је више дела произвела у националним књижевностима средњег века него у средоњовековној латинској књижевности.[1]

Ова је латинска књижевност писана средњовековним латинским језиком, који се разликује од класичног латинитета, али ипак у мањој мери у односу на разлике које су у другим језицима настајале у периоду од хиљаду година. Још у класично доба разделио се латински на књижевни и народни или вулгарни латинитет; овај други проширио се по скоро свим областима које је захватало Римско царство (које су чиниле тзв. "Романију"), и од њега ће настати различити романски језици, али књижевни латинитет остао је, у одређеном степену, исти током целог средњег века. Томе је значајно допринела чињеница да се он у истом облику учио у свим школама и у Романији и ван ње, дакле и у областима које никада нису биле под римском влашћу, углавном из Мале граматике (Арс минор) Елија Доната (4. век) на основном ступњу и из Граматичког уџбеника (Институтионес грамматицае) Присцијана из Мауретаније (6. век) на вишој разини.[6]

Важна разлика између средњовековне и античке књижевности на латинском језику састоји се у изразито хришћанском карактеру средњовековне књижевности, па велики број писаца и песника припадају црквеним или манастирским круговима и књижевна им је делатност у значајној мери повезана с религијом и црквом, премда је, у целини, западни средњи век и римску књижевност, и паганску и хришћанску, сматрао својом као и средњовековну.[7]

Периодизација[уреди | уреди извор]

У развоју средњовековне латинске књижевности уочавају се две кулминације. Прва је тзв. каролиншка ренесанса у 8. и 9. веку, која се развила на подстицај франачког цара Карла Великог, који је на свом двору окупио највеће књижевнике тог времена; а друга пада у 12. и 13. век, кад нарочито цветају учена и прозна књижевност те црквено песништво.[7] До прекретнице, која не означава додуше престанак књижевности на латинском језику, али се дубоко усеца у друштвену и културну историју, долази у 14. веку, кад хуманисти, одушевљавајући се антиком, спроводе обнову латинског језика по узору на класичне обрасце и готово целу латинску књижевност средњег века одбацују као мање вредну; латинска књижевност претапа се у ренесансу и од тада се говори о нововековној латинској књижевности.[8] Цела се средњовековна латинска књижевност може поделити на шест периода:[9]

  1. Позноантичка књижевност (4. и 5. век)
  2. Доба барбарских држава (6–8. век)
  3. Каролиншка ренесанса (9. век)
  4. Феудална књижевност (10. век)
  5. Схоластичка књижевност (11. и 12. век)
  6. Учена књижевност (13. век)

Позна антика (4–5. век)[уреди | уреди извор]

Паганска књижевност[уреди | уреди извор]

Макробије пружа своје дело сину, Еустахију; илустрација у рукопису Макробијевог коментара на Цицеронов Сципионов сан (1100).

Почетак 4. века обележен је Диоклецијановим и Константиновим реформама, Миланским едиктом (313. г.) и продором хришћанства, чија се црквена организација стапа с царском влашћу.[10] Ширење хришћанства и његово постепено претварање у државну религију живо се одразило на развој књижевности на латинском језику.[5] Ипак, паганска књижевност у 4. веку поново даје читав низ дела у стиху и прози, надахнутих класичним узорима.[10] Међу најзнаменитијим представницима последњег бљеска паганске књижевности налазе се Квинт Аурелије Симах Еузебије (Qуинтус Аурелиус Сyммацхус Еусебиус, око 345–402), од кога се сачувало неколико говора и извештаја (релатионес) које је поднео цару док је обављао дужност префекта града (383–384),[11] Макробије Теодозије (Мацробиус Тхеодосиус, око 400), који у делу Сатурналије (Сатурналиа) у форми дијалога излаже римске старине,[12] Сервије (Сервиус, рођен око 370), чувени коментатор Вергилијевих дела,[11] Клаудије Клаудијан (Цлаудиус Цлаудианус, око 375–након 404), који је написао бројне панегиричке епове и епилије у част цара Хонорија и његовог знаменитог помоћника Стилихона те митолошке епове Борба Гиганата (Гигантомацхиа) и Отмица Прозерпине (Де рапту Просерпинае),[13] Амијан Марцелин (Аммианус Марцеллинус, око 330–око 395), који је наставио Тацитове Историје и у својим Значајним делима (Рес гестае) на објективан и непристрасан начин обрадио римску историју од цара Нерве до смрти Валенсове (96–378)[14] те, напослетку, Марцијан Капела (Мартианус Цапелла, око 400), који у Свадби Меркурија и Филологије (Де нуптиис Мерцурии ет Пхилологиае) мешавином прозе и стиха, у стилу менипских сатира и с пуно алегоричности, говори о постанку седам научних дисциплина (септем артес либералес) ― граматике, дијалектике, реторике (које ће у средњовековној школи чини тзв. тривиум) те геометрије, аритметике, астрономије и музике (тзв. qуадривиум).[15] На трагу одушевљења старим временима и паганском вером налази се и Рутилије Клаудије Намацијан (Рутилиус Цлаудиус Наматианус), који је у елегијским дистисима написао дело О повратку (Де редиту, 2 књиге), у коме описује пут из Рима у Галију 416. или 417. године.[16]

Хришћанска књижевност[уреди | уреди извор]

Премда последњи изданци класичне паганске књижевности тако настављају свој живот све до почетка 5. века, у последњем раздобљу царства латинском су књижевношћу временом потпуно овладали хришћански дух и садржај. Већ око половине 2. века појављују се, уз грчке, и латински текстови с хришћанском тематиком (превод Библије, тзв. Латина ветус; светачке легенде Ацта мартyрум Сциллитанорум итд.), а од краја 2. века делује на латинском језичком подручју, нарочито у Африци, значајан број писаца познатих као латински црквени оци (патрес Латини). Њихови се филозофско-теолошки радови обрачунавају с представницима либералне паганске мисли или, пак, с присталицама различитих отпадничких секти и јереси унутар самога хришћанства.[5]

Најстарија су позната таква дела Октавије (Оцтавиус) покрштеног римског правника Минуција Феликса (Минуциус Фелиx, 3. век)[17] и Одбрана (Апологетицум) Квинта Септимија Тертулијана (око 155‒око 230), оба настала на афричком тлу.[18] Из римске Африке потичу још: картагински бискуп Цецилије Ципријан (Цаецилиус Цyприанус, око 200‒258), аутор многих егзегетских, дидактичких и полемичких расправа и писама, нпр. О јединству католичке цркве (Де цатхолицае еццлесиае унитате) и Квирину да идоли нису богови (Ад Qуиринум qуод идола деи нон сунт);[19] Арнобије из Нумидије (Арнобиус, око 260‒327), писац борбеног списа Против пагана (Адверсус натионес) у седам књига;[20] Луције Цецилије Фирмијан Лактанције (Луциус Цаецилиус Фирмианус Лацтантиус, око 260‒око 340), чији Увод у божански наук (Институтионес дивинае) на апологетски начин даје енциклопедијски преглед античке митологије и филозофије; друга су му важна дела О срџби Божјој (Де ира деи), где настоји оповргнути Епикурове тезе о боговима, те О смрти прогонитељâ (Де мортибус персецуторум), где описује како су скончали цареви који су прогонили хришћане.[21] Афричког је порекла и најистакнутији латински црквени отац Аурелије Августин (Аурелиус Аугустинус, 354‒420), писац аутобиографских Исповести (Цонфессионес, 13 књига) и историјско-филозофског трактата О држави Божјој (Де цивитате Деи, 22 књиге), делâ која су, уз остале његове списе (више од стотину), вековима утицала на хришћанску филозофско-теолошку мисао.[22]

Свети Јероним у радној соби, слика Доменица Гхирландаја (1489).

У бурно доба готских инвазија и агоније касноантичког Рима[5] делује милански бискуп Амброзије (Амбросиус, око 340‒397), писац хомилија, посланица, црквених химни и етичког трактата О дужностима службеника олтара (Де оффициис министрорум), значајан као зачетник хришћанског беседништва и западне химнодије.[23] Његов је савременик био Софроније Еузебије Јероним (Сопхрониус Еусебиус Хиеронyмус, око 345–420), рођен на граници Далмације и Паноније, аутор Вулгате, најугледнијег латинског превода Библије, писац темпераментних посланица те аутор Хронике (Цхроница), која је у средњем веку послужила као темељ целокупне хронологије.[24] Сажети историјски преглед дао је и Сулпиције Север (Сулпициус Северус, око 365‒око 425) у својој Хроници (Цхроница), у коју је укључио и портрете и описе обликоване по узору на Салустијеве.[25]

Између 3. и 5. века развија се и на италском тлу и у провинцијама (Хиспанији, Галији, Африци) богато песништво хришћанске инспирације.[5] Комодијан (Цоммодианус, 3‒4. век) написао је Одбрамбену песму против Јевреја и пагана (Цармен апологетицум адверсус Иудаеос ет гентес) и Упутства (Институтионес); на латинском, ослоњеном на народни језик и уз примесе барбаризама, пише рустичне стихове и, као представник верског фанатизма, у једном од њих узвикује: "Тугује вечно град који се разметао да је вечан" (Лугет ин аетернум qуае се иацтабат аетернам).[26] Хиларије из Поитиерса (Хилариус, око 330‒367) уз расправе и историјске списе о аријанству, пише и химне намењене литургијским потребама.[27] Децим Магно Аузоније (Децимус Магнус Аусониус, 309‒394) саставио је разнолике песничке збирке, међу којима се посебно истиче песма Моселла, названа према истоименој реци, где се с пуно осећања сликају детаљи пејсажа и живота на обали реке.[16] Паулин из Ноле (Паулинус Ноланус, 354‒431) оставио је збирку од 36 песама, већином религиозних, у којима се очитује песниково високо реторичко образовање, а значајна је и његова, углавном стихована, кореспонденција с Аузонијем и другим савременицима.[16] Аурелије Пруденције Клемент (Аурелиус Прудентиус Цлеменс, 348‒око 410) у неколико дидактичко-епских (нпр. Борба душе [Псyцхомацхиа], Порекло греха [Хамартигениа]) и у две збирке лирских песама (Часови сваког дана [Цатхемеринон либер] и Венци мученика [Перистепханон либер]) настоји повезати библијску и римску традицију, односно хришћанску мисао с класичним обрасцима.[28] На тлу Италије ствара Седулије (Седулиус), који је око 450. у Ускршњој песми (Пасцхале цармен) обрадио Христов живот стилом који подсећа на Вергилија, али уз много реторских украса.[29] Родом из Галије био је Гај Солије Модест Аполинар Сидоније (Гаиус Соллиус Модестус Аполлинарис Сидониус, 430–487), од кога су сачуване 24 песме, углавном панегиричког садржаја, те девет књига Писама (Епистолае), писаних у реторичком стилу, можда по узору на Плинија и Симаха.[29]

Госпа Филозофија и Боетије, илустрација из рукописа Утехе филозофије (Гхент, 1485).

