Пређи на садржај

Светозар Бркић

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Светозар Бркић

Светозар Бркић (14. март 1916[1] — 18. новембар 1993)[2] био је српски песник, приповедач, есејист, преводилац и професор. Рођен је у Обровцу на Зрмањи. Гимназију је завршио у Београду у 4. мушкој гимназији, а англистику у Београду и Бристолу.[1] Као средњошколски професор радио је у Чачку, Сплиту и Београду, и на универзитетима у Београду, Новом Саду и Скопљу.

Биографија[уреди | уреди извор]

Светозар Бркић (14. март 1916) рођен је у Обровцу , тада под Италијом. Отац Стева, трговац, и мајка Милица (рођ. Ковачевић) којима је он био пето дете, су по предачком предању у 15. веку избегли са Косова. Утицајем сусрета двају култура (италијанске и словенске) и двају вера, Света долази у додир, поред српске епике, са стиховима Дантеа, Леопардија, Пушкина и Љермонтова.

Са 12 година, после банкротства оца, долази у Београд где матурира 1934. године у 4. мушкој гимназији. Професори су му били, између осталих, Момчило Настасијевић, Милош Црњански и D. Матић.

На београдском Филозофском факултету студира англистику. У току студија, као стипендиста, борави на Универзитету у Бристолу где, поред предавања енглеске књижевности, похађа курсеве из историје уметности и музике и студира сликарство на тамошњој академији.

По дипломирању 1939. године бива распоређен у Чачанску гимназију где предаје италијански језик.

После капитулације је отпуштен због брата Душана који је био комуниста. Пред опасношћу од хапшења, као трећезонац, пребегава у тада италијански Сплит. У тамошњој гимназији предаје латински до тренутка кад одбија да положи заклетву италијанском краљу, 1942. године.

Одлази у партизане (1943) и због знања страних језика бива приључен врховном штабу као преводилац. У истом својству присуствује Мировној конференцији у Паризу (1946).

После рата посвећује се професорском позиву, предаје енглески језик и књжевност. Његову професионалну каријеру пратила је сенка његовог брата, Душана, који је ушао у сукоб са Владимиром Бакарићем „због запостављања Срба у Хрватској“ и јавног иступања против откупа и који је „послат на Голи оток као имформбировац“. Бива под присмотром, отпуштен и осујећен у напредовању.

До отпуштања (1953) ради на београдском Филозофском факултету. Потом је две године професор у 2. мушкој гимназији. На позив одлази на ново основану катедру у Новом Саду где предаје англоамеричку књижевност. После оспореног избора у више звање прелази у Београд на Вишу педагошку школу (1963), а по укидању катедре за енглески запошљава се на Факултету у Скопљу где је и пензионисан 1981. године.

Поред педагошког рада пише, преводи, држи јавна предавања и сарађује са драмским програмом радио Београда. Уредник је Летописа Матице српске (1961—1965).

Преко педесет година животна сапутница и сарадница била му је Зденка (рођена Боић), германиста, преводилац и професор. Њихова ћерка је др. Ласта, удата Ђаповић, етнолог-антрополаог.

Скрхан догађањима деведесетих година и страдањима људи родног краја, умире у Београду 18. новембра 1993. године.

Дела[уреди | уреди извор]

Поетски свет Бркића је „лирско-метафизичког усмерења стваран у крилу српског модернизма“ донекле ослоњеног на Настасијевића, али сопственог, оригиналног израза. Пребирући по дубинским слојевима језика, историје и сопствених осећања, у тежњи да што прецизније „изрази суштину свог доживљаја“, његове песме бивају херметичне, тешке при првом читању“. Негујући култ индивидуализма „писао је говорећи из себе и казујући себе“, своја осећања осамљености, дубоке религиозности, али и усхићења лепотом.

Приповетке које је написао, настајале су у различитим временима. У њма се он бави, уметнички и модерно, „темама које нису честе у нашој књижевност“ и осликава један „самосвојан увид у свет“. Његова „вештина приповедања јесте један квалитет по себи“. Осмишљеним избором детаља „прецизно упућује на мотивацију поступака својих јунака“. С. Бркић „добро влада фантастиком и вешто у своју прозу уноси сатиричне жаоке“. Труди се да разуме и опише „човека XX века распетог између инстинкта и разума, између бића и друштва, пролазности и историје“.

