Пређи на садржај

The Times of India

С Википедије, слободне енциклопедије

The Times of India
Наслона страна Колкатског издања новина The Times of India дана 20. августа 2013.
ТипДневне новине
ФорматЦели формат
ВласникТајмс Група
ИздавачБенет, Колеман & Ко. Лтд.
Главни уредникЏидип Боуз
Оснивање3. новембар 1838. год.; пре 185 година (1838-11-03)
ЈезикЕнглески
СедиштеМумбај, Махараштра, Индија
Тираж2.880.144 дневно[1]
ISSN0971-8257
OCLC број23379369
Веб-сајтtimesofindia.com

The Times of India (TOI) индијске су дневне новине на енглеском језику и дигитални новински медиј у власништву и под управом Тајмс Групе. Према Ревизорском бироу за тираже, рангиран је на 9. месту у свету по тиражу и на 3. месту у Индији.[2][3][4][5][1][6] То су најстарије новине на енглеском језику у Индији, и друге најстарије индијске новине које су још увек у оптицају од првог издања објављеног 1838. године.[7] Оне носе надимак „Стара дама Бори Бундер”,[8][9] и сматрају се ауторитативним индијским новинама.[10][11]

Почетком 20. века Лорд Курзон, генерални гувернер Индије, назвао је The Times of India „водећим новинама у Азији”.[12][13] ББЦ је 1991. године рангирао ове новине међу шест најбољих светских новина.[14][15]

Ове новине су власништву и под управом предузећа Бенет, Колеман & Ко. Лтд. (Б.C.C.L.), које је у власништву породице Саху Џин. У Извештају о поверењу брендова за 2012. годину, новине The Times of India су заузеле 88. место међу најпоузданијим индијским брендовима, док су 2017. године новине су заузеле 355. место.[16]

Историја[уреди | уреди извор]

Седиште новина Times of India око 1898. године

Почеци[уреди | уреди извор]

Дијамантски јубилеј, новембар 1898.

Новине The Times of India су имале своје прво издање 3. новембра 1838. године као The Bombay Times and Journal of Commerce.[17][18] Лист је излазио средом и суботом под управом Раобахадура Нарајана Динаната Велкара, махараштријског социјалног реформатора, и садржао је вести из Британије и света, као и са Индијског потконтинента. Ј.Е. Бренан је био први уредник.[19][20] Године 1850, почело се објављивањем дневних издања.

Године 1860, уредник Роберт Најт (1825–1892) купио је интересе индијских акционара, спојио се са ривалским Бомбајским Стандардом и покренуо прву индијску новинску агенцију. Она је преносила Тајмсова новинска издања широм земље и постала индијски агент за Реутерсову новинску службу. Године 1861, он је променио име из Бомбајски Тајмс и Стандард у The Times of India. Најт се борио за штампу без наложеног уздржавања или застрашивања, често се опирући покушајима влада, пословних интереса и културних јавних личности, и извео је лист до националне проминенције.[21][22] У 19. веку је ова новинска компанија запошљавала више од 800 људи и имала је значајан тираж у Индији и Европи.

Власништво Далмије[уреди | уреди извор]

Сер Стенли Рид је уређивао The Times of India од 1907. до 1924. године и добивао је кореспонденцију од главних личности Индије попут Махатме Гандија. Све у свему, педесет година је живео у Индији. У Уједињеном Краљевству био је поштован као стручњак за индијске актуелне догађаје. Он је назвао Џајпур „ружичасти град Индије”.

Бенет Колеман & Ко. Лтд продат је шећерном магнату Рамкришна Далмији из тада познате индустријске породице Далмије за ₹20 милиона (УС$280,000) 1946. године, када је Индија постајала независна, и британски власници одлазили.[23] Истражна комисија Вивијан Боуза је 1955. године открила да је Рамкришна Далмија 1947. године приредио аквизицију медијског гиганта Бенет Колеман & Ко. трансфером новца из банке и осигуравајуће компаније којој је био председник. У судском случају који је уследио, Рамкришна Далмија је осуђен је на две године затвора у Тихару након што је окривљен за проневеру и превару.[5]

Али већи део затворске казне успео је да проведе у болници. По ослобађању, његов зет Саху Шанти Прасад Џин, коме је поверио вођење компаније Бенет, Колеман & Ко. Лтд., одбио је његове напоре да поново руководи компанијом.[5]

Џин фамилија (Шанти Прасад Џин)[уреди | уреди извор]

Почетком 1960-их Шанти Прасад Џин је ухапшен под оптужбом продаје новинског папира на црном тржишту.[24] На основу ранијег извештаја комисије Вивијана Боуза који је разоткрио незаконите радње групе Далмија - Џин, која је укључивала конкретне оптужбе против Шанти Прасад Џина, влада Индије је поднела петицију за обуздавање и уклањање управе Бенет, Колеман енд Компани. На основу изнесених доказа, Суд је наложио влади да преузме контролу над новинама, што је резултирало сменом половине директора и именовањем судије Бомбајског вишег суда за председника.[25]

Под влашћу Индије[уреди | уреди извор]

The Times of India на поштанској марки из 1988.
The Times of India na poštanskoj marki iz 2013.