Аниције Манлије Северин Боетије (Анициус Манлиус Северинус Боетхиус, око 480–524), "последњи Римљанин", писао је уџбенике с подручја аритметике, музике, геометрије и астрономије ― које је он први назвао квадривијем ― те филозофске и теолошке расправе у којима је настојао постићи синтезу неоплатонске онтологије и хришћанске догматике.[30] Главно његово дело, које је до 18. века било читано готово једнако много као Библија и Вергилије,[31] јесте Утеха филозофије (Цонсолатио Пхилосопхиае, 5 књига), у којем се, мешавином прозе и стиха, тј. у тзв. прозиметру, даје Боетијев разговор с персонификованом Филозофијом.[32] Цело дело прожима потрага за узроцима зла и начини његова превладавања, човекова воља и самоспознаја те живот у складу с природом; Христа и хришћанство аутор нигде не спомиње.[31]

Доба варварских држава (6–8. век)[уреди | уреди извор]

Европа око 650. године.

Пети век време је великих сеоба народа, кад се преко земаља Римског царства крећу велике скупине германских народа, који у тим областима стварају своје државе дужег или краћег трајања. Вандали оснивају своју државу у северној Африци, с престоницом у Картагини, која траје од 429. до 534. године, предузимајући нападе на Италију, све до Рима.[33] Источни Готи (Остроготи) оснивају државу у Италију (493–553),[34] коју замењује држава Лангобарда, која ће потрајати око две стотине година (568–775) и онда пасти под франачку власт.[35] Западни Готи Визиготи око 415. оснивају државу у јужној Галији и Хиспанији, која се у Галији одржала до око 506. и тад потпала под франачку власт, а у Хиспанији до 711. године, кад су је срушили Арабљани[36] и том приликом уништили многе библиотеке с вредним рукописима.[37] У западној Европи насељавају се Франци и Бургунди,[38] у Британију, коју је римска војска већ била напустила, проваљују Англи и Саси,[39] а Брити прелазе из Британије на континент, у област која ће по њима бити названа Бретањом.[40]

У таквим условима нестаје антички и изграђује се средњовековни свет, а људи хришћанске цркве, нарочито они у самостанима, раде на спашавању блага античке културе и, делимично га заодевајући у хришћанско рухо, синтезом класичне и хришћанске мисли, предају га за одгој нових нараштаја, нових народа.[37] У Африци, поред Марцијана Капеле, крајем 5. века делују Драконције (Блоссиус Аемилиус Драцонтиус), иза кога је остала једна песма у којој вандалског краља моли да га ослободи затворске казне те хексаметарске Похвале богу (Лаудес Деи) у три књиге, затим Фулгенције (Фабиус Планциадес Фулгентиус), који у прозиметарској Митологији (Мyтхологиае) у три књиге на алегоријски начин тумачи античке митове, а у Раздобљима света и човека (Де аетатибус мунди ет хоминис) даје преглед опште историје у 14 књига на темељу Библије те, напослетку, Виктор из Вите (Вицтор Витенсис) с Историјом прогона у покрајини Африци (Хисториа персецутионис Африцанае провинциае). У 6. веку делује Присцијан (Присцианус Цаесариенсис), чији је Граматички уџбеник (Институтионес грамматицае), писан око 500. у Цариграду,[5] остао темељним делом с подручја латинске граматике током целог средњег века.[41]

У готској Хиспанији бискуп Исидор Севиљски (Исидорус Хиспаленсис, око 570‒636) пише енциклопедијске Етимологије (Етyмологиае сеу Оригинес), у 12 књига, где доноси мноштво података из паганских и хришћанских писаца; међу другим његовим списима, у којима има и теолошких и полемичких, значајна је Историја Гала, Вандала и Свеба (Хисториа Готхорум, Wандалорум, Суеоборум).[42] Теолошке списе и дела која пропагирају хришћанске вредности пишу у Шпанији у то време и Леандар Севиљски (Леандер, умро 600), Мартин из Браге (Мартинус Брацаренсис, око 515–580) и Илдефонс (Илдефонсус Толетанус, око 607–667), који је написао и наставак Јеронимовог дела О славним људима (Де вирис иллустрибус). У Хиспанији је настало и путописно дело у којем редовница Етерија (Аетхериа, око 400?) описује свој пут по Светој земљи, а познато је под насловима Путовање Етеријино (Итинерариум Аетхериае) и Ходочашће у света места (Перегринатио ад лоца санцта).[43]

Касиодор, илустрација на рукопису, пре 1176.

У Италији папа Гргур Велики (Грегориус, папа 590–604) написао је, између осталих теолошких дела, Тумачења Књиге о Јобу (Моралиа ин Јоб, 35 књига),[43] која ће вековима остати узор хришћанске дидактичке тзв. "вулгарнохришћанске" прозе.[5] Дуготрајан ће утицај оставити још две личности које у 6. веку делују у Италији. Бенедикт из Нурсије (Бенедицтус , око 480–550) написао је Правила самостанаца (Регула монацхорум), у којима је одредио дужности монаха и постао оснивач бенедиктинског реда.[44][45] За очување класичне књижевне баштине Рима и одржавање традиционалнога граматичко-реторичког образовања велике заслуге има Аурелије Флавије Касиодор (Флавиус Магнус Аурелиус Цассиодорус, око 490‒око 580), који је написао програматско дело о школском образовању под насловом Уџбеник божанских и световних наука (Институтионес дивинарум ет сецулариум литтерарум, у 2 књиге) те основао самостанску школу и скрипториј назван Вивариј. Његова настојања прихватио је и у великим размерама развио монашки ред бенедиктинаца, основан у самостану Монте Цассино 529. године, који је у релативно кратком периоду основао своје самостане широм западне и јужне Европе.[5] Међу другим његовим делима најважнија су: Хроника (Цхроница) од Адама до 519. године, затим Црквена историја (Хисториа еццлесиастица), на коју ће се монаси дуго угледати при писању историјских дела, те Готска историја (Хисториа Готхица) у 12 књига, која је данас позната само из друге руке.[44] Наиме, ту књигу у свом делу Порекло и дела Готâ (Де оригине ацтибусqуе Готхорум) обилно користи Јорданис (6. век), једини готски писац од кога су сачувана дела писана латинским.[46] Почетку 6. века припада и Боетије, који је у тамници, чекајући погубљење на које га је због издаје осудио визоготски краљ Теодорих, написао Утеху филозофије, једну од најчитанијих књига у средњем веку,[46] и чији су преводи Аристотела и прикази различитих дисциплина били темељ филозофско-научног образовања током целог средњег века.[47]

Беда Часни, илустрација у Нирнбершкој хроници (1493).

У земљама Германа и Келта, које су бенедиктинци и други римски мисионари (Колумба, Патрик, Хадријан, Теодор, Бонифације, Гал и др.) прикључили хришћанском свету, стварају се ‒ на дворовима, у самостанима и при катедралама ‒ снажни латинистички центри, чији рад, прожет религиозним схаватњима и намерама, има и уметнички и просветни значај.[5] У Ирској Патрик (Патрициус, око 389–461) ради на покрштавању становништва на том острву те пише Исповест (Цонфессио) о свом путу у Галију и повратку у Ирску у улози мисионара. У Британији Гилдас Мудри (Гилдас Сапиенс, око 500–570) пише дело Пропаст и тужаљку Британије (Де еxцидио ет цонqуесту Британниае), а приписује му се и песма Оклоп (Лорица), својеврсна бајалица против непријатеља. У Ирској делује Колумба (Цолумба, умро 597), који у дугој химни Велики створитељ (Алтус просатор) даје историју света. Ирски калуђер Колумбан (Цолумбанус, око 540–610) основао је самостане Луxеуил и Боббио и саставио песму у којој препоручује читање античких писаца и црквених отаца. Из Енглеске потиче Алдхелм (Алдхелмус, 650–720), калуђер и затим бискуп, који је у својим делима славио девице, а својим је списима, нпр. Писмом Ацирцију (Епистула ад Ацирциум), оставио дуготрајан утицај на енглеско образовање.[46] Његов ће живот, на хагиографски начин, у 7. веку описати Јона из Сузе (Јонас).[48] Један од највећих писаца средњовековне књижевности био је Беда Часни (Беда Венерабилис, око 670–735), који је написао велик број дела, од којих је најзнаменитије Црквена историја енглеског народа (Хисториа еццлесиастица гентис Англорум), која у 5 књига, јасно разлучујући истину и легенду, обрађује раздобље од Цезаровог искрцавања у Британији до 731. године, а значајна је као најважнији извор података о англосаксонској Енглеској пре данских инвазија.[49] Беда је написао и дело О природи (Де рерум натура), у којем је дао преглед тадашњег знања, те списе о рачунању времена с касније често коришћеном хроником света.[50] Један од највећих делатника на подручју латинске културе и хришћанске вере на европском копну био је Бонифације (Бонифатиус, око 675–754), пореклом из Wессеxа, који је много радио на покрштавању Немачке те писао песме, загонетке и саставио једну латинску граматику на темељу Донатове.[51]

У Галији, уз Сидонија Аполинара, делује Алцим Екдиције Авит (Алцимус Ецдициус Авитус, око 450–518), бискуп у Вијену, аутор библијског епа Догађаји духовне повести (Де спириталис хисториае гестис) у 5 књига, у којем је први пут уметнички обрађена тема о изгубљеном рају. Међу друге галске писце припадају Генадије из Масилије (Геннадиус, крај 5. века), чији спис О славним људима (Де вирис иллустрибус) наставља Јеронимово истоимено дело, затим Цезарије од Арлеса, чије проповеди дају верну слику његовог времена, те Магно Феликс Енодије (Магнус Фелиx Еннодиус, 473–521), који је писао песме, говоре, писма и хагиографске списе.[52] Један од најзначајњих песника 6. века био је Венанције Фортунат (Венантиус Хонориус Цлементианус Фортунатус, око 530–600), који је био много читан све до 12. века; написао је и неколико животописа у прози, а најважније му је песничко дело збирка Разноврсних песама (Мисцелланеа) у 11 књига. Истакнути историчар био је бискуп Гргур Тоурски (Грегориус Туроненсис, 538–594), чије је најважније дело Франачка историја (Хисториа Францорум), која у 10 књига обрађује раздобље од Адама до краја 4. века.[53] У 7. и 8. веку долази до опадања културе у меровиншкој држави и, ако неко раздобље средњег века заслужује да се назове мрачним добом, то би било позно меровиншко раздобље.[54] Из тог времена потичу тек два историографска дела, оба оскудна и писана немарним језиком: Фредегарову хронику историографско је дело које је писало више аутора између 613. и 658. године и потом више пута настављано, а непознатог је аутора и Књига франачке историје (Либер хисториае Францорум или Геста Францорум), написана 727. и затим настављена 736. године.[55]

Каролиншка ренесанса (9. век)[уреди | уреди извор]

Доба Карла Великог[уреди | уреди извор]

Папа Лав III крунише Карла Великог за цара, илустрација из око 1455‒1460.