У својим есејима се бавио српском и англоамеричком књжевношћу, компаратистиком, као и разноврсним темама из више области. Укорењен у сопственој култури и језику био је отворен и за стваралаштво духа у културама временски и просторно веома удаљеним. Он ствараоце и њихова дела – с једне стране смешта у друштвено-историјски контекст а – с друге стране указује на безвремену „вредност лепоте мисли и духовности као нечег универзалног“, превасходно исказаног речју али и ликовношћу и музиком. „Оригиналност и инвентивност Бркићевих виђења, лишених полемичности, унеле су квалитет, свежину и духовне озарености у српску есеистику.“

Инспирацију за своје песме, приповетке и есеје, поред литературе, Бркић је налазио у дружењу са интелектуалциима, уметницима, разноврсним  научницима  и обичним људима. Пријатељевао је са књжевницима Владетом Јеротићем, Радомиром Продановићем, Миодрагом Павловићем, Васком Попом, Видом Марковић, композиторима Јосипом Калчићем, Љубицом Марић као и са скулпторима и сликарима Олгом Јеврић, Миланом Станисављевићем, Љубом Рајчевићем, Леонидом Шејком и другима.             

Велики значај за српску културу имао је Бркићев интегрални превод древних кинеских филозофа, уз увод и коментаре, “Конфучије Лаоце и Чуангце – изабранни списи”. Превод је настао после дугогодишњих упоређивања превода на разноевропске језике и проучавања идеограма. Избор списа је сачињен са намером да “садржи оно што је битно за улажење у кинеску мисао и за улажење у начин њиховог мишлења”. Излажење ове књиге у Београду 1964. год. не само да је пробудило интерес за источњачку филозофију већ је подстакло и стручно проучавање кинеске културе и језика.

У сарадњи са Миодрагом Павловићем С. Бркић је приредио “Антологију савремене енглеске поезије” (1954), период 1900-1950, да би касније, 1975, обухватила и песништво до 1973. год. У обимном  предговору – студији (110 стр.) Бркић је указао на “нове струје у енглеској поезији одражене у језику и структури песама”. Надахнуто је анализирао  сваког песника понаособ сагледавајући сличности и разлике међу њима.

Велики преводилачки опус С. Бркића тадашњих најзначајнијих романописаца као што су  Фокнер, Хемингвеј, Х.Џејмс као и песника Јејтс, D. Томас, Т.С- Елиот и др. пружила је српској јавности увид у  савремена англоамеричка књижевна кретања.

Поред књижевног, преводилачког и педагошког рада С. Бркић је учествовао на научним скуповима. Одржао је низ јавних предавања како на књжевним трибинама, тако и на  радију и телевизији.

Збирке песама[уреди | уреди извор]

  • Искушење светлости[3] (Београд 1971) и
  • Под византијским небом[4] (Нови Сад 1994).

Са енглеског је преводио поезију Шекспира, V. Б. Јејтса, Т. С. Елиота, Е. Ситвел, Р. Грејвса, V. Х. Одна, С. Спендера, L. Мекниса , D. Гаскојна, Џ. Баркера, D. Томаса и других. Са Миодрагом Павловићем приредио је Антологију савремене енглеске поезије 1900-1950 (у другом издању допуњену и проширену до 1973), за коју је написао исцрпан предговор. Од прозаиста је преводио Х. Џејмса, Фокнера, Хемингвеја, L. Хјуза и друге; више драматичара, међу којима Јејтса, Елиота и Бекета; есеистику Елиота, Х. Рида, А. Стриндберга, Р. Тагоре, Лаоцеове, Конфучијеве и Чуанцеове списе итд. Са италијанског је превео Дантеов Нови живот и више Микеланђелових сонета, а са новогрчког песме К. Кавафиса, Сефериса и О. Елитиса. Уз ове преводе објавио је и више радова о појединим писцима и њиховом делу, а у рукопису оставио више преведених комада из савремене драмске књжевности, извођених на радију.

Збирке приповедака[уреди | уреди извор]

  • I над клицом табан [5](Београд 1974) и
  • Одсутност [6](Београд 2000).

