Вариола вера (филм)
| Вариола вера | |
|---|---|
 Постер за филм | |
| Изворни наслов | Вариола вера |
| Жанр | драма |
| Режија | Горан Марковић |
| Сценарио | Горан Марковић Милан Николић |
| Продуцент | Александар Стојановић |
| Главне улоге | Раде Шербеџија Ерланд Јосепхсон Душица Жегарац |
| Музика | Зоран Симјановић |
| Монтажа | Вуксан Луковац |
| Издавачка кућа | Арт филм 80 Кроација филм |
| Година | 1982. |
| Трајање | 110 минута |
| Земља |  СФРЈ |
| Језик | српскохрватски |
| Награде | Златна врата Пуле |
| IMDb веза | |
Вариола вера је југословенски филм снимљен 1982. године, у режији Горана Марковића, који је написао и сценарио уз помоћ Милана Николића.[1]
Радња филма прати догађаје у току епидемије великих богиња на територији тадашње СР Србије, републике бивше СФРЈ 1972. године.[2][3] Прати се ток епидемије, као и њен утицај на психу и понашање људи који су изложени опасностима које она носи.
Горан Марковић је за филм Вариола вера, награђен на Фестивалу у Врњачкој Бањи за најбољи сценарио.
Садржај филма[уреди | уреди извор]
Један ходочасник заражен непознатом болешћу, стицајем околности улази у земљу. Премештен са места на место умире, а зараза се шири. Када одговорни схвате да се ради о болести која се сматрала искорјењеном, већ је касно - вариола вера почиње да хара. Заражени су изоловани и препуштени логици страшне болести на коју су сви већ заборавили, сматрајући је далеком прошлошћу.
Кроз филм се прати понашање скоро свих слојева друштва у коме се епидемија појавила: пацијената у болници, медицинског особља, обичних грађана, па и политичара, функционера тадашњих власти. Приказује се како једна, тако смртоносна, претња доприноси да људи покажу своје право лице.
Највећи део филма је посвећен дешавањима у Општој болници у Београду, једном од карантина установљених у току епидемије. Прати се већи број ликова, њихове трансформације након сазнања о претњи која им прети, као и њихово понашање када су угрожени лично, или су угрожени људи у њиховој непосредној околини.
Један део филма прати интеракцију бирократског апарата државе приликом суочавања са опасношћу и људи који имају знања и искуства са таквим суочавањима. Шема бирократског поступања се испољава као фактор великог повећања могућности за ширење епидемије, због своје инертности и незнања припадника државног апарата. Међутим, на срећу, последице и нису биле трагичне какве су могле бити, с обзиром на то да су мере могле бити предузете и раније него што су биле предузете. Могуће је да је и бруталност мера „борбе против карантинских болести“ без обзира на закашњење била довољна за заустављање пошасти.
Карактерне особине ликова: храброст и кукавичлук, пожртвованост и егоизам, упорност и дефетизам, сукобљавају се на малом простору Опште болнице и показују колико слика коју сви људи стварају о свету и људима око себе није реална. Поједини ликови, нпр. управник болнице Чола (Раде Марковић), ауторитети у „нормалним“ околностима, падају на најниже гране, а неки, иначе прихваћени као „морално неподобни“, испољавају чврстину (др. Грујић - Раде Шербеџија) и храброст.
Тензија због непосредне опасности је задржана током целог трајања филма. С обзиром на то када је филм снимљен, и на то да није имао велики буџет као западна филмска остварења, редитељ је, уз помоћ врло јаке глумачке поставе, успео да дочара напету атмосферу и шаролике људске карактере. Свим гледаоцима су дубоко у сећању остале неке упечатљиве сцене филма, неизбрисиве потоњим искуствима и виђеним сценама (на пример сцена лица оболелог Мила ложача обасјаног светлошћу шибице, речи др.Грујића „...пизда је карактерна особина“).[4]
Улоге[уреди | уреди извор]
| Глумац | Улога |
|---|---|
| Раде Шербеџија | Доктор Грујић |
| Ерланд Јозефсон | Доктор Драгутин Кенигсмарк |
| Душица Жегарац | Докторка Марковић |
| Раде Марковић | Управник Чоле |
| Варја Ђукић | Докторка Данка Ускоковић |
| Александар Берчек | Магистар Јовановић |
| Петер Карстен | Епидемиолог из УН-а |
| Радмила Живковић | Медицинска сестра Зага |
| Владислава Милосављевић | Медицинска сестра Славица |
| Семка Соколовић-Берток | Докторка Ћирић |
| Богдан Диклић | Душко |
| Велимир Животић | Министар у влади |
| Мило Мирановић | Ложач Миле |
| Џемаил Макшут | Халил Реџепи |