У развоју средњовековног латинитета значајна је тзв. каролиншка ренесанса, којој је главни подстицај својим просветним настојањима дао Карло Велики, франачки краљ и потом цар (владао 768–814), окупивши на својем двору најпознатије књижевнике и представнике црквене и световне учености на прелазу између 8. и 9. века.[5] У великој је мери вероватно био вођен потребама практичне политике, односно нужношћу да за успостављање делотворне управе у великој држави стекне помоћ писмених људи, а ти су учени људи онда започели тежак процес прилагођавања древне учености људима и приликама средњег века: проучавана је латинска граматика, елементи логике, сређивана су дела црквених отаца, прављени избори из римских класика те организовано преписивање рукописа, при чему је развијено минускулно писмо познато као каролина.[56] У то се време ударају темељи западноевропског културног јединства, а на подручју књижевности нарочито се негују теологија, хагиографија, историографија, филозофија и поезија.[57]

Храбан Мауро (лево), с Алкуином (у средини), посвећује своје дело Одгару, надбискупу у Маинзу; илустрација из 831.

Карло је на свом двору прво окупио људе из Италије и с британских острва. Међу њима се истиче Алкуин (Алцуинус, око 735–804), организатор франачког школства и аутор многих граматичких, филозофских, теолошких и других приручника,[58] учитељ у Дворској школи (Сцхола Палатина) Карла Великог, а потом организатор преписивања рукописа паганских и хришћанских аутора, нарочито у опатији св. Мартина у Тоурсу, где је организовао скрипториј, чија ће преписивачка делатност, настављена у Реимсу, Келну, Фулди и другде, задужити многе учене људе средњег века.[49]

Из Италије су на Карлов двор дошла тројица Лангобарда. Петар из Писе (Петрус Писанус), учитељ и песник, подучавао је Карла граматику. Паулин Аквилејски (Паулинус, око 730–802), учитељ граматике и песник, који је, уз песме верског садржаја, написао и песму Разорење Аквилеје (Де деструцтионе Аqуилеиае), чијим је патријархом именован 787, где слави древни сјај свог родног града и оплакује разарање од Атилине руке које је дошло као божја казна за превелики понос. Павле Ђакон (Паулус Диацонус, око 730–799?) писао је и песме, но важнији је као аутор неколико историографских дела, од којих је назначајније Историја Лангобарда (Хисториа Лангобардорум) у 6 књига, која обрађује раздобље до 744. године, а драгоцена је због пишчевог занимања за народне легенде, његовог јасног језика и приповедачке вештине.[59]

Највећи песник за Карлова живота био је Визигот Теодулф Орлеански (Тхеодулфус, око 760–821), који у песмама обрађује разноврсне мотиве, као што су морални и доктринарни проблеми, библијске теме, догађаји из свакодневног живота, пригодничарске теме, а његова химна о Христовом уласку у Јерусалим (Слава ти, хвала и част [Глориа, лаус ет хонор]), пуна лиризма и спевана у елегијском дистиху, ушла је у литургију недеље Цветнице. Песништвом су се бавили и Алкуинови ученици ― Франак Ангилберт (Ангилбертус, око 750–814) те Амалар (Амалариус, око 775–850?), који у песми Поморски стихови (Версус марини) описује свој пут у Цариград, камо је пошао по Карловом налогу, и неугодности које је међу Византинцима доживео.[60]

Други каролиншки нараштај[уреди | уреди извор]

Царство Карла Великог по његовој је смрти 814. укључивало данашњу Каталонију, Француску, западну Немачку, земље Бенелукса и северну Италију.

Полет који је Карло Велики дао књижевности наставља се кроз читав 9. век и након његове смрти (814). Дворска школа губи своју средишњу улогу, али зато богате опатије које делују под покровитељством двора (Фулда, Цорбие, Луxеуил, Ст. Галлен, Реицхенау, Тоурс, Лиèге итд.) те самостанске, дворске и катедралне школе постају расадници знатног броја писаца.[5] Након Карлове смрти на књижевном се пољу истакао Еинхард (Егинхардус, око 770–840), чије је највеће и назначајније дело Живот Карла Великог (Вита Цароли Магни), у коме слави овог владара, али ипак већином остаје веран истини, угледајући се при том на Светонијеве Животе царева.[61] Еинхард се понекад сматра и аутором прерађеног текста Анала франачког краљевства.[62] Уџбенике и приручнике с бројних подручја, уз библијске коментаре, писма и проповеди, пише Храбан Мауро (Храбанус Маурус, око 780–856), чије је највеће дело О свемиру (Де универсо или Де рерум натурис) у 22 књиге, где по угледу на Исидора Севиљског даје енциклопедијски преглед знања с подручја природних наука, а занимљива су му и дела О образовању свештеника (Де институтионе цлерицорум) и О проналаску језикâ (Де инвентионе лингуарум).[63]

Храбанов је ученик био Wалахфрид Страбон (око 808–849), тумач Библије, писац песме Баштица (Хортулус или Де цултура хорторум), где с много љупкости описује врт самостана Реицхенауа, те аутор поетске Wеттинове визије (Висио Wеттини),[64] коју је написао у доби од петнаест година и у којој описује како један његов учитељ на самрти има виђење неба и пакла.[65] Други Храбанов ученик био је Лупо Серват (Лупус Серватус, око 805–862), који је писао животописе, писма, проповеди и химне, а велико је занимање показивао и за античке писце те је трагао за рукописима с њиховим делима.[65] Трећи Храбанов ученик био је теолог и песник Готтсцхалк (Годесцалцус, око 803–869).[66] Њему се понекад приписује Теодулова еклога (Ецлога Тхеодули), где се у облику дијалога излажу антички митови и приче из Старог завета.[67]

Јован Скот Ериугена (Јоханнес Сцоттус Ериугена, око 810‒877), који делује у кругу цара Карла Ћелавог, први је оригинални средњовековни филозоф, писац метафизичко-мистичког трактата О подели природе (Де дивисионе натурае),[5] у коме настоји дати преглед дотадашње средњовековне филозофије спајањем неоплатонске и хришћанске мисли у изразито пантеистичком смислу, због чега су његови списи осуђени у 13. веку.[68] Из Ирске, као Ериугена, долази и Седулије Скот (Седулиус Сцоттус, цветао 840–860), писац Књиге о хришћанским владарима (Де рецторибус цхристианис),[69] у којој расправља о владарским дужностима, те аутор запажених песама, у којима долази до изражаја његова песничка надереност и речитост.[70] Занимљива је Еклога о ћелавцима (Ецлога де цалвис), песма коју је Карлу Ћелавом посветио Хукбалд од св. Аманда (Хуцбалдус, око 840–930) и у којој се хвале ћелавост и знаменити ћелавци из историје, а свака реч у свих 146 хексаметара почиње словом "ц".[70]

Међу највреднија средњовековна дела припада јуначки еп Валтер (Wалтхариус, 1.456 хексаметара), који је највероватније настао у 9. веку и заправо представља немачку јуначку причу заоденуту у латинско рухо те приповеда једну епизоду из времена провале Хуна под водством Атиле. Верује се да је овај еп написао Екехард I (око 900–973), монах у Ст. Галлену, но има и разлога који говоре против његовог ауторства.[71]

Феудална књижевност (10. век)[уреди | уреди извор]

Отон Велики, римско-немачки цар, подстакао је ограничени препород културне активности у Европи 10. века

Десето столеће сматра се "најмрачнијим" од тзв. мрачних векова, будући да европска култура пролази кроз период стагнирања и опадања, притиснута неповољним друштвеним и политичким приликама, па се затвара у црквене и самостанске зидове, одакле се опире бројним барбарским нападима, које предузимају, на пример, Сарацени из Шпаније и Африке, Нормани и Германи, Угри и Славени, али и нарастајућем духу лаицизма, који се почео ширити.[72] На подручју књижевности у овом су раздобљу најактивнији ствараоци из Немачке, који се показују способним искористити знања стечена у претходном столећу; на латинском се пишу саге, легенде и национални епови, и та књижевна делатност концептуално надмашује дотадашње ропско подражавање класика.[73] У доба тројице царева Светог римског царства који су се сви звали Отон ― Отон I (936–973), Отон II (973–983) и Отон III (983–1002) ― прилике за културно стваралаштво донекле се попорављају, па се то време назива отонском ренесансом, а на подручју књижевности настају нека значајна епска дела, због чега се 10. столеће назива и Вергилијевим веком (аетас Вергилиана).[71]

Ноткер Муцавац, минијатура из Ст. Галлена (11. век).

У ово доба настаје секвенција (сеqуентиа = "наставак, продужетак"), лирска врста која је настала продужавањем крајњег а из литургијског усклика Алелуја у низ тонова с посебном мелодијом, а тај је продужетак потом Ноткер Муцавац (Ноткер Балбулус, око 840‒912) испунио текстом у вези с црквеним празником који се славио. Убрзо се секвенција осамосталила у посебну песму, а током средњег века настало их је много хиљада, од којих су најпознатије Диес ирае (У дан гнева) и Стабат матер долороса (Стала плачућ тужна мати). Ноткер је у написао и Карлова дела (Геста Кароли), прозно дело у 2 књиге, с низом занимљивих анегдота.[74]

Карла је у епској форми опевао неки анонимни монах из Цорвеyа, данас познат као Саски песник (Поета Саxо), који је око 890. саставио Анале о делима Карла Великог (Анналес де гестис Кароли Магни). Епску поезију представљају и Ратови за Париз (Де беллис Парисиацае урбис) француског монаха Абона (Аббо) из Ст. Гермаинеа (крај 9. века), где се опевају сукоби с Норманима, те Дела цара Беренгара (Геста Беренгарии императорис) (почетак 10. века) непознатог писца из Италије.[75]

Велики замах у 10. веку доживљава хагиографија, тј. животописи светаца, у којима се већином примењује типична схема: порекло, рођење, детињство, одгој, побожност, нлажење и пренос реликвија. На ту се врсту књижевности често надовезују чудеса (мирацула) која су се догађала захваљујући свецу, нпр. чудесна оздрављења и сл.[75]

Свестран је био веронски бискуп Ратерије (Ратхериус, 905‒974), који је, између осталог, написао Предговоре (Праелоqуиа) у 6 књига, где, уз доста духовитости, говори не само о дужностима владара, него и о дужностима хришћанина сваке доби и сваког сталежа.[76] Много духа показује и Лиутпранд Кремонски (Лиутпрандус Цремоненсис, око 920‒972), који је посетио Цариград и затим написао Извештај о посланству у Цариград (Релатио де легатионе Цонстантинополитана), с много живих детаља о византијском двору и о неугодностима која је тамо доживео.[77] Контакти западне Европе с Византијом произвели су у ово време и латински превод грчког прозног Романа о Александру из 2. века нове ере, који се раније погрешно приписивао Калистену; тај је превод сначинио напуљски свештеник Леон и он ће послужити као темељ за касније обраде те теме на западу, укључујучи и оне на славенским језицима.[78] Из овог су доба и најстарији рукописи хексаметарске Повести краља Аполонија (Хисториа Аполлонии регис), од које се сачувао само почетак, а представља делимични препев грчког романа и вероватно је настала још у време позне антике.[77]

У 10. и 11. веку све се више развијају катедралне школе, од којих су најпознатије у Реимсу и Цхартресу.[77] У Реимсу делује Герберт (Гербертус, око 940‒1003), најученији човек свог времена, који ће касније постати папа Силвестер II, а који упознаје хришћански запад с арапским научним достигнућима и пише низ дела с подручја математике и природних наука.[79] У Цхартресу делује Фулберт (Фулбертус, 960‒1028), који пише писма, проповеди и песме, од којих се две налазе у знаменитој збирци Песме из Цамбридгеа (Цармина Цантабригиенсиа).[80] У Лиèгеу је Егберт (рођен око 970) написао познату школску књигу Крцата лађа (Фецунда ратис) с разноврсном грађом и примерима из хришћанских и римских писаца.[77] Међу прозним писцима овог доба истичу се још полихистор Хатон из Верцеллија (Хатто, умро 960), Гунзон из Новаре (Гунзо Новариенсис), коме се припусују два писма, једно упућено Хатону (Епистола ад Аттонем) и друго упућено братству у Реицхенау (Епистола ад Аугиенсес фратрес) те, напослетку, Аббон из Флеурyја (Аббо Флориаценсис, око 945‒1004), који је, између осталог, написао латинску граматику за своје ученике из Енглеске, спис о израчунавању Ускрса (цомпутус), затим Сажетак о животима 91 римског папе (Епитоме де XCI Романорум Понтифицум Витис), направљен на темељу старије Понтификалне књиге (Либер понтифицалис), једно дело о канонском праву (Цоллецтио цанонум) и друге списе.[81]

Хротсвитха предаје Отону Великом своја хексаметарска Дела Отонова (Геста Оттонис), Дüреров дрворез, 1501.