Књиге есеја: [уреди | уреди извор]

  • Српскохрватско – енглески речник (са Б. Момчиловићем), БИГЗ, Београд 1980,1990,1993,1995,2001.
  • О једном преводу Лазе Костића и око њега, Летопис Матице српске /даље МС/ авг-септ. 1960, Н. Сад, с.134-154
  • Наш хумор и наши о хумору, у „Урнебеснику Васка Попе“, Дело дец. 1960, Београд, с.1353-1364
  • Сећање на Сиба Милинчића, „Речи на делу“, Зборник 76 писаца од 1941-1961, (приредио Ж. Стојковић) III том, Савез књижевника Југославије, Београд 1961. с.885-888 и Радомир Продановић, исто с.1021-1023
  • Вилијем Фокнер 1897-1962,  Летопис МС авг-септ. 1962, Н. Сад, с 231-238
  • Стојан Трумић - чланак за каталог изложбе – 1964.
  • Око 80 одредница за „Малу енциклопедију Просвете“ (Књижевност афричких народа на енглеском језику) Просвета, Београд 1964.
  • Стивен Степанчев и његова песничка средина, Летопис МС септ. 1972, Н.Сад, с.247-254
  • Пут ка Милану (о наивном скулптору Милану Станисављевићу), Летопис МС јул-авг. !975, Н.Сад, с.30-46
  • Реске и дубоко потресне песме, Политика 12. јан. 1978, Београд
  • Око једног могућег начина превођења Милтоновог „Изгубљеног раја“ на српскохрватски, Зборник радова IV београдских преводилачких сусрета 1978, Београд 1980, с.95-102
  • Уз слике Станка Новака (чланак за каталог) 29. 9,1982, с.1-4
  • Романи Синклера Лујса у издању предратног Нолита, Анали Филолошког факултета, књ. 15, Београд 1983, с. 25-33
  • Драгиша Станисављевић, (каталог) Етнографски музеј, Београд 1991, с.1-3
  • Васко Попа, текст за лондонски Индепендент Акумен Магазине, 1991.
  • Слика суштаства, Источник, пролеће 1992. Београд, с.49-53; исто у Градина 7,8,9, 1993, с.18-21
  • Нешто о исповедној поезији с посебним освртом на песме Блаже Конеског, Годиштен зборник Филолошког факултета, Скопје 1994.
  • Светла ловина[7] (Београд 1972),
  • Македонски теми и други есеи (Скопје 1989) и
  • Осветљени спрудови[8] (Нови Сад 1994).

Предговори / поговори[уреди | уреди извор]

  • Елизабет Бауен, поговор у: Е. Бауен „Смрт срца“, Братство-јединство, Н.Сад 1952, с.311-317
  • Ерскин Калдвел, поговор у: Е. Калдвел „Нереди у јулу“, Братство-јединство, Н.Сад 1952, с.194-198
  • О поезији америчких црнаца, поговор у: „ Из савремене поезије америчких црнаца“ (избор и превод D.Андрић), Ново покољење, Београд 1953, с.145-149
  • Предговор у: „Енглеска ренесансна трагедија“, Нолит, Београд 1959,  с.5-27
  • Поговор у: Хенри Џејмс „Вашингтон сквер“, Рад, Београд 1968, с.202-203
  • Предговор у: Ернест Хемингвеј „Сунце се поново рађа“, МС, Н. Сад 1977, с.7-20

Емитовано на  Радио телевизији Београд[уреди | уреди извор]

  • Шекспир наш савременик – модрени елементи код Шекспира, III програм радија, мај-јун 1964.
  • Ствараоци новог у прози (о Јејтсу, Џојсу, Хјузу и др.), III програм радија, 1966.
  • Драмски ствараоци о драми, III програм радија, јесен 1967.
  • Шекспир као писац комедија
  • Догађаји што заслужују у анале записани бити, о 400-годишњци Шекспировог рођења, 1964.
  • Ричард Хјуз Лисица у поткровљу – проблеми злочина, и превод два поглавља, 1967

Преводи прозних и поетских дела на српски[уреди | уреди извор]

