Стелт технологија

С Википедије, слободне енциклопедије
Ф-117 стелт нападачки авион
ПЛ-01 стелтно теренско возило
Surcouf француска стелт фрегата

Стелт технологија, такође позната као технологија ниске уочљивости (ЛО технологија), потдисциплина је војне тактике и електронских противмера (пасивних и активних),[1] која обухвата опсег метода које се користе да се особље, ваздухоплови, бродови, подморнице, ракете, сателити и теренска возила учине мање видљивим (у идеалном случају невидљивим) за радарске, инфрацрвене,[2] сонарне и друге методе детекције. Она одговара војној камуфлажи за ове делове електромагнетног спектра (тј. мулти-спектрална камуфлажа).

Развој модерних стелт технологија у Сједињеним Државама почео је 1958. године,[3][4] где су ранији покушаји да се спречи радарско праћење њихових шпијунских авиона У-2 током Хладног рата од стране Совјетског Савеза били неуспешни.[5] Дизајнери су се окренули развоју специфичних облика за авионе који имају тенденцију да смање детекцију преусмеравањем таласа електромагнетног зрачења са радара.[6] Материјал који апсорбује радијацију је такође тестиран и направљен да смањи или блокира радарске сигнале који се одбијају од површина авиона. Такве промене облика и састава површине сачињавају стелт технологију каква се тренутно користи на Нортроп Груман Б-2 Спирит „стелт бомбардеру”.[4]

Концепт стелта је да делује или сакрије опрему и особље без давања индикације непријатељским снагама о њиховом присуству. Овај концепт је првобитно истражен кроз камуфлажу како би се изглед објекта стапао са визуелном позадином. Како су се повећале способности детекционе и пресретачке технологије (радар, инфрацрвено претраживање и праћење, ракете земља-зрак, итд.), тако је долазило и до промена у дизајну опреме и операцијама војног особља. Неке војне униформе су третиране хемикалијама да би се смањио њихов инфрацрвени потпис. Модерно стелтно возило је дизајнирано тако да има жељени спектрални потпис. Степен прикривености који је утеловљен у датом дизајну бира се према пројектованим претњама детекције.

Историја[уреди | уреди извор]

Камуфлирање ради поспешивања или избегавања предације претходи човечанству, и ловци су користили вегетацију за прикривање колико год дуго људи лове. Немогуће је утврдити најранију примену камуфлаже у ратовању. Методе визуелног прикривања у рату документовао је Сун Цу у својој књизи Умеће ратовања у 5. веку пне, и Фронтин у свом раду Стратегемата у 1. веку пне.[7]

У Енглеској су нерегуларне јединице чувара дивљачи у 17. веку биле прве које су усвојиле жућкастосмеђе боје (уобичајене у ирским јединицама из 16. века) као облик камуфлаже, следећи примере са континента.

Током Првог светског рата, Немци су експериментисали са употребом Целона (целулозног ацетата), провидног покровног материјала, у покушају да смање видљивост војних авиона. Поједини борбени авиони типа Фокер Е. III Ајндекер, двоседног посматрачког биплана Албатрос C.I и прототипа тешког бомбардера Линке-Хофман Р.I били су прекривени су целоном. Међутим, сунчева светлост која је давала одсјај од материјала учинила је авион још видљивијим. Такође је откривено да целон бива брзо деградиран како услед сунчеве светлости, тако и од промене температуре током лета, и стога је напуштен рад на развоју транспарентних авиона.[8]

Године 1916, Британци су модификовали мали ваздушни брод класе СС ради ноћног извиђања преко немачких линија на Западном фронту. Опремљена мотором са пригушивачем и црном гасном врећом, летелица је била невидљива и нечујна с тла, али неколико ноћних летова преко територије под Немачком произвело је мало корисних информација и идеја је одбачена.[9]

Краљевска канадска морнарица је испробавала дифузно светлосну камуфлажу као бродски облик прикривања од 1941. до 1943. године. Овај концепт су Американци и Британци применили на авионе: 1945. године је Граман ТБФ авенџер са Јехуди светлима досегао до 3.000 yд (2.700 м) од брода пре него што је био уочен. Ову способност је радар учинио застарелом.[10]