Једна од најзначајнијих списатељица средњег века била је Хротсвитха (Хротсвитх, око 935–око 1000), опатица у Гандерсхеиму, која је, уз песме ― међу којима су и две историјске тематике: Дела Отонова (Геста Оттонис) те песма о оснивању гандерсхеимске опатије ― по узору на римског комедиографа Теренција, написала шест религиозних драма моралног садржаја, нпр. Галикан (Галлицанус) о обраћању у хришћанство једног римског официра и његовој мученичкој смрти, Дулциције (Дулцициус) о смешним доживљајима провинцијског намесника који прогони хришћане итд. Те су драме писане у ритмичкој прози и биле су намењене читању, а не сценском приказивању.[82]

Из 10. или 11. века потиче анонимни еп Бекство заробљеника (Ецбасис цаптиви) у леонинским хексаметрима, први пример животињског епа, настао вероватно у области Вогеза у Француској. То је заправо басна у оквиру које се приповеда још једна басна. Вук је на Ускрс ухватио једно теле, а затим је уснио сан у коме је добио упозорење да не сме појести то теле. У међувремену, и друге животиње долазе до вучје јазбине. Затим се приповеда уметнута басна о томе зашто су вук и лисица непријатељи: лав, краљ животиња, једном је приликом био болестан и све су животиње дошле и предлагале како га излечити, осим лисице, па је вук предложио да се лисица казни смрћу због небриге. Но, пантер позове лисицу да се брани од оптужбе те се лисица појави и каже да је била на ходочашћу и да зато није могла раније доћи, а затим понуди лаву и лек: треба да одере вука и његову кожу употреби као покривач. Кад је тако и учињено, лав је оздравио, његови пратиоци певају песме у којима патње лава пореде с Христовом пасијом, а лисица буде постављена, уместо вука, за главног дворјанина. Завршивши причу, вук се појављује пред окупљеним животињама, које омогућују телету да побегне; бик обеси вука на једно стабло, а лисица му напише епитаф.[83] Дело је пуно алузија, већином на самостански живот, а у ликовима животињама крију се монаси.[84]

На пољу историографије у 10. веку истичу се Флодоард из Реимса (Флодоардус Ременсис, око 894‒966), писац Историје реимске цркве (Хисториа ременсис еццлесиае); Лиутпранд Кремонски, који је, уз споменути извештај из Цариграда, написао и хронику Уздарје (Антаподисис) те животопис Отона Великог; чешки монах Кристијан (крај 10. века), аутор хронике Живот и страдање св. Венцеслава и св. Људмиле (Вита ет пассио санцти Венцеслаи ет санцтае Лудмилае); Wидукинд из Цорwеyа (Wидукиндус Цорбеиус, око 925–око 973), писац Саске историје (Рес гестае Саxоницае), важног извора за историју 10. века; Иван Ђакон (Јоханнес Диацонус, 10–11. век), чија је Венетска и градежанска хроника (Цхроницон Венетум ет Граденсе) важан извор података за стару хрватску историју.[79]

Схоластичка књижевност (11. и 12. век)[уреди | уреди извор]

Европа око 1190. године.

Година 1000. представља оквирну датумску границу између раног и позног средњег века, а идућа два столећа донеће велике промене у читавој Европи.[85] Међу најважнијим историјским догађајима налазе се борба за инвеституру, завшена конкордатом у Wормсу 1122, затим настанак средњовековних комуна, крсташки ратови и нови односи с оријентом,[86] развој универзитета и настанак нових или поновно откривање старих филозофских струја.[87] Кроз контакте с арабљанским и византијским светом Европа је поново открила многа дела старогрчке књижевности која су јој дотад била готово непозната, међу њима Платона и Аристотела, с којима се сада упознаје из Авероесових коментара и оријенталне патристике;[85] захваљујући бројним латинским преводима тих дела с грчког и арапског језика, филозофски и књижевни утицај био је огроман и оставио је значајног трага на историји европске културе.[88][89] Универзитети су, пак, омогућили лаицима да оснаже своју улогу у културном животу, који се у претходном периоду већином одвијао у самостанима и катедралним школама; у универзитетским центрима цвета књижевна продукција, како професора тако и студената, како се види на примеру голијарда или ваганата,[88] путујућих ђака и клерика, који су певали песме религиозне и световне тематике, укључујући и љубавне и винске песме те оне које на сатирички начин нападају исквареност света и клера; најзнаменитије су Буранске песме (Цармина Бурана), прикупљене у зборник у 13. веку, али већином настале у 12. веку.[90] У светлу свих ових промена културни је препород захватио све области духовне делатности, укључујући и књижевност.[91] У прози се нарочито негују теологија и филозофија, између којих долази и до оштрог сукоба око надмоћи једне над другом. Једанаесто се столеће понекад назива Хорацијевим веком (аетас Хоратиана), а дванаесто Овидијевим веком (аетас Овидиана).[71]

Од 12. века пише се велик број дела с подручја теорије књижевности, посебно тзв. поетикâ, од којих је прву, под насловом Вештина стихотворства (Арс версифицаториа), око 1185. написао Матеј из Вендоме, где у прози, али с бројним примерима стихова, расправља о композицији, фигурама и тропима, подражавању старих узора. Други поетичар био је Галфред из Винсауфа (Галфредус де Вино салво или Галфредус Англицус или Геоффреy оф Винсауф, умро око 1210), који је своју хексаметарску Нову поетику (Поетриа нова), богато реторски искићену и касније много коришћену као уџбеник, посветио папи Инокентију III.[92] Трећи је Еберхард из Бремена (Еберхардус Алеманнус, половина 13. века), који је у стиховима саставио једну поетику, одевену у алегорично рухо, под насловом Лаборинтус и с поднасловом О невољама школских управника (Де мисериис рецторум сцхоларум).[93]

Једанаести век[уреди | уреди извор]

Анселмо, цантербурyјски надбискуп, сматра се оцем схоластике; приказ на витражу из 19. века.

У Италији у 11. веку делује Петар Дамјан (Петрус Дамиани, 1007–1072), једна од највећих црквених личности тог доба, иза кога су остала бројна писма, проповеди, хагиографски списи, теолошке расправе и песме, међу којима има и дубоко религиозних, али са сатиричним тоном.[80]

Први велики филозоф средњег века, назван "оцем схоластике", био је Анселмо (Анселмус Цантауренсис, 1033–1109), надбискуп у Цантербурyју, који је написао већи број филозофских и теолошких списа, већином у дијалошком облику, нпр. о истини (Де веритате), о слободи воље (Де либертате волунтатис) и др.[80]

Из 11. века највероватније потиче Руодлиеб, "најстарији роман средњег века", састављен у леонинским хексаметрима, али сачуван непотпуно. Настао можда у Баварској и писан доста слабим латинитетом, овај роман приповеда јуначке згоде храброг витеза који је десет година одсуствовао из домовине и морао се придржавати дванаест златних правила (нпр. не улази у кућу где је муж стар, а жена млада).[94]

Два зборника већином анонимних песама, писаних углавном у некласичним стиховима, састављена су у 11. веку. У Немачкој је настала збирка од 49 песама која се зове Песме из Цамбридгеа (Цармина Цантабригиенсиа) јер се рукопис чува у том енглеском граду; збирка је састављена за певање и садржи песме разнолика садржаја, укључујући и петнаест секвенција, нпр. о крунисању цара Конрада II, а има и шаљивих песама, нпр. о сусрету свештеника и вука. Друга је збирка састављена у Италији и носи наслов Иврејски стихови (Версус Епоредиенсес), где се налази и једна љубавна песма с новим мотивом ― описом женске лепоте.[95]

Један лист из рукописа Песама из Цамбридгеа.

Песме у класичним метрима, прилагођеним духу времена, пише Хилдеберт из Лавардина (1056–1134), аутор елегија, епиграма, епитафа, писама, проповеди, моралија, песничких биографија и поеме О свом прогонству (Де еxилио суо), писане по узору на Овидијеве елегије из прогонства.[79] Старији његов савременик, Марбод из Реннеса (Марбодус Редоненсис, око 1035–1123) написао је прву средњовековну поетику, под насловом О украсима речи (Де орнаментис верборум), те више песама, епиграма, химни и писама.[96] Занимљиве песме, нпр. Чуда св. Бенедикта (Мирацула с. Бенедицти), пише Раоул Тортарије (Родулфус Тортариус, око 1065–око 1120), но занимљивија су његова стихована Писма (Епистола ад диверсос) у којима описује најразличитије теме (савети пријатељу, опис путовања).[96]

Обилно историографско стваралаштво, започето крајем 10. века, наставља се кроз 11. и 12. век и креће се од опште историје до историје појединих земаља, градова, самостана и животних повести светаца, владара, црквених достојника итд.[97] Екехард IV (око 980–1069) написао је, под насловом Доживљаји св. Галла (Цасус санцти Галли), хронику опатије у Ст. Галлену, коју карактерише живо и јасно приповедање.[82] Плодан писац, како прозних тако и поетских дела, био је Балдерик из Боургуеила (Балдерицус Бургулиенсис, 1046–1130), који је, уз бројне пригодне списе (натписе, епитафе, посмртне говоре, загонетке, писма, религиозне песме), написао и историју крсташких ратова до 1099. под насловом Историја Јерусалима (Хисториа Хиеросолyмитана).[96] Светску је хронику (Цхроницон), која сеже до 1054, написао Херман из Реицхенауа (Херманус Цонтрацтус, 1013‒1054). Ламберт из Херсфелда (Ламбертус Хервелденсис, око 1024‒1088) аутор је Анала (Анналес), у којима је дао хронолошки преглед историје света и потом приказао савремене догађаје од 1040. до 1077, угледајући се у стилу на Салустија[98] те епске Песме о саксонском рату (Цармен де белло Саxоницо), која говори о борбама Хенрика IV против Саса до 1075. године.[79] Адам Бременски (Адам Бременсис, пре 1045‒1085) у својим Делима бискупâ хамбуршке цркве (Геста хаммабургенсис еццлесиае понтифицум) доноси обиље података о Полапским Славенима те географски и историјски опис северноевропских земаља.[99] Випон (умро око 1050), уз секвенције и панегирике, саставио је и изврстан животопис цара Конрада II под насловом Геста Цхуонради II императорис.[100]