ПРОЗА

  • L. Хјуз „Такви су бели људи“ (и предговор с.5-8) Рад, Београд 1951, с.1-154
  • Е. Хемингвеј „За ким звоно звони“, Братство-јединство, Н.Сад 1952, с.1-459; више издања
  • V. Фокнер „Уљез у прашину“, Ново покољење, Београд 1953, с.23-234; Свјетлост, Сарајево 1962
  • Т.С.Елиот „Поезија и драма“, Видици бр. 5 и 6, Београд 1953; Позориште VII, Тузла 1965, с.1-8                                      
  • Х.Рид „Песничко искуство“, Видици бр. 11, Београд 1953, с.2-6  
  • Т.С. Елиот „Традиција и индивидуални таленат“, Књижевност бр. 9, Београд 1956, с.222-228
  • Х. Рид „Личност песника“, Књижевност бр.4, Београд 1957.
  • Х. Рид „О природи поезије и природи критике“, (и поговор 182-192) Нолит, Београд 1959, с.1-180
  • Ф. Ворн „Похаконтас“, Космос, Београд 1958, с.7-134
  • Х. Спринг „Одбегли љубавници“ I-II, Братство-јединство, Н.Сад 1960, с.1-627
  • К. Б. Шипен „Викинзи“, Космос, Београд 1960, с.7-198
  • Р. Тагора „Есеји“ (и избор), Нолит, Београд 1961, с.5-181
  • V. Фокнер „Непобеђени“, Рад, Београд 1961, с.19-206
  • Х. Џејмс „Средње године“ и „Сломљена крила“ у Х.Џ. „Приповетке“ , Просвета 1962, с.131-156 и 203-226
  • D.Томас „Под млечном шумом“, Нолит, Београд 1964, с.1-110; и емитовано у драмском програму
  • Радио Београд
  • „Антологија енглеске прозе од почетака до наших дана“ (са сарадницима: З. Пејић, З. Петковић, Н. Вуковић) с предговором и језичким објашњењима, БИГЗ 1971
  • Конфучије „Велико учење“ (и предговор и увод за свако поглавље са белешкама), БИГЗ, Београд 1984, с.1-195

ПОЕЗИЈА

  • К. Сендберг, 4 песме у: Књижевни Јадран, Београд 1953; и 1 песма у: Змај, Београд 1954.
  • Антологија савремане енглеске поезије 1900-1953 и допуњено издање: 1900-1973, приредили
  • С. Бркић и M. Павловић, Нолит 1975 ( С. Бркић предговор с.7-110 и препеви песама: V.Б. Јејтс, Е. Ситвел, Т.С. Елиот, Р.Грејвс, L. Мекинс, V.Х. Одн, С.Спендер, D. Томас, D. Гаскојн, Т. Хјуз)
  • Т.С. Елиот „Четири квартета“, Просвета, Београд 1966; као драма емитовано на РТБ
  • „Лаоце, Конфучије, Чуангце – изабрани списи“ (општи увод и избор), Просвета Београд 1964,1983,2оо6,2о17.
  • V. Шекспир:  „11 сонета“ ( 25, 27, 28, 29, 30, 32, 71, 91, 98, 142), Летопис МС нов. 1964, Н. Сад
  • К. Кавафи: „Очекујући варваре“, „Опасне ствари“, Цхе феце...ил гран рифиуто“, „У Спарти“ „Из школе веома познатог филозофа“, - превод са новогрчког - Летопис МС, фебр. 1964, с.118-121, Н.Сад
  • Г. Сеферис: „Хаику I-ВИИИ“, „Јунски дани 1941“, „Постскриптум“ „Старац на обали реке“, „Стратис морнар међу агапантусима“, Ибид, с.121-126
  • О. Елитис: „Лепота и неписмени“, „лудог нара џбун“, Ибид, с.127-129
  • К. Миладинов: „Туга за југом“, Књжевне новине, 26. јул 1980, Београд, с.12
  • Данте Алијегери, „Нови живот“, -превод са италијанског - (и  предговор „Нешто о Дантеу и његовој  „Књижици“    Нови живот“ с.9-22) Светови, Н. Сад 1992, с. 25-100
  • Микеланђело Буонароти: 10 сонета („Душа смушена“, „Смртан кад виде“, „Извесна смрт је“,  „Оно што смртан“, „О њему је тешко изрећ“, „Пут мог живота“, „Ако вишња милост“, „Ни најбољи уметник“, „О, да Те на сваком месту“, „Мада ми често“, „Боже овог леша ..“, „Док ме жалости“)  – превод са италијанског – Источнок пролеће 1994, Београд, с.104-112
  • Емитовано на РТБ
  • Џон Вајтинг,  „Песма за грош“, драма,  и III програм 1964, 1-86
  • С. Бекет, „Речи и музика“, драма, 1965.
  • V.Б. Јејтс, „Сеновите воде“, драма, 30. 12. 1965.
  • Аугуст Стринберг, „Предговор госпођици Јулији“, драма, 1967.
  • Т.С. Елиот, „Убиство у катедрали“ драма, 1967.
  • Т.С.Јејтс, „Осећање мноштва“, драма, 1967.
  • Е. Јонеско,“Полазна тачка“, 1967.
  • Шон О’Кејзи, „Драмски кредо“, 1967.
  • Суџи Тарајана,  „Комета икеја“, 1967.

