Тиантаи
Тиантаи (кинески и јапански: 天台宗; пињин: тиāнтáи зōнг) је утицајна школа будизма са бројним следбеницима у Кини, Јапану, Кореји и Вијетнаму. Огранак ове школе у Јапану се назива Тендаи, а у Кореји Цхеонтае. Тиантаи се такође назива "Лотусова школа", с обзиром да јој доктринарни темељ чини Лотусова сутра.
Тиантаи се сматра једном од најсвеобухватнијих, али и најразгранатијих школа кинеског будизма.[1] Тиантаи је постала једном од водећих школа кинеског будизма за време династије Танг, с бројним великим храмовима које су подржавали цареви и богати покровитељи, хиљадама монаха и милионима следбеника.
Историја[уреди | уреди извор]
Тиентаи школа названа је према светој планини Тиентаи шан, на којој је Џи Ји (538-597) медитирао и систематизовао школу коју је основао Хуи Си (515-576). За њега се каже да је организовао текстове, учења и медитативне праксе, који су у Кину стигли у нереду, и то према систему градације заснованом на ономе што се претпостављало да је редослед којим их је подучавао Буда.[2]
Учење[уреди | уреди извор]
Према предаји Тиентаи школе, Буда је после пробуђења Буда узвишено учење прво изложио божанствима, а потом пренео једноставније учење људима. Према овоме, првог је подучавао хуајан школу, а онда је следило хинајана учење о четири истине, потом махајана учење о празнини.[2]
Коначно, Буда је најдубље учење махајане, заокружено или савршено учење, открио у Лотос и Нирвана сутри. Крајња визија јесте „yи ниан сан qиан“ („три хиљаде светова у једној мисли“, дословно, „једна мисао, три хиљаде“). Три хиљаде светова јесу сума стварности: десет међусобно прожимајућих светова препорађања (сто светова) сваки са десет особина (хиљаду светова) и три вида (три хиљаде светова). Једна мисао јесте вечна садашњост медитирајућег ума.[2]
Овај систем разраден је кроз повезивање различитих медитативних пракси са сваким од нивоа учења и повлачењем разлике између метода од четири учења (изненадно, постепено, тајно и променљиво) и четири типа учења (хинајана, заједничка хинајана и махајана, бодисатва и савршено), чинећи тако потпуни програм учења и праксе.[2]
Литература[уреди | уреди извор]
- Фоундатионс оф Т'иен-Т'аи Пхилосопхy, Паул L. Сwансон, Асиан Хуманитиес Пресс, Цалифорниа. 1989. ISBN 978-0-89581-919-2..
- Броок Зипорyн. Тиантаи Сцхоол ин Енцyцлопедиа оф Буддхисм, Роберт Е. Бусwелл, Ед., МцМиллан УСА, Неw Yорк, НY. 2004. ISBN 978-0-02-865910-7..
- Броок Зипорyн. Беинг анд Амбигуитy: Пхилиосопхицал Еxпериментс wитх Тиантаи Буддхисм, ОпенЦоурт, Иллиноис. 2004. ISBN 978-0-8126-9542-7..
- Кембриџова илустрована историја религије, Стyлос, Нови Сад. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6..
Izvori[уреди | уреди извор]
- ^ Chappell, David W. (1987). 'Is Tendai Buddhism Relevant to the Modern World?' in Japanese Journal of Religious Studies 1987 14/2-3. Source: [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (4. март 2009); аццессед: Сатурдаy Аугуст 16. 2008. стр. 247.
- ^ а б в г Кембриџова илустрована историја религије (пп. 94-97), Стyлос, Нови Сад. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6.
Vidi još[уреди | уреди извор]
| Државне | |
|---|---|
| Остале | |