| Катица Жели | Чистачица |
| Богосава Никшић | Радница на рецепцији |
| Ратко Танкосић | Бора - трипераш |
| Слободан Алигрудић | Друг Влада |
| Светолик Никачевић | Академик Костић |
| Душан Булајић | Војно лице |
| Тома Курузовић | Болнички шофер |
| Миња Војводић | Службеник ЈАТ-а |
| Петар Краљ | Доктор Драгутин Кенигсмарк (Глас) |
| Михајло Викторовић | Епидемиолог из УН-а (Глас) |
| Владан Живковић | |
| Страхиња Мојић |
Редитељ о филму[уреди | уреди извор]
Филм је снимљен 1982. године, тачно деценију након епидемије. Редитељ, али и један од сценариста филма, Горан Марковић, објашњава како је текло снимање и шта га је навело да уопште сними филм на ту тему.[5]
Још као студент био сам опседнут идејом да екранизујем Кугу Албера Камија. Тај роман је оставио снажан утисак на мене у првој младости. Касније, током студија, схватио сам да права тема романа није болест, већ морални дискурс између појединца и ‘мрачне силе’. Када сам 1968. доживео улазак совјетских тенкова у Праг, што је уједно значило и потпуни губитак илузија о могућности живота у праведном свету, решио сам да снимим филм који би се на неки начин супротставио тој мрачној сили. Куга ми је изгледала као најбољи оквир за причу. Али како, из разумљивих разлога, нико није хтео да финансира такав филм, а догодила нам се епидемија Вариоле вере 1972, схватио сам како је боље да се бавим нашом стварношћу, а не некаквом литерарном. Вариола вера је апсолутно најтежи пројекат који сам икада снимио. Стално је нешто стајало на путу том филму. Припремао сам га месецима за снимање у једној, а два дана пред почетак су нам дали другу празну болницу, која није била ни налик првој. ‘Узми или остави’, била је дилема. Убрзо ме је напустио сценограф, а само снимање се одигравало у потпуној оскудици. Радили смо по 14-16 сати дневно. Био сам потпуно исцрпљен, и физички и морално."
Музика[уреди | уреди извор]
Музику у филму је урадио и компоновао познати српски композитор Зоран Симјановић.[6]
Локација[уреди | уреди извор]
Филм „Вариола вера” снимљен је у Клиници за опекотине, пластичну и реконструктивну хирургију, код стадиона ЈНА.[7]
Награде и признања[уреди | уреди извор]
- Валенсија: Награда за сценарио и режију: Горан Марковић
- Пула: Златна арена за маску: Ержебет Ковач и Јулија Белтрам
- Златна врата Пуле
- Ниш: Велика повеља: Семка Соколовић
- Велика повеља: Раде Сербеџија
- Повеља: Душица Зегарац
- Награда за најбољег дебитанта: Варја Ђукић[8]
- Врњачка Бања: Прва награда за сценарио: Горан Марковић[9]
Културно добро[уреди | уреди извор]
Југословенска кинотека је, у складу са својим овлашћењима на основу Закона о културним добрима, 28. децембра 2016. године прогласила сто српских играних филмова (1911-1999) за културно добро од великог значаја. На тој листи се налази и филм "Вариола вера".[10]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Вариола вера (РТС, 25.12.2016.)
- ^ „40 ГОДИНА ОД ВАРИОЛЕ ВЕРЕ: Кад је Шербеџија за флашу вискија победио богиње!”. Приступљено 15. 3. 2016.
- ^ Вариола вера: Шта смо научили од велике епидемије (Б92, 14. март 2020)
- ^ „Вариола Вера - пи*ка - пи*да”. Приступљено 15. 3. 2016.
- ^ а б „Како је сниман филм Вариола вера”. Приступљено 15. 3. 2016.
- ^ „Зоран Симјановиц - Вариола вера”. Приступљено 15. 3. 2016.
- ^ „Свакодневно пролазите поред ових зграда, а не знате да су у њима снимљени КУЛТНИ филмови СФРЈ”. Приступљено 28. 11. 2021.
- ^ „Биографија: Варја Ђукић, званична интернет презентација”. Архивирано из оригинала 17. 03. 2016. г. Приступљено 15. 3. 2016.
- ^ „НАГРАДЕ”. Архивирано из оригинала 17. 03. 2016. г. Приступљено 15. 3. 2016.
- ^ „Сто српских играних филмова (1911-1999) проглашених за културно добро од великог значаја”. Југословенска Кинотека. Приступљено 5. 2. 2021.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Вариола вера на сајту IMDb (језик: енглески)
- 40 година од епидемије великих богиња - упозорење на које нико није обратио пажњу („Време“, 15. март 2012)
- Рат против вариоле 1972. године („Вечерње новости”, фељтон, фебруар 2017) Архивирано на сајту Wayback Machine (6. јул 2017)
- Мистерија звана вариола вера („Политика”, 12. март 2018)
- др Ана Глигић: Како смо се изборили са епидемијом вариола вере (23. март 2020)