ОСТАЛО

  • Бошко Десница, „Историја котарских ускока“ I -II, Научна књига, Београд 1950, 1952.
  • Редакција, индекс имена и ствари Светозар и Зденка Бркић
  • Радомир Продановић, „Глас“, СКЗ, Београд 1962, с.5-172
  • Из рукописне заоставштине припремили Светозар и Зденка Бркић; Избор и уводници: M. Павловић (5—25) и
  • С. Бркић (26—35)
  • Синопсис за оперу „На бескрајној траци времена“ композитора Јосипа Калчића, 20. 10. 1966.
  • Сценарио за балет „Играч опчињач“ композитора Јосипа Калчића

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. 1984. стр. 84. 
  2. ^ „Светозар Бркић”. тромедја.рс. Архивирано из оригинала 16. 05. 2022. г. Приступљено 19. 1. 2022. 
  3. ^ Искушење светлости: Сам; I речју бих себе у покрет; Рано казивање Тихог; Онима који воле звезде; Преродни сан: О, нека реч буде ћутање; Голуб измирења – Сећање је обележавање..., Подносимо сећање, Примамо сећање, Прихватамо сећање, Звоно – Оно што не постоји меримо собом, I размак је ту, Пригни главу и ослушни у благости, Брзина и кретање су само у времену, I реч, Нити проклетство ни благослов; Смели; Врата; Победа; Састанак; Елегична песма; Младост и старост; Љубавна песма без краја; Пиццо и о дивертименто; Салома; У почетку беше...;На скицу за споменик палим; Живи споменик: Припреме; Празнини; Маријиа; На котачу; Аврамов тренутак; Лазар (1) Лазар (2); Призив; Поразу; Врач и цар/триптих/; Искупљење од слике; Искушење светлости.
  4. ^ Под византијским небом: Загледан: Незнано ко смо; Јављање; Опсена; Окренув се мени; Смрт свака; Иза заласка простора; Небески споменик; На екрану, на монитору; Различити су путеви; Незнано како; Посреднику; Иза; Мала Ана и ја; Стални је час; Стварање ока; Месец и змијац; Сунце и риба; Песма ослепелих; Посленику; Он (Младен); Вест; Карпош Кратовски; Песме из рушевина; На Калемегдану; Прегршт хаику песама; Три телефонска разговора; Који јеси – превелик си; Који јеси -  не у разговору; Који јеси – снага; Који јеси – на смркнутој пучини; Који јеси – провидност; Који трагове брише; Који глача зрцала; Који од себе иде; Који јест пећина наде; Који јест – туга над потопом; Који јест – међа; Који јест гутач времена; Који јест – у оштећеној прободеној матери; Који јест – у озареној ноћи; Који јест – који трегове брише; Кратак је дах; Пред јутро; Посело жреца;  На степеништу; Лудама; Глас за сумрак; Речи за повратак; На велики петак; Аја-Софија; Елегична песма за Васка.
  5. ^ I над клицом табан: Укоп; Чупавац на селу; Тамара Комаровска; I над клицом; Трешња; Лелујање свитаца.
  6. ^ Одсутност: Зрно икре; Оглас; Врата у каменом зиду; Освета, или Илија Мутибара; Изгубљена легитимација; Паучина; Сан обичне жене; Одсутност; Госпођа с коферима; Владан Георгијевић; Једно поподне и вече младог Борана; Прва прича из кањона; Друга прича из кањона; Долазак харфисте; Као кроз стакло у загонетки.