Nakon izveštaja komisije Vivijana Bouza koji ukazuje na ozbiljne prekršaje grupe Dalmija–Džin, 28. avgusta 1969. godine, Viši sud u Bombaju, pod sudijom JL Nain, doneo je privremenu naredbu o raspuštanju postojećeg odbora preduzeća Benet, Koleman & Ko i formiranju novog odbora pod upravom vlade. Sud je presudio da: „pod ovim okolnostima, bilo bi najbolje doneti takve naredbe na osnovu optužbi podnosioca peticije da se poslovi kompanije vode na način koji šteti javnom interesu ...“[26] Nakon te presude, Šanti Prasad Džin je prestao da obavlja dužnost direktora i kompanijom je upravljala nova grupa direktora, koje je imenovala vlada Indije, sa izuzetkom jednog stenografa iz Džainsa. Zanimljivo je da je sud imenovao D K Kantija za predsednika odbora. Kanti nije imao prethodno poslovno iskustvo, a takođe je bio opozicioni član Lok sabhe.

Povratak u Đin familiju[уреди | уреди извор]

Godine 1976, tokom vanredne situacije u Indiji, vlada je vratila vlasništvo nad novinama na Ašok Kumar Džinu, koji je bio sin Sahu Šanti Prasad Džina i unuk Ramkrišne Dalmija. On je otac sadašnjih vlasnika Samira Džin i Vinit Džin.[27] Ova porodica je prečesto bila zatečena u raznim prevarama u vidu pranja novca i Ašok Kumar Džin je morao da pobegne iz zemlje kada je Izvršna uprava odlučno sprovela sudski proces protiv njega 1998. godine zbog navodnih ilegalnih transfera sredstava (u iznosu od 1,25 miliona američkih dolara) u inostrani bankarski nalog u Švajcarskoj.[28][29][30][31]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Highest Circulated Daily Newspapers (language wise)” (PDF). Audit Bureau of Circulations. Приступљено 5. 1. 2020. 
  2. ^ C. S. Natarajan (13. 2. 2018). National Words: A Solution to the National Language Problem of India. Notion Press. стр. 189—. ISBN 978-1-948147-14-9. 
  3. ^ Arnold P. Kaminsky; Roger D. Long, Ph.D. (23. 9. 2011). India Today: An Encyclopedia of Life in the Republic [2 volumes]: An Encyclopedia of Life in the Republic. ABC-CLIO. стр. 706—. ISBN 978-0-313-37463-0. Приступљено 20. 4. 2018. 
  4. ^ „It's the best of Times”. Rick Westhead. The Star. 5. 2. 2010. Приступљено 20. 4. 2018. 
  5. ^ а б в „Citizens Jain Why India's newspaper industry is thriving.”. Ken Auletta. New Yorker. 8. 10. 2012. Приступљено 20. 4. 2018. 
  6. ^ „National Newspapers Total Circulation”. International Federation of Audit Bureaux of Circulations (IFABC). 2011. Архивирано из оригинала 20. 08. 2018. г. Приступљено 10. 11. 2014. 
  7. ^ S. B. Bhattacherje (1. 5. 2009). Encyclopaedia of Indian Events & Dates. Sterling Publishers Pvt. Ltd. стр. A126. ISBN 978-81-207-4074-7. Приступљено 23. 6. 2016. 
  8. ^ Ammu Joseph (1. 1. 2005). Making News: Women in Journalism. Penguin Books India. стр. 227. ISBN 978-0-14-400057-9. Приступљено 9. 3. 2020. 
  9. ^ „The old lady of Bori Bunder celebrates 175 yrs with panache”. Exchangefor4Media. 24. 4. 2013. Приступљено 9. 3. 2020. 
  10. ^ Corey Frost; Karen Weingarten; Doug Babington; Don LePan; Maureen Okun (30. 5. 2017). The Broadview Guide to Writing: A Handbook for Students (6th изд.). Broadview Press. стр. 27—. ISBN 978-1-55481-313-1. Приступљено 9. 3. 2020. 
  11. ^ Greg Barton; Paul Weller; Ihsan Yilmaz (18. 12. 2014). The Muslim World and Politics in Transition: Creative Contributions of the Gülen Movement. A&C Black. стр. 28—. ISBN 978-1-4411-5873-4. Приступљено 9. 3. 2020. 
  12. ^ Sangita P. Menon Malhan (25. 7. 2013). The TOI Story. HarperCollins Publishers India. стр. 1945—. ISBN 978-93-5029-664-6. Приступљено 22. 7. 2017. 