Подмориница У-480 је вероватно била прва стелт подморница. Она је имала гумени слој од анехоичних плочица, чији је један слој садржавао кружне џепове ваздуха за поражавање ASDIC сонара.[11] Боје које упијају радар и материјале од гуме и полуводичких композита (кодна имена: Sumpf, Schornsteinfeger) су користиле кригсмаринске подморнице у Другом светском рату. Тестови су показали да су ефиктивне у смањењу радарских потписа на кратким (центиметарским) и дугим (1,5 метара) таласним дужинама.[12]

Године 1956. је ЦИА започела покушаје да смањи површину радарског пресека (енгл. radar cross-section - RCS) шпијунског авиона У-2. Развијена су три система, Трапез, низови жица и феритних перлица око платформе ваздухоплова, покровни материјал са ПЦБ склоповима уграђеним у њему и боја која упија радар. Они су примењени на терену на такозваним прљавим птицама, али резултати су били разочаравајући, повећања тежине и отпора ваздуха нису били вредни смањења стопе детекције. Успешније је било наношење камуфлаже на првобитно голе металне летелице; дубоко плава боја је најефикаснија. Тежина овог покрова коштала је 250 стопа максималне алтитуде, али је авион био теже уочљив за пресретаче.[13]

Године 1958, америчка Централна обавештајна агенција затражила је средства за извиђачки авион каји би заменио постојеће шпијунске авионе У-2,[14] и компанија Локид осигурала уговорна права на његову производњу.[3] „Кели” Џонсон и његов тим из Локидовог Скунк Воркса добили су задатак да произведу А-12 (или OXCART), који би оперисао на великој надморској висини од 70,000 до 80,000 стопа и са брзином од 3,2 маха да би избегао радарску детекцију. У оквиру раних прототипова, названих од А-1 до А-11, развијени су разни облици авиона дизајнирани да смање радарску детекцију. А-12 је имао бројне стелтне карактеристике, укључујући посебно гориво за смањење потписа издувних гасова, нагнуте вертикалне стабилизаторе, употребу композитних материјала на кључним локацијама и свеукупну завршну обраду у радар-апсорбујућој боји.[13]

Године 1960, УСАФ је смањио радарски пресек беспилотне летелице Рајан К-2Ц Фајерби. То је постигнуто кроз посебно дизајниране екране преко довода ваздуха, материјала који апсорбује зрачење на трупу и боје које апсорбује радар.[15]