  7. ^ Светла ловина: Отисци новина у песничком језику и облику; Волт Витман; Византија као песничка инспирација; Један споменик и једно сећање, Хенри Џејмс роб и победник свог заната; Уз један Фокнеров роман; Ернест Хемингвеј /у енгл. преводу, уз представљање аутора објављено у  Јамес I. Тхорсон „Yугослав Перспецтивес он Америцан Литературе“ (Ан антологy) Хеатхер wаy, Ардис Публисхер 1980/; Кортезово море; Џејмс Џојс и његова настојања; Маска краља и бит човека; Лик Офелије; Коме Данте казује свој интимни бол; Лаоце и његово дело Тао Те; Конфуцеовски трактат о музици; Тема „међународне ситуације“ у делу Хенрија Џејмса и Иве Андрића; Тенисонов Енох Арден у Змајевом препеву; Сан земље у језику; О једном путовању и једном путнику; Радомир Продановић – животворна сенка; Песник и завичај спомен на Југослава Ђорђевића; Музичке структуре и песништво са посебним освртом на „Стражилово“ Милоша Црњанског; Антиципација једног критичког метода; О генези једног ритма и једне форме; Уз песму „Санта Мариа делла Салуте“.
  8. ^ Осветљени спрудови: Функција катарзе у песмама о Косовском боју; Слике тескобе у Његошевом Горском вјенцу; Антиципација једног критичког метода; О генези једног ритма и једне форме; Уз Санта Мариа делла Салуте; Елзабетанска драма и мрачни ликови Лазе Костића;  Лаза Костић Џефри Чосер; Бројеви, графички знакови и језик у песничкој збирци Васка Попе; Осврт на једну песму Коче Рацина; Сликарска имагинација Владе Урошевића; Сећања на професора Момчила Настасијевића; Ленау у Градској башти; Три портрета Иве Андрића; Присутност Зорана Мишића; Уз скулптуре Олге Јеврић; Љубица Марић – Таблице; Тајна једног букета; „Кубистички“ рома Олдаса Хакслија; Џејм Џојс – велики изазов.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Поезија, часопис за поезију и теорију поезије, 55-56/2011, Оснивач и уредник Милутин Петровић, сарадник Борислав Радовић, стр. 38
  • Ана Живковић, Светозар Бркић као књижевник и књижевни историчар, магистарски рад (у рукопису).
  • Владимир Станић, „Светлост и сјај језика“, Летопис Матице српске /даље МС/ јан. 1972, Нови Сад
  • Васа Павковић, поводом „Под византијским небом“ , Политика 27. мај 1995.
  • Срба Митровић, „Спомен на Светозара Бркића“, Свеске јун 1995, Панчево с. 113-117''
  • Предраг Протић, „Светозар Бркић као приповедач“ Летопис МС јан. 1975.
  • Васа Павковић, Модерни реалиста, у предговору за књигу С. Бркића „Одсутност“, Гутенберг. С.ва галаксија, Београд 2000, стр. 5-8
  • Гојко Божовић, на промоцији књиге „Одсутност“ у Коларчевој задужбини, 20. март 2001.
  • Зденка Бркић, „С нежношцу и стрепњом“ Летопис МС нов.2001. с.700-704
  • Предраг Протић, „Аналитичка критика Светозара Бркића“, Књижевност год.28, књ.57, св.7, Београд 1973.
  • Милан Ђурчинов, „Из другог угла“, Одјек год. 48, бр.9, Сарајево 1991.
  • Мирко Магарашевић, „Саосећајна есеистичка еманација“ у: светлости књижевности, Идеа, Београд 1991.
  • Славко Гордић, „Светли трагови есеја“, Летопис МС мај 1995. Н.Сад
  • Владета Јеротић, Светозар Бркић и Џојсов Улис у нама“, Домети јесен-зима 1995. Сомбор
  • Славко Гордић, „Светозар Бркић: распони есеистичке инспирације“, у: Профили и ситуације – О српској књжевној мисли XX века, Филип Вишњћ, Београд 2004. стр. 138-144
  • Установа југословенски библиографско-информацијски институт „YУБИН“ са п.о.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Svetozar_Brkić&oldid=27698570”