  13. ^ Jaideep Bose (23. 4. 2013). „A daily in the life of India”. Times of India. Приступљено 23. 7. 2017. 
  14. ^ C. V. Baxi; Ajit Prasad (2005). Corporate Social Responsibility: Concepts and Cases : the Indian Experience. Excel Books India. стр. 167—. ISBN 978-81-7446-449-1. Приступљено 26. 6. 2016. 
  15. ^ Vir Bala Aggarwal; V. S. Gupta (1. 1. 2001). Handbook of Journalism and Mass Communication. Concept Publishing Company. стр. 128—. ISBN 978-81-7022-880-6. Приступљено 26. 6. 2016. 
  16. ^ „The Brand Trust Report, India Study 2017”. Trust Research Advisory. Приступљено 8. 1. 2018. 
  17. ^ „The Times of India”. Encyclopædia Britannica. 15. 4. 2013. Приступљено 10. 11. 2014. 
  18. ^ „The Times of India turns the Times of Colour”. Televisionpoint.com. 30. 4. 2006. Архивирано из оригинала 12. 10. 2007. г. Приступљено 16. 10. 2007. 
  19. ^ Asima Ranjan Parhi (2008). Indian English Through Newspapers. Concept Publishing Company. стр. 32—. ISBN 978-81-8069-507-0. 
  20. ^ Rangaswami Parthasarathy (1989). Journalism in India: from the earliest times to the present day. Sterling Publishers. стр. 273. Приступљено 26. 6. 2016. 
  21. ^ Hirschmann, Edwin (2008). Robert Knight: Reforming Editor in Victorian India. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-569622-6. 
  22. ^ Kartar Lalvani (10. 3. 2016). The Making of India: The Untold Story of British Enterprise. Bloomsbury Publishing. стр. 383—. ISBN 978-1-4729-2484-1. Приступљено 26. 6. 2016. 
  23. ^ Asha Kasbekar (јануар 2006). Pop Culture India!: Media, Arts, and Lifestyle. ABC-CLIO. стр. 112—. ISBN 978-1-85109-636-7. Приступљено 27. 6. 2016. 
  24. ^ „Indian Millionaires arrested”. Reuters (The Herald (Glasgow)), 5 May 1964. Приступљено 6. 5. 2015. 
  25. ^ Khandekar, Vanita Kohli (9. 11. 2013). The Indian Media Business. Mumbai: SAGE Publications. ISBN 978-8132113560. 
  26. ^ P. Menon Malhan, Sangita (2. 8. 2013). THE TOI STORY: How A Newspaper Changed The Rules Of The Games. Noida: HarperCollins Publishers India. стр. 212. ISBN 9789350296646. Приступљено 3. 5. 2015. 
  27. ^ Subramanian, Samanth (1. 12. 2012). „Supreme Being: How Samir Jain created the modern Indian newspaper industry”. The Caravan. Приступљено 10. 11. 2014. 
  28. ^ „Trying times: Editorial changes in The Times of India raise disturbing questions”. India Today. 7. 7. 1997. Приступљено 10. 11. 2014. 
  29. ^ „Ashok Jain arrested”. The Indian Express. 4. 7. 1998. Архивирано из оригинала 22. 07. 2013. г. Приступљено 18. 5. 2013. 
  30. ^ Mahalingam, Sudha (18—31. 7. 1998). „Ashok Jain is arrested by the Enforcement Directorate”. Frontline. ISSN 0970-1710. Приступљено 10. 11. 2014. 
  31. ^ „A newspaper scandal: Editorial changes in The Times of India raise disturbing questions”. Frontline. 6—19. 6. 1998. Приступљено 10. 11. 2014. 

Literatura[уреди | уреди извор]

  • Auletta, Ken: "Citizens Jain – Why India's Newspaper Industry is Thriving". The New Yorker, 8 October 2012, Pages 52 to 61.
  • Hirschmann, Edwin. "An Editor Speaks for the Natives: Robert Knight in 19th Century India," Journalism Quarterly (1986) 63#2 pp. 260–267
  • Merrill, John C. and Harold A. Fisher. The world's great dailies: profiles of fifty newspapers (1980) pp. 330–33
  • Menon Malhan, Sangita P. The TOI Story: How a Newspaper Changed the Rules of the Game (2013) HarperCollins India

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

The Times of India на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=The_Times_of_India&oldid=27677319”