Током 1970-их, америчко Министарство одбране покренуло је пројекат Локид Хев Блу, са циљем развоја стелт борбеног авиона. Дошло је до оштрог надметања у понудама између Локида и Нортропа да се осигура уговор од више милијарди долара. Локид је у своју понуду унео текст који је написао совјетско-руски физичар Пјотр Уфимцев из 1962. године, под називом Метода ивичних таласа у физичкој теорији дифракције, Совјетски радио, Москва, 1962. Године 1971. је ова књига преведена на енглески језик са истим насловом од стране Америчког ратног ваздухопловства, Одељења за страну технологију.[16] Та теорија је одиграла критичну улогу у дизајнирању америчких стелт ваздухоплова Ф-117 и Б-2.[17][18][19] Једначине наведене у том раду квантификовале су како ће облик авиона утицати на његову радарску детектабилност, названу површином радарског пресека (РЦС)[20] Ово је Локид применио у компјутерској симулацији како би дизајнирао нови облик који су назвали „Безнадежни дијамант”, игра речи на назив Дијамант наде, чиме су осигурали уговорна права на производњу Ф-117 најтхока почевши од 1975. Године 1977 Локид је произвео два модела са 60% величине на основу уговора Хев Блу. Програм Хев Блу је био демонстрација стелт технологије која је трајала од 1976. до 1979. Такође је Нортроп Груманов Тацит Блу играо улогу у развоју композитног материјала и криволинијских површина, ниске уочљивости, електричне команде лета и других иновација стелт технологије. Успех пројекта Хев Блу је довео до тога да су Ваздухопловне снаге формирале програм Сениорски тренд који је развио Ф-117.[21][22]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Рао, Г.А.; Махуликар, С.П. (2002). „Интегратед ревиеw оф стеалтх тецхнологy анд итс роле ин аирпоwер”. Аеронаутицал Јоурнал. 106 (1066): 629—641. 
  2. ^ Махуликар, С.П.; Сонаwане, Х.Р.; Рао, Г.А. (2007). „Инфраред сигнатуре студиес оф аероспаце вехицлес”. Прогресс ин Аероспаце Сциенцес. 43 (7–8): 218—245. Бибцоде:2007ПрАеС..43..218М. дои:10.1016/ј.паеросци.2007.06.002. Архивирано из оригинала 29. 12. 2019. г. Приступљено 29. 12. 2019. 
  3. ^ а б Рицхелсон, Ј.Т. (10. 9. 2001). „Сциенце, Тецхнологy анд тхе ЦИА”. Тхе Натионал Сецуритy Арцхиве. Тхе Георге Wасхингтон Университy. Приступљено 6. 10. 2009. 
  4. ^ а б Мерлин, Петер W. (5—8 Јануарy 2009). Десигн анд Девелопмент оф тхе Блацкбирд: Цхалленгес анд Лессонс Леарнед (ПДФ). 47тх АИАА Аероспаце Сциенцес Меетинг Инцлудинг Тхе Неw Хоризонс Форум анд Аероспаце Еxпоситион. Орландо, Флорида: Америцан Институте оф Аеронаутицс анд Астронаутицс. Архивирано из оригинала (ПДФ) 18. 10. 2013. г. Приступљено 6. 10. 2009.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |дате= (помоћ)
  5. ^ Цадирци, С. "РФ Стеалтх (ор Лоw Обсервабле) анд Цоунтер- РФ Стеалтх Тецхнологиес: Имплицатионс оф Цоунтер- РФ Стеалтх Солутионс фор Туркисх Аир Форце Архивирано 2011-07-20 на сајту Wayback Machine." Навал Постградуате Сцхоол, Монтереy Цалифорниа, Пх.D. Тхесис. Марцх 2009. Аццессед 6 Оцтобер 2009.
  6. ^ Yуе, Т. (30. 11. 2001). „Детецтион оф тхе Б-2 Стеалтх Бомбер анд а Бриеф Хисторy он "Стеалтх"”. Тхе Тецх – Онлине Едитион. Массацхусеттс Институте оф Тецхнологy. Архивирано из оригинала 10. 06. 2009. г. Приступљено 5. 10. 2009. 
  7. ^ Wеy, Адам Леонг Кок (15. 3. 2014). „Принциплес оф Специал Оператионс: Леарнинг фром Сун Тзу анд Фронтинус”. Цомпаративе Стратегy. 33 (2): 131—144. ИССН 0149-5933. дои:10.1080/01495933.2014.897119. 
  8. ^ Хаддоw, Г.W.; Гросз, Петер M. (1988). Тхе Герман Гиантс – Тхе Герман Р-Планес 1914–1918 (3рд изд.). Лондон: Путнам. ISBN 978-0-85177-812-9. 
  9. ^ Абботт, Патрицк (1989). Тхе Бритисх Аирсхип ат Wар, 1914–1918. Теренце Далтон. стр. 31—33. ISBN 9780861380732. 
  10. ^ „Naval Museum of Quebec”. Diffused Lighting and its use in the Chaleur Bay. Royal Canadian Navy. Архивирано из оригинала 23. 5. 2013. г. Приступљено 18. 9. 2012. 
  11. ^ „U-Boat Anti Sonar Coating”. Uboataces. Приступљено 18. 9. 2012. 
  12. ^ Hepcke, Gerhard (2007). „The Radar War, 1930–1945” (PDF). English translation by Hannah Liebmann. Radar World: 45. Приступљено 19. 9. 2012. 
  13. ^ а б Pedlow, Gregory W.; Welzenbach, Donald E. (1992). The Central Intelligence Agency and Overhead Reconnaissance: The U-2 and OXCART Programs, 1954-1974 (Извештај). Washington, DC: Central Intelligence Agency. 
  14. ^ Poteat, Gene (1998). „Stealth, Countermeasures, and ELINT, 1960–1975” (PDF). Studies in Intelligence. 48 (1): 51—59. 
  15. ^ „1960s AQM-34 Ryan Firebee (USA)”. PBS. Приступљено 14. 1. 2015. 
  16. ^ National Air Intelligence Center, Wright-Patterson AFB, OH, 1971. Technical Report AD 733203, Defense Technical Information Center of USA, Cameron Station, Alexandria, VA, 22304-6145, USA
  17. ^ Browne, M.W. "Two rival designers led the way to stealthy warplanes", New York Times, Sci. Times Sec., May 14, 1991.
  18. ^ Browne, M.W. "Lockheed credits Soviet theory in design of F-117", Aviation Week Space Technology p. 27, December 1991.
  19. ^ Rich, Ben and L. Janos, Skunk Works, Little Brown, Boston, 1994.
  20. ^ Knott, E.F.; Shaeffer, J.F.; Tuley, M.T. (2004). Radar cross section – Second Edition. Raleigh, North Carolina: SciTech Publishing. стр. 209—214. ISBN 978-1-891121-25-8. Приступљено 7. 10. 2009. 
  21. ^ Kevin (14. 7. 2003). „F-117A Senior Trend”. F-117A: The Black Jet. Приступљено 2. 9. 2019. 
  22. ^ Goebel, Greg (1. 3. 2010). „Senior Trend”. Vectorsite.net. Архивирано из оригинала 3. 1. 2012. г. Приступљено 2. 9. 2019. 