Поезија 12. века[уреди | уреди извор]

Лирика и епика[уреди | уреди извор]

Дванаести век златно је доба латинске средњовековне књижевности, кад велики полет доживљавају лирика, епика, драма, као и различите прозне врсте.[101] У поезији "ритмичко" песништво, темељено на природном акценту речи, односи коначну превагу над метричким, које је стихове творило по правилима античке версификације, где је темељ чинила смена дугих и кратких слогова. Међу новим схемама најпознатији је голијардски стих, који је, као и многи други, проистекао из литургије. Од великих песника секвенција истиче се Адам од Св. Виктора (Адам а С. Вицторе, око 1110‒1192), чије се секвенције у част Девице Марије истичу нарочитом лепотом. Ту је врсту неговала и Хилдегарда (Хилдегардис, око 1098‒1179), бенедиктинка из Бингена, која је, уз песме, писма, теолошка дела и светачке биографије, написала и два дела из медицине (Цаусае ет цурае) и физике (Пхyсица) те три књиге о својим визијама које су јој се јављале још у младости; монаси су дотеривали њен латински језик, прошаран немачким речима.[102]

Меум ест пропоситум ин таберна мори,
ут синт вина проxима мориентис ори.
 
Tunc cantabunt lecius angelorum chori:
 "Sit deus propicius huic potatori!"
Одлука је моја да у крчми умрем,
да би вино близу било устима самртника.
Тад ће певат радосно анђеоски хорови:
"Бог нек се смилује овоме пијанцу!".
— Једна строфа из Архипоетине Исповести Голије.

На подручју световне поезије развија се љубавна лирика, пасторала, винске песме, све до сатире и пародије. Уз небројене анонимне песме, од којих су многе прикупљене у зборнику Буранских песама (Цармина Бурана),[90] издваја се и својим именом неколико великих песника ове епохе. Хуго Примас Орлеански (Хуго Примас д'Орлéанс, око 1095‒1160), великог песничког талента (Примас значи "Првак"), написао је, између осталих, песму Раздражен увредама и неправдама (Иниуриис цонтумелиисqуе цонцитатус), у којој напада клер због симоније, тј. трговања црквеним привилегијама;[103] за неке песме грађу је узимао из митологије, нпр. Орфеј и Еуридика, Троја, Одисеј.[104] Од бројних песама песника коме се зна само надимак Архипоета (Арцхипоета = "Првопесник", око 1160), а који се сматра једним од најбољих латинских песника средњег века,[105] истиче се Исповест Голије (Цонфессио Голиае), у којој пева животни идеал голијарда ― вино, жене, песме.[106] Међу најбољим песницима овог раздобља налази се и Валтер из Цхâтиллона (Гаутиер де Лилле или Гуалтерус аб Инсулис, око 1135‒око 1200), који је боравио на двору енглеског краља Хенрика II, где се спријатељио с Јохном из Салисбурyја. Писао је љубавну, религиозну и сатиричну лирику, у којој напада моралну исквареност клера,[107] као и велики еп Александрида (Александреис, 5.406 хексаметара), који се много читао, а опевао је подухвате Александра Великог, углавном према романескном прозном делу римског писца Курција Руфа.[108]

Једна од омиљених песничких врста била је стихована преприка или расправа, настала по узору на античку еклогу и названа алтерцатио, цонфлицтус, диалогус или диспутатио; такве су, на пример, песме Препирка овце и лана (Цонфлицтус овис ет лини), Препирка воде и вина (Цонфлицтус аqуае ет вини), Филида и Флора (Пхyллис ет Флора), где се две девојке препиру око тога чији је изабраник достојнији љубави,[109] те Сабор у Ремиремонту (Цонцилиум ин Монте Ромарици), где се пародира црквени сабор, на коме опатице расправљају о томе је ли боља љубав једног витеза или клерика и закључују да предност треба дати клерику.[110]

Велики печат Ричарда Лављег Срца из 1189, једног од покретача трећег крсташког рата.

Наставља се стварати и песништво у традиционалним метрима. Јосиф из Еxетера (Иосепхус Еxониенсис или Исцанус, 12. век) написао је еп Тројански рат (Де белло Троиано), један од набољих епова средњег века,[111] а од његових изубљених епова знаменита је била Антиохијада (Антиоцхеис), хришћанска епопеја о крсташком походу Ричарда Лавље Срце.[111] Епику пишу и Вилим Апулијски (11‒12. век), аутор епа Подвизи Роберта Гуисцарда (Геста Роберти Гуисцарди),[112] те Симон Златна Коза (Симон Ауреа Цапра), писац Илијаде (Илиас) у 2 певања.[113] Средином 12. века Бернард Силвестер (Бернардус Силвестрис) написао је, мешавином прозе и стиха, дело О светској целини (Де мунди университате), где приказује постанак света комбинујући новоплатонско учење и приказе из библијске Књиге постанка, а његов ученик Алан из Лилла (Аланус аб Инсулис, око 1120‒1207) саставио је, уз филозофске и теолошке списе, дело у прозиметру Плач природе (Планцтус натурае), у којем се тужи на исквареност људи, те дело Антиклаудијан (Антицлаудианус) од преко 6.000 стихова, у којем даје алегоријски приказ свег тадашњег знања.[114]

Сатира и драма[уреди | уреди извор]

Сатиру у облику животињског епа пишу Нивард Гентски (Нивардус Ганденсис), аутор епа Изенгрим (Yсенгримус) из 1148. године, од преко 6.500 елегијских дистиха, где је спојено више алегоријских прича, вероватно пореклом из народне књижевности, о вуку Изенгриму, који оличава монахе, и његовом противнику, лисцу по имену Реинеке,[115] те Нигел Wирекер (Нигеллус, око 1130―око 1200), енглески монах у Цантербурyју, аутор дела Огледало глупих (Спецулум стулторум) од 3.862 елегијска дистиха, сатире о магарцу Брунелу (у чијем је лику представљен монах који тежи за частима и ужитком) који је незадовољан својим кратким репом и о згодама и незгодама које доживљава путујући Европом у потрази за леком.[116]

Посебна је песничка врста тзв. елегијска комедија, тј. елегија која на комични начин обрађује призоре из свакодневног живота и стоји под утицајем Плаута и Овидија. Таква елегија обично има између 300 и 500 стихова, а најдужа има 792 стиха.[116] Већини сачуваних не зна се аутор, но три се у 12. веку ипак спомињу поименце: Витал из Блоиса (Виталис Блесенсис), аутор Амфитриона (Ампхитрион), где је истоимена Плаутова комедија прилагођена средњовековним приликама, и Ковчежића (Аулулариа), писаног по узору на позноантичку комедију Зановетало,[117] затим Вилим из Блоиса (Гуилелмус Блесенсис), аутор комедије Алда (назване по главној личности)[112] и, напослетку, Матеј из Вендоме (Маттхаеус Виндоциненсис), писац комедије Милон (Мило), где је обрадио оријенталну причу о сељаку коме владар помути брачну срећу, али лукава женина браћа спасу сестрин брак. Исти непознати аутор саставио је комаде Лидија (Лидиа) и Хвалисави војник (Милес глориосус), о витезу који је преварио сељака и измакао његовим замкама.[118] У Енглеској су настале комедије Баукида и Тразон (Бауцис ет Тхрасо) о насамареном војнику Тразону те Бабион (Бабио) о шкртом и умишљеном старцу Бабиону кога двапут насамаре.[119]

У 12. веку достиже врхунац драма, која се развила из богослужја, посебно из божићне и ускрсне литургије, потпуно независно од традиције античке драме. Првим обликом литургијске драме сматра се тзв. Поход гробу (Виситатио сепулцхри), најпре само наизменично певање, тзв. троп, а потом и дијалог између свештеника који представља анђела који седи поред Христовог гроба и три друга клерика који представљају јерусалимске жене (три Марије) које су дошле помазати Христово тело. Обрађивали су се и други предмети из Старог и Новог завета и све су те драме већином анонимне.[119] У Хрватској су на латинском сачуване две литургијске драме из 11. века: Поход гробу те Трокраљевска игра (Оффициум стеллае), у којој се појављују три краља која су се дошла поклонити Исусу.[120] Издвојено из литургијског оквира стоји Драма о Антихристу (Лудус де Антицхристо), коју је око 1160, за време владавине Фридриха Барбаросе, саставио неки клерик из Баварске, инспирисан легендама и фантазијама о крају света, трогодишњој Антихристовој владавини и његовој коначној пропасти; ту се, осим немачког цара и владара Француске, Византије, Јерусалима и Бабилона, појављују и алегоријски ликови: Паганство (Гентилитас), Синагога (која оличава Јевреје) и Црква (тј. хришћанство).[121][122]

Проза 12. века[уреди | уреди извор]

Филозофија[уреди | уреди извор]

Сачувана су многобројна прозна дела из 12. века, укључујући филозофска, теолошка, хаигиографска, хронографска, проповедничка, епистолографска, приповедачка.[123]

Абелард и Хелоиза, илустрација из рукописа Романа о ружи, 14. век.

Највећи филозоф овог раздобља и један од најутицајнијих писаца средњег века био је Петар Абелард (Петрус Абелардус или Пиерре Абéлард, 1079–1142), један од утемељитеља дијалектичке схоластичке методе, за шта је посебно значајан његов спис Да и не (Сиц ет нон), у коме износи супротстављена мишљења црквених отаца. За књижевност је најзначајнија, уз шест Тужаљки (Планцтус), његова аутобиографска Повест невољâ (Хисториа цаламитатум), у којој живо описује свој бурни живот, укључујући и патње свог срца, а у вези је с том аутобиграфијом и његова преписка с Хелоизом, тј. збирка од осам, можда фиктивних, писама.[123][124] Абелард се сматра зачетником веселе поезије "лутајућих клерика" (цлерици вагантес), која је у 12. и 13. веку дала чувене Буранске песме.[79]

Другом четвртином 12. века на духовном плану доминира Бернард из Цлаирвауxа (Бернардус Цларавалленсис, око 1090–1153), који је уживао велики углед и одржавао везе с највећим научницима тог доба. Прожет дубоком религиозношћу и непријатељски расположен према дијалектици какву је заступао Абелард, заносним је проповедима у Француској, Фландрији и на рајнским областима распирио расположење за други крсташки рат. Његова књижевна делатност, уз проповеди и писма, обухвата теолошке списе као што су О понашању и дужности бискупа (Де морибус ет оффициис еписцопорум), О милости и слободној вољи (Де гратиа ет либеро арбитрио), Против Абелардових заблуда (Цонтра еррорес Абеларди) и др.[125] Међу његовим оштрим полемикама издваја се Апологија опату Вилиму из Св. Тхиеррyа (Апологиа ад Гуиллелмум Санцти Тхеодерици аббатем), написана у одбрану цистерцита против клинијеваца.[79]

Ученик Абелардов био је Јован из Салисбурyја (Јоханнес Саресбериенсис или Јохн оф Салисбурy, око 1115–1180), који је постао бискуп у Цхартресу. У свом главном делу, Поликратик или дворске забаве (Полицратицус сиве де нугис цуриалиум), које је посветио свом пријатељу Тхомасу Бецкету, с високог моралног стајалишта расправља о управљању државом и даје прву велику политичку теорију у средњем веку. Логику и метафизику брани у Металогику (Металогицус) ослањајући се на аристотеловски Органон, а у дидактичкој песми Ентетик (Ентхетицус) даје увод у филозофију и брани проучавање античких писаца.[126][79]

Еуклид (лево) и Херман (десно), цртеж из 13. века.