Literatura[уреди | уреди извор]

  • Dawson, T.W.G., G.F. Kitchen and G.B. Glider. Measurements of the Radar Echoing Area of the Vulcan by the Optical Simulation Method. Farnborough, Hants, UK: Royal Aircraft Establishment, September 1957 National Archive Catalogue file, AVIA 6/20895
  • Ufimtsev, Pyotr Ya., "Method of edge waves in the physical theory of diffraction," Moscow, Russia: Izd-vo. Sov. Radio [Soviet Radio Publishing], 1962, pages 1–243.
  • Doucet, Arnaud; Freitas, Nando de; Gordon, Neil (2001) [2001]. Sequential Monte Carlo Methods in Practice. Statistics for Engineering and Information Science (1st изд.). Berlin: Springer-Verlag. ISBN 978-0-387-95146-1. Приступљено 11. 3. 2009. 
  • Analogues of Stealth – Northrop Grumman Архивирано на сајту Wayback Machine (12. август 2012)
  • Цоунтеринг стеалтх Архивирано на сајту Wayback Machine (29. децембар 2019)
  • Хоw "стеалтх" ис ацхиевед он Ф-117А
  • Унитед Статес Патент Но.6,297,762. Оцтобер 2, 2001. Елецтрониц цоунтермеасурес сyстем (Аппаратус фор детецтинг тхе дифференце ин пхасе бетwеен рецеивед сигналс ат тwо спацед антеннас анд фор тхен ретрансмиттинг еqуал амплитуде антипхасе сигналс фром тхе тwо спацед антеннас ис дисцлосед.)
  • "Мултиаxис Тхруст Вецторинг Флигхт Цонтрол вс Цатастропхиц Фаилуре Превентион", Репортс то У.С. Депт. оф Транспортатион/ФАА, Тецхницал Центер, АЦД-210, ФАА X88/0/6ФА/921000/4104/Т1706Д, ФАА Рес. Бењамин Гал-Ор, Грант-Аwард Но: 94-Г-24, ЦФДА, Но. 20.108, Дец. 26, 1994; "Вецторед Пропулсион, Суперманоеувреабилитy, анд Робот Аирцрафт", бy Бењамин Гал-Ор, Спрингер Верлаг, 1990. ISBN 0-387-97161-0., 3-540-97161-0.
  • Сухлер, Паул А. Фром Раинбоw то Густо: Стеалтх анд тхе Десигн оф тхе Лоцкхеед Блацкбирд, Америцан Институте оф Аеронаутицс анд Астронаутицс, 2009. ISBN 1-60086-712-X..

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Стелт технологија на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Stelt_tehnologija&oldid=27676286”