Из јужнословенских крајева потиче Херман Далматинац (Херманус Далмата, 12. век), писац филозофске расправе О суштинама (Де ессентиис), у којој обрађује пет аристотеловских категорија (узрочност, кретање, простор, време, стање).[79] С арапског је на латински преводио астролошке и астрономске списе (нпр. Птолемејев Планисфериј, који се сачувао само у арапском преводу с грчког изворника), а превео је и Куран, заједно с Робертом из Цхестера.[127]

Хронике и историје[уреди | уреди извор]

Већини средњовековних писаца историје, уопште узев, недостајало је критичке становиште, но, како су углавном били надахнути правом жељом да дођу до историјске истине, у средњовековним историјским делима, и поред све наивности и пристрасности, има релативно мало смишљених лажи. За историју средњег века, поред уобичајених историографских и хронографских дела, значајне су и друге књижевне врсте. Описи живота светаца, који су будили нарочито занимање међу људима тог времена, значајни су за проучавање народних веровања и превлађујућих верских представа. Од великог су културноисторијског значаја и књиге о племићким забавама те бројне збирке анегдота и прича.[128]

Краљ Артур као један од Деветорице достојних; таписерија, око 1385.

Низ историчара с британских острва започиње енглески историограф Вилим из Малмесбурyја (Гуилелмус Малмесбериенсис или Wиллиам оф Малмесбурy, око 1080–1143), одличан познавалац античке књижевности, чија су главна дела Историја енглеских краљева (Де гестис регум Англорум), у којој је обрадио световну историју, и Историја енглеских бискупа (Де гестис понтифицум Англорум), у којој је обрадио црквену историју Енглеске;[129] световну историју од 1125. до 1140. наставио је у делу Нова историја (Хисториа новелла).[130] Претежно митско доба енглеске историје ― о Артуру, Парсифалу, Ланцелоту, Тристану и др. ― описао је Галфред из Монмоутха (Гауфридус Монуметенсис или Геоффреy оф Монмоутх, око 1100–1154) у свом делу Повест британских краљева (Хисториа регум Британниае),[131] где су као седма књига додата пророчанства чаробњака Мерлина.[132] Географијом и историјом бавио се Гиралд Велшанин (Гиралдус Цамбренсис, 1147–1223), који је написао Ирску топографију (Топограпхиа Хиберница), затим Освајање Ирске (Еxпугнатио Хиберница), где је обрадио ирску историју од 1166. до 1185, те Пут по Wалесу (Итинерариум Цамбриае) и Опис Wалеса (Десцриптио Цамбриае). Написао је и Огледало цркве (Спецулум еццлесиае), где смело критикује стање у цркви, те списе намењене поуци клерика и владара.[133]

Отон Фрајзиншки.

Светску је историју обрадио Отон Фрајзиншки (Отто Фрисингенсис, 1111/1115–1158) у делу Хроника или историја две државе (Цхроницон сиве хисториа де дуабус цивитатибус), која је била од изванредне важности и утицаја и у којој историју света дели на четири велика царства,[134] а целокупну историју тумачи као сукоб државе Божје и државе Сотонине.[135]

Познати опис првог крсташког рата саставио је Гвиберт из Ногента (Гуибертус Новигентенсис, 1053–1121), који је у делу Божја дела по Францима (Геста Деи пер Францос) прерадио и проширио познату Књигу франачке историје. Важне историјске податке унео је и у своју Аутобиографију (Де вита суа), написану под Августиновим утицајем. Уз теолошке трактате, написао је и једно дело у којем слободоумно и критички расправља о аутентичности светачких реликвија.[136] Најбољу историју крсташких ратова, која почиње с калифом Омаром, написао је Вилим Тирски (Wиллелмус Тyренсис, око 1130–после 1186) под насловом Историја догађаја у прекоморским земљама (Хисториа рерум ин партибус трансмаринис гестарум); писана је критички и опрезно, а делом и на основу пишчевих властитих сазнања и података добијених од очевидаца појединих догађаја;[137] нека су обавештења значајна и за историју јужнословенских земаља.[135]

Мешавином прозе и стихова написао је Радулф из Цаена (Радулфус Цадоменсис, рођен око 1080) Танкредове подвиге (Геста Танцреди), где је описао први крсташки рат и борбе које су потом уследиле, уз истицање норманског јунаштва.[138] Од дела која славе поједине владаре може се споменути још Филипејида (Пхилиппеис), коју је у славу Филипа Августа написао Вилим Бретонски (Гуиллелмус Бритто, око 1165‒после 1230).[112]

Историју Полапских Словена, о којима је у 11. веку писао Адам Бременски, у 12. је веку обрадио Хелмолд из Босауа (Хелмолдус Бесоwенсис, око 1120–1177) у Хроници Словена (Цхроница Славорум), од доба Карла Великог до 1171. године, коју је до 1209. наставио Арнолд из Лüбецка.[139] Податке о Полапским Словенима даје и дански хроничар Саксонац Граматик (Саxо Грамматицус, око 1150–око 1220) у својој изванредној Данској историји (Геста Данорум), која сеже до 1186, а садржи и нордијске саге, укључујући и ону о Хамлету, те допуњује Еду.[140][135] Чешку историју обрадили су Козма Прашки (Цосмас Прагенсис, око 1045–1125) у Чешкој хроници (Цхроница Бохеморум), која сеже до 1125. и обилује древним причама, те Винцент Прашки (Винцентиус Прагенсис), који у Аналима (Анналес) описује чешку историју од 1140. до 1167, али и ратове Фридриха Барбаросе у Италији, о којима прича као очевидац.[141] Пољску историју даје Вицент Кадлубек (1160–1223) у Хроници о делима славних пољских кнежева и краљева (Де гестис иллустриум принципум ац регум Полониае), која је писана већином у дијалошком облику и сеже до 1206. године.[142] Једна Пољска хроника (Цхроницае Полонорум), која допире до 1113. године, сачувана је под именом Мартина Гала (Мартинус Галлус или Галлус Анонyмус), вероватно неког француског бенедиктинца с почетка 12. века који је боравио у Пољској.[143]

Од хроника писаних у јужнословенским крајевима сачувао се Летопис Попа Дукљанина из половине 12. века, за коју аутор у уводу каже да ју је са "славенског" превео на латински и назива је Либеллус Готхорум или Сцлаворум регнум; аутор Летописа је непознати католички свештеник из Бара, а име "Поп Дукљанин" дао му је хрватски историчар Иван Лучић кад ју је објавио 1666. године. Летопис описује измишљено краљевство Словена, краља Сватоплука, који је одржао сабор на пољу Далми, легенду о оснутку Дубровника, историју Дукље и др., а обично се дели на три дела: родословље словенских владара, легенда о св. Владимиру и дукљанска хроника 11. и. 12. века.[79][144]

Приповедна проза[уреди | уреди извор]

У световној књижевности није увек било строге књижевне поделе на жанрове, па се и у делима с историографском тенденцијом наилази на забавне приче, али и обратно. Тако су етнографски елементи присутни у делу Царска доколица (Отиа импералиа), које је написао Гервазије из Тилбурyја (Гервасиус Тилбериенсис, око 1140–око 1220) и посветио га цару Отону IV; то је збирка историјских и географских података о области реке Роне, али и локалних прича и митова, у којима се појављују змајеви, вештице и вукодлаци.[145][146] Анегдотског је карактера дело Дворске забаве (Де нугис цуриалиум) Валтера Мапа (Wалтер Мап, око 1140–1209), родом из Wалеса, које представља збирку забавних прича, важних за културну историју тог времена.[107] Из средине 12. века потиче Повест Карла Великог (Хисториа Кароли Магни), из пера неког француског клерика, с фантастичним описом Карлових битака у Шпанији и са занимљивим описом Роландове смрти.[146] Од културноисторијског је значаја дело О љубави (Де аморе), које је између 1174. и 1182. написао Андреја Капелан (Андреас Цапелланус), наводно капелан на француском двору, и у којем се расправља о стицању, одржавању и одбацивању љубави.[147]

Белгијски рукопис из 13. века с представом разговора између Јеврејина "Мојсија" и хришћанина "Петра".

Два су се писца у својим делима угледала на оријенталне приче. Први је Петар Алфонсов (Петрус Алфонси, 1062–око 1140), покрштени Јеврејин из Шпаније, рођен као Раби Мојсије Сефарди (Рабби Моисес Сеппхарди), који је ради преобраћења Јевреја написао дело Дијалози у којима се побијају безбожничка мишљења Јевреја (Диалоги ин qуибус импиае Јудаеорум опинионес рефутантур), но најпознатије му је дело Поука за клерике (Дисциплина цлерицалис), збирка од 39 разговора оца и сина, где је изнео поучне оријенталне приче.[148] Други је Јован из Алта Силве (Јоханнес де Алта Силва), који је око 1184. саставио дело О краљу и седам мудраца (Де реге ет септем сапиентибус), познатије као Долопатхос, у којем је обрадио оријенталну причу о седам мудраца, коју Јован смешта у време цара Августа и измишљеног краља Долопата са Сицилије.[149] Та је прича пореклом из Индије, у којој улогу Синдибада преузима Вергилије, "родом из сицилијског града Мантове".[150]

Учена књижевност (13. век)[уреди | уреди извор]

Европски универзитети и већи самостани с библиотекама око 1250.

Последње раздобље средњовековне латинске књижевности захвата цео 13. и део 14. века, а за крај му се може узети 1321. година, кад је умро песник Божанствене комедије, који је написао и неколико дела на латинском, али је ипак одустао од првобитне намере да на том језику напише и ово своје највеће и најславније дело.[151] Наиме, у 13. веку смањује се употреба латинског језика, а књижевна продукација на народним језицима све је обимнија, посебно у песништву, којим готово у потпуности већ доминирају националне књижевности ― француска, шпанска, италијанска, немачка, енглеска.[152] Култура постаје све више лаичка, али не долази у сукоб с црквом; клер губи улогу средишњег расадника култрурне делатности, али ће, с друге стране, нови црквени редови ― фрањевци и доминиканци ― окупити неке од највећих умова тог доба.[152] Готово целокупна књижевна делатност из претходна два столећа подвргава се пажљивој критици, из ње се прикупљају они елементи који су задржали своју вредност и целокупна се културна продукција настоји каталогизорати у "сажецима" (суммае), "итинерерима" (итинерариа), "огледалима" (спецула), изрекама (дицта), "мислима" (опинионес) и др.[153] Тринаести се век показује као један од најзначајнијих у историји средњовековне културе, као раздобље од фундаменталне важности за разумевање будуће европске историје.[86] У прози превлађује филозофско-теолошка продукција, посебно подстакнута латинским преводима целокупног Аристотеловог корпуса, који се тумачи на различите начине: томистички (који ће постати званичном филозифијом католичке цркве), аверистички, платонско-августински.[154] Бујном и свестраном процвату средњовековне латинске књижевности много је допринела и околност да се на латинском језику одвија настава на универзитетима који се од 12. века оснивају по читавој Европи (Салерно, Париз, Оxфорд, Цамбридге, Падова, Сиена, Напуљ, Тоулоусе, Орлéанс, Саламанца, Келн итд.) и на којима се изучавају право, филозофија, теологија и медицина.[79][151]

Филозофија и теологија[уреди | уреди извор]

Једно предавање на средњовековном универзитету, илустрација на пергаменту из 14. века.
Портрет Дантеа Алигхиерија чијим се аутором сматра Гиотто ди Бондоне, у капели палате Баргелло у Фиренци.

Највећи научник немачког порекла у средњем веку, назван доцтор универсалис, био је доминиканац Алберт Велики (Албертус Магнус, око 1193–1280). Студирао је теологију, филозофију и медицину у Падови, а највећа му је заслуга што је коментарисањем Аристотеловох списа довео до врхунца хришћански аристотелизам и што је поставио темеље за развој модерних природних наука, посебно у подручју ботанике и зоологије. Своја је теолошка схватања изразио у Суми о бићима (Сумма де цреатурис) и Теолошкој суми (Сума тхеологиае).[155][156] Енциклопедистиком се у 13. веку бавио и доминиканац Винцент из Беауваиса (Винцентиус Белловаценсис, умро 1264), који је саставио Велико огледало (Спецулум маиус), за које је употребио око 300 аутора и 2.000 дела[157] и где је дао преглед целокупног тадашњег знања на пољу природних наука, теологије, реторике, правне науке, историје и др.[158]

Албертов ученик Тома Аквински (Тхомас Аqуинас, око 1125–1274), такође доминиканац, био је највећи представник схоластичке филозофије и назван доцтор ангелицус. Истакао се "оштроумним постављањем проблема и њиховим решавањем путем генијалног упрошћавања", а његова синтеза хришћанског учења и схватања Аристотела и његових посредника, као и арапских и јеврејских филозофа, остварила је изузетно снажан утицај у каснијим раздобљима.[159] Главно му је дело Теолошка сума (Сумма тхеологица), која је и данас класично дело католичке теологије. Књижевно је боља Сума против пагана (Сумма цонтра гентилес), где побија неке поставке арапске филозофије. О његовом је језику речено да су Томина и Дантеова проза последња дела писана латинским као живим језиком.[160]

Фрањевац Рогер Бацон (око 1215–1294) био је многострано образован и напредни мислилац, који је заступао јединство науке, нарочито у својим главним енциклопедијским делима Велико дело (Опус маиус), Мало дело (Опус минус), Треће дело (Опус тертиум), Филозофски приручник (Цомпендиум пхилосопхиае), Филозофија морала (Моралис пхилосопхиа).[161] У Великом делу расправља се о низу филозофских проблема, о језику, математици, физици, астрономији, географији и календару.[157] Аскетско-мистични правац у фрањевачкој схоластици заступао је италијански фрањевац Бонавентура (Јоханнес Фиданза Бонавентура, 1221–1274), који је, на темељу августинско-платонског мишљења, настојао у свој схоластички систем уградити и аристотеловска схватања. Главно му је дело Пут духа ка Богу (Итинерариум ментис ин Деум), где је мистици одредио одлучујућу улогу као круни теологије. Уз бројна друга теолошка дела, написао је и два животописа Фрање Асишког (Вита сеу легенда маиор ет минор санцти Францисци) те испевао неколико химни у част крста.[162][157] Млађој фрањевачкој школи припадао је Јован Дунс Скот (Јоханнес Дунс Сцотус, око 1265–1308), родом из Шкотске, који је правио јасну разлику између теологије и филозофије и у свом теолошком систему истицао предности слободне воље и љубави над разумом.[163]

Историја и друга прозна дела[уреди | уреди извор]

Светску је историју у ово доба обрадио Мартин Пољак (Мартинус Полонус или Оппавиенсис, умро 1279) у Хроници папâ и царева (Цхроница понтифицум ет императорум), која је некритички компилирана и садржи доста легенди и фантастичних прича (нпр. о паписи Ивани), али је касније много и често коришћена.[163][135] Салимбене из Парме (Салимбене Адами, 1221‒1288), фрањевац, који је много путовао по Италији и Француској, написао је хронику важну за 13. век, за коју су карактеристични бројни, често врло лични екскурси.[164] За историју Далмације важно је дело Солинска повест (Хисториа Салонитана), које је 1266. написао Тома Архиђакон (Тхомас Арцхидиацонус, око 1200‒1268), родом из Сплита, и у њој изнео животе и дела солинско-сплитских надибискупа од римских времена до свог доба, правећи многе екскурсе о прошлости Сплита и средњовековне Хрватске, па ово дело представља важан историјски извор за раздобље Петра Крешимира IV и Дмитра Звонимира.[79] Млађи је спис Опсада Задра (Обсидио Јадренсис) у две књиге, у којем је непознати аутор врло живо и детаљно описао невоље Задра кад су га 1345. опседали Млечани, а исти је догађај описан и у краћем савременом спису Задарска хроника (Цхроница Јадренсис). У Милецијевој хроници, пак, састављеној крајем 13. или почетком 14. века, описана је најстарија историја Дубровника.[165]

Једно од најзначајнихих дела хагиографске и приповедне прозе написао је Јакоб из Вараззе (Јацобус де Ворагине, 1229–1298), доминиканац, надбискуп у Генови. То дело, које се зове Златна легенда (Легенда ауреа), збирка је намењена разоноди и писана је живим и лепим језиком, у народном духу животописа календарских светитеља. Касније је знатно проширена и била често превођена, а снажно је деловала и на готичко сликарство, које је из ње црпло инспирацију.[166][157]

Око 1300. године настала је у Енглеској или Немачкој анонимна збирка прича под насловом Дела Римљана (Геста Романорум), у којој је прикупљено око три стотине прича, анегдота, легенди, већином из римске историје. То су забавне приче, које је требало да послуже и свештеницима као грађа за проповеди. Књига је много превођена, већ у 15. веку на енглески, немачки и француски.[157]

Највећи италијански песник, Данте Алигхиери (1265–1321), који је своја најважнија дела написао на италијанском, служио се и латинским језиком, претежно у научним трактатима, као нпр. у недовршеном спису О народном говору (Де вулгари елоqуентиа), чији је циљ био да се пружи подршка песницима који пишу италијанским језиком, а састављен је на латинском управо да би га читали они људи који су се противили стваралаштву на народном језику.[167] Своје политичке погледе изнео је у трактату О монархији (Де монарцхиа), где се заузима за универзалну монархију која припада римском народу, чији је представник праведни цар и која је независна од папе. На латинском је написао природно-научни трактат О води и земљи (Де аqуа ет терра) те две Еклоге (Ецлогае) у слободној имитацији Вергилија.[168]

Поезија[уреди | уреди извор]

Стабат матер долороса
јуxта Цруцем лацримоса,
дум пендебат Филиус.
 
Cuius animam gementem,
 contristatam et dolentem
 pertransivit gladius.

O quam tristis et afflicta
 fuit illa benedicta,
 mater Unigeniti!
Стала плачућ тужна Мати,
гледала је како пати
Син јој на криж уздигнут.
Душом њеном разбољеном,
растуженом, ражаљеном,
пролазио мач је љут.
О колико уцвиљена
бјеше она узвишена,
Мајка Сина јединог!
— Прве три строфе из секвенције Стала плачућ тужна мати, чијим се аутором држи Јацапоне да Тоди.

У песништву овог раздобља стварају се готово искључиво религиозне песме, а нарочито је велик број секвенција и химни. I највећи мислилац схоластике, Тома Аквински, окушао се у црквеној химнографији (Адоро те девоте).[79] У Француској делује Филип Канцелар (Пхилиппус Цанцеллариус Парисиенсис, око умро 1236), назван тако јер је од 1218. обављао дужност канцелара Универзитета у Паризу. На том је положају водио спорове, нарочито с просјачким монашким редовима, који су се покушавали докопати универзитетских катедри. Био је утицајан схоластичар августинско-неоплатонског правца, а главно му је дело Сума теолошких питања (Сумма qуаестионум тхеологицарум).[169] У песништву се показује као следбеник Адама од Св. Виктора, али не пише само религиозне, већи и сатиричне песме, нпр. Кад була грми (Булла фулминанте), у којој напада кардинале због искварености и подмитљивости. Химне су му пуне нежности, нарочито три химне у којима слави Марију Магдалену те једна за Девицу Марију, која почиње стихом О Мариа, виргинеи флос хонорис (= "О Маријо, цвете девичанске части").[170]

Као аутори религиозних песама истакла су се у овом раздобљу и два цантербурyјска надбискупа. Први је Стефан Лангтон (Степханус Лангтон, око 1150‒1228), који је био и схоластички изванредно образован те је написао две Суме (Сумма) и друге теолошке списе и коментаре уз библијска дела,[98] а коме се приписује и ауторство "златне секвенције" (духовске) Дођи, Душе пресвети (Вени, Санцте Спиритус), којој се као аутори, додуше, спомињу и папа Инокентије III, Херман из Реицхенауа и др.[170] Други је цантербурyјски надбискуп фрањевац Јохн Пецкхам (Јоханнес Пецкхам или Пецханус, око 1230‒1292), који је припадао средњој фрањевачкој школи (доцтор ингениосус) те истакнути матерматичар и физичар. Уз велики број теолошких списа, делимично у вези са спором око просјачких редова на Париском универзитету, те дела у којима претреса математичке, астрономске и оптичке проблеме,[171] написао је и значајан број религиозних песама, од којих се истиче Филомена (Пхиломена, тј. "Славуј"), у голијардским стиховима, у којој "пјев славуја, који издише наслућујући смрт, оцртава крик душе која у заносу чезне за небом".[170]

У Италији је фрањевац Јацопоне да Тоди (1236‒1306) написао песму О презирању света (Де цонтемпту мунди), а спевао је и знамениту секвенцију Стала плачућ тужна мати, која се састоји од двадесет строфа по три трохејска диметра и врло потресно опева боли Мајке Марије за време Христове муке на крсту.[170] Но свакако најпознатија религиозна песма средњег века јесте У дан гнева, коју је највероватније саставио италијански фрањевац Тома из Целана (Тхомас да Целано или Целанус, око 1190‒1260), аутор два животописа Фрање Асишког. То је секвенција у миси за покојне, састоји се од деветнаест строфа по три трохејска диметра, пуна је традиционалних мотива о судњем дану.[170][172]

Године 1315. саставио је Албертин Муссато (1261‒1329) из Падове, уз историографска дела у којима је обрадио подвиге Хенрика VII, једну стиховану драму под насловом Ецеринус или Ецеринис, темељену на окрутној владавини Еззелина III и писану по узору на Сенеку. То је била прва секуларна трагедија још од античких времена, па се сматра и првом трагедијом из Италије која припада раздобљу ренесансе.[173]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Хосу 1977, пп. 347.
  2. ^ Цуртиус 1986, пп. 47.
  3. ^ Цуртиус 1986, пп. 47–48.
  4. ^ Мардешић 1977, пп. 405–407.
  5. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к Енциклопедија ЛЗ 1968, пп. 25.
  6. ^ Хосу 1977, пп. 348.
  7. ^ а б Хосу 1977, пп. 349.
  8. ^ Хосу 1977, пп. 27.
  9. ^ Францесцхини 2008, пп. 349.
  10. ^ а б Будимир & Флашар 1991, пп. 601.
  11. ^ а б Вратовић 1977, пп. 293.
  12. ^ Будимир & Флашар 1991, пп. 606–607.
  13. ^ Будимир & Флашар 1991, пп. 621–623.
  14. ^ Будимир & Флашар 1991, пп. 611–612.
  15. ^ Будимир & Флашар 1991, пп. 608–609.
  16. ^ а б в Вратовић 1977, пп. 306.
  17. ^ Будимир & Флашар 1991, пп. 590.
  18. ^ Будимир & Флашар 1991, пп. 593.
  19. ^ Вратовић 1977, пп. 291.
  20. ^ Вратовић 1977, пп. 292.
  21. ^ Будимир & Флашар 1991, пп. 597–599.
  22. ^ Будимир & Флашар 1991, пп. 634–637.
  23. ^ Вратовић 1977, пп. 296.
  24. ^ Вратовић 1977, пп. 297–298.
  25. ^ Будимир & Флашар 1991, пп. 638.
  26. ^ Будимир & Флашар 1991, пп. 627–628.
  27. ^ Будимир & Флашар 1991, пп. 629, 631.
  28. ^ Вратовић 1977, пп. 303–304.
  29. ^ а б Вратовић 1977, пп. 307.
  30. ^ Будимир & Флашар 1991, пп. 639.
  31. ^ а б Вратовић 1977, пп. 311.
  32. ^ Будимир & Флашар 1991, пп. 640.
  33. ^ Паинтер 1997, пп. 35–36.
  34. ^ Паинтер 1997, пп. 33, 43, 75.
  35. ^ Паинтер 1997, пп. 36, 89.
  36. ^ Паинтер 1997, пп. 33, 38, 83.
  37. ^ а б Хосу 1977, пп. 350.
  38. ^ Паинтер 1997, пп. 37–38.
  39. ^ Паинтер 1997, пп. 38.
  40. ^ Паинтер 1997, пп. 39–40.
  41. ^ Хосу 1977, пп. 350–351.
  42. ^ Хосу 1977, пп. 351.
  43. ^ а б Хосу 1977, пп. 352.
  44. ^ а б Хосу 1977, пп. 353.
  45. ^ Паинтер 1997, пп. 86–87.
  46. ^ а б в Хосу 1977, пп. 354.
  47. ^ Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 84.
  48. ^ Хосу 1977, пп. 358.
  49. ^ а б Паинтер 1997, пп. 103.
  50. ^ Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 76.
  51. ^ Хосу 1977, пп. 355.
  52. ^ Хосу 1977, пп. 356.
  53. ^ Хосу 1977, пп. 356–357.
  54. ^ Паинтер 1997, пп. 81.
  55. ^ Хосу 1977, пп. 357.
  56. ^ Паинтер 1997, пп. 95–96.
  57. ^ Хосу 1977, пп. 359.
  58. ^ Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 39.
  59. ^ Хосу 1977, пп. 361.
  60. ^ Хосу 1977, пп. 361–362.
  61. ^ Будимир & Флашар 1991, пп. 561.
  62. ^ Сцхолз 1972, пп. 7.
  63. ^ Хосу 1977, пп. 362.
  64. ^ Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 91.
  65. ^ а б Хосу 1977, пп. 363.
  66. ^ Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 139.
  67. ^ Хосу 1977, пп. 364.
  68. ^ Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 219–220.
  69. ^ Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 407.
  70. ^ а б Хосу 1977, пп. 365.
  71. ^ а б в Хосу 1977, пп. 366.
  72. ^ Францесцхини 2008, пп. 36.
  73. ^ Францесцхини 2008, пп. 33.
  74. ^ Хосу 1977, пп. 367‒368.
  75. ^ а б Хосу 1977, пп. 368.
  76. ^ Хосу 1977, пп. 368‒369.
  77. ^ а б в г Хосу 1977, пп. 369.
  78. ^ Росс 1985, пп. 171.
  79. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к Енциклопедија ЛЗ 1968, пп. 26.
  80. ^ а б в Хосу 1977, пп. 370.
  81. ^ Францесцхини 2008, пп. 40.
  82. ^ а б Хосу 1977, пп. 371.
  83. ^ Хосу 1977, пп. 371–372.
  84. ^ Францесцхини 2008, пп. 37.
  85. ^ а б Францесцхини 2008, пп. 41.
  86. ^ а б Францесцхини 2008, пп. 98.
  87. ^ Францесцхини 2008, пп. 41, 99.
  88. ^ а б Францесцхини 2008, пп. 45.
  89. ^ Гхисалберти 2002, пп. 110–114.
  90. ^ а б Хосу 1977, пп. 377.
  91. ^ Францесцхини 2008, пп. 46.
  92. ^ Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 121.
  93. ^ Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 167.
  94. ^ Хосу 1977, пп. 372.
  95. ^ Хосу 1977, пп. 374.
  96. ^ а б в Хосу 1977, пп. 375.
  97. ^ Хосу 1977, пп. 397.
  98. ^ а б Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 276.
  99. ^ Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 26.
  100. ^ Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 113.
  101. ^ Хосу 1977, пп. 376.
  102. ^ Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 492.
  103. ^ Хосу 1977, пп. 378.
  104. ^ Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 507.
  105. ^ Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 67.
  106. ^ Хосу 1977, пп. 379.
  107. ^ а б Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 94.
  108. ^ Хосу 1977, пп. 379‒380.
  109. ^ Хосу 1977, пп. 380‒381.
  110. ^ Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 264.
  111. ^ а б Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 229.
  112. ^ а б в Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 107.
  113. ^ Хосу 1977, пп. 381.
  114. ^ Хосу 1977, пп. 381‒382.
  115. ^ Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 323.
  116. ^ а б Хосу 1977, пп. 382.
  117. ^ Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 114.
  118. ^ Хосу 1977, пп. 382‒383.
  119. ^ а б Хосу 1977, пп. 384.
  120. ^ Хосу 1977, пп. 385.
  121. ^ Хосу 1977, пп. 386.
  122. ^ Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 197.
  123. ^ а б Хосу 1977, пп. 387.
  124. ^ Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 21.
  125. ^ Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 81.
  126. ^ Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 218.
  127. ^ Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 485.
  128. ^ Паинтер 1997, пп. 510–511.
  129. ^ Хосу 1977, пп. 388.
  130. ^ Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 109.
  131. ^ Хосу 1977, пп. 388–389.
  132. ^ Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 120.
  133. ^ Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 136.
  134. ^ Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 343.
  135. ^ а б в г Хосу 1977, пп. 398.
  136. ^ Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 122.
  137. ^ Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 111.
  138. ^ Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 388.
  139. ^ Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 481, 65.
  140. ^ Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 402–403.
  141. ^ Хосу 1977, пп. 398–399.
  142. ^ Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 235.
  143. ^ Хосу 1977, пп. 399.
  144. ^ Хосу 1977, пп. 400–401.
  145. ^ Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 133.
  146. ^ а б Хосу 1977, пп. 389.
  147. ^ Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 47.
  148. ^ Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 355.
  149. ^ Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 216.
  150. ^ Хосу 1977, пп. 390.
  151. ^ а б Хосу 1977, пп. 391.
  152. ^ а б Францесцхини 2008, пп. 57.
  153. ^ Францесцхини 2008, пп. 58.
  154. ^ Францесцхини 2008, пп. 59.
  155. ^ Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 32.
  156. ^ Хосу 1977, пп. 392.
  157. ^ а б в г д Хосу 1977, пп. 394.
  158. ^ Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 102.
  159. ^ Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 450.
  160. ^ Хосу 1977, пп. 339.
  161. ^ Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 77.
  162. ^ Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 85–86.
  163. ^ а б Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 165.
  164. ^ Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 403‒404.
  165. ^ Хосу 1977, пп. 401.
  166. ^ Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 205.
  167. ^ Хосу 1977, пп. 395.
  168. ^ Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 148.
  169. ^ Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 464‒465.
  170. ^ а б в г д Хосу 1977, пп. 396.
  171. ^ Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 353.
  172. ^ Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 453.
  173. ^ Буцкwалд, Хохлwег & Принз 1984, пп. 319.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Буцкwалд, Wолфганг; Хохлwег, Армин; Принз, Отто (1984). Речник грчких и латинских писаца антике и средњег века [Тусцулум-Леxицон гриецхисцхер унд латеинисцхер Ауторен дес Алтерумс унд дес Миттелалтерс]. Београд: Вук Караџић. 
  • Будимир, Милан; Флашар, Мирон (1991). Преглед римске књижевности. Београд: Научна књига. 
  • Цуртиус, Ернст Роберт (1996), Европска књижевност и латински средњи век [Еуропäисцхе Литератур унд латеинисцхес Миттелалтер], Београд: Српска књижевна задруга 
  • „Латинска књижевност”. Енциклопедија Лексикографског завода. IV. Загреб: Југославенски лексикографски завод. 1968. стр. 25—27. 
  • Францесцхини, Езио (2008), Линеаменти ди уна сториа леттерариа дел Медиоево латино, Милано: I.С.У. Университà Цаттолица 
  • Гхисалберти, Алессандро (2002), Ла философиа медиевале, Гиунти Едиторе 
  • Хосу, Стјепан (1977), „Средњовјековна латинска књижевност”, Повијест свјетске књижевности, 2., Загреб: Младост, стр. 347—403 
  • Мардешић, Радимир (1977), „Нововјековна латинска књижевност”, Повијест свјетске књижевности, 2., Загреб: Младост, стр. 405—480 
  • Паинтер, Сиднеy (1997), Историја средњег века (284–1500) [А Хисторy оф тхе Миддле Агес 284–1500], Београд: Цлио 
  • Росс, D. Ј. А. (1985). Студиес ин тхе Алеxандер Романце. Лондон: Пиндар Пресс. ИСБН 978-0-907132-26-4. 
  • Сцхолз, Б. (1972). Царолингиан цхроницлес: Роyал Франкисх анналс анд Нитхард'с Хисториес. Университy оф Мицхиган Пресс. ИСБН 978-978-0472061860 Проверите вредност параметра |исбн=: ленгтх (помоћ). 
  • Вратовић, Владимир (1977), „Римска књижевност”, Повијест свјетске књижевности, 2., Загреб: Младост, стр. 189—312 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Средњовековна латинска књижевност на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Srednjovekovna_latinska_književnost&oldid=27673662”