Винсонов масив

С Википедије, слободне енциклопедије
Винсонов масив
Винсон Массиф
Планина Винсон са северозапада на Винсоновој висоравни
Највиша тачка
Највиша тачка4892[1]
СписакСедам врхова
Ултра[2]
Рангиран 8.
Координате78°31′32″ ЈГШ; 85°37′02″ ЗГД / 78.525483° ЈГШ; 85.617147° ЗГД / -78.525483; -85.617147 Координате: 78°31′32″ ЈГШ; 85°37′02″ ЗГД / 78.525483° ЈГШ; 85.617147° ЗГД / -78.525483; -85.617147
Географија
Винсонов масив на карти Антарцтица
Винсонов масив
Винсонов масив
РегијеАнтарктик
МасивСентинел[3]
Пењање
Први успон1966, Николаса Клинч и тим
Најлакши путснежни/ледени успон
Новембар 2002 НАСА снимак Винсоновог масива из свемира
Мапа централног и јужног Сентинелног ланца, Елсворт планина са Винсоновим масивом.

Винсонов масив је велики планински масив на Антарктику.[4] Простире се дужином од око 21 км, ширине је око 13 км и налази се унутар планинског ланца Сентинел који је део већег масива Елсворт. С масива се пружа поглед на леднички појас Роне у близини базе Антарктичког полуострва. Око 1.200 километара је удаљен од Јужног пола. Винсонов масив је откривен јануара 1958. године од стране америчког ратног зракопловства. Саветодавни одбор за антарктичка имена (US-ACAN) је 1961. године масив именовао према америчком конгресмену из државе Џорџија Карлу Винсону, због његове подршке истраживању подручја Антарктика. Дана 1. новембра 2006. године, US-ACAN је прогласио планину Винсон и Винсонов масив засебним ентитетима.[5][6]

С надморском висином од 4.892 метра Винсонов масив је највиши врх на Антарктику.[7]. Лежи у северном делу платоа Винсоновог масива, око 2 километра северно од врха Холистер.[6] Први успон на овај врх извела је америчка експедиција 1966. године под водством Нилоласа Клинчија. Експедиција из 2001. године била је прва која се успела на врх источном рутом, а такођер је обавила и ГПС мерења висине врха. Од фебруара 2010. године око 1.400 алпиниста покушало је да оствари успон на овај врх.[8]

Географија[уреди | уреди извор]

Масив се простире између Гуџ Кол и Бранском ледника на северозападу, Нимиц и Гилдеа на југозападу и југу, и ледника Дејтер и Хинкли на истоку. Југоисточни део масива завршава на Хамеровом усеку, који га спаја с Крадоковим масивом, чија је највиша тачка врх Ратфорд са 4.477 метара надморске висине. Масив обухвата високи централни до Винсоновог платоа с неколико врхова надморске висине изнад 4.700 метара и неколико бочних гребена који се налазе углавном југозападно или североисточно од платоа.

Стварна висина Винсоновог масива измјерена ГПС истраживањем које је спровела екипа Омега фондације 2004. године у којој су били Дејмиен Гилдеа (вођа екипе из Аустралије) и чланови Родриго Фика и Камило Рада из Чилеа износи 4.892 метра.[9] Од 1998. године и настављајући све до 2007. године, Фондација Омега постављала је ГПС премник на врх масива током одговарајућег периода како би се извршила тачна сателитска очитавања.[9]

Геологија[уреди | уреди извор]

Стрмо нагнути слојеви познати као Крашсајт група чине Винсонов масив. Он се састоји се од 3,000 м (9,843 фт) плитке воде, углавном морске, жутосмеђих, зелених и црвених кварцних пешчара (кварцита) и аргилита. У растућем редоследу, група Крашсајт је подељена на формацију Хауард Нунатакс (1,630 м (5,35 фт)), формацију Маунт Липтак (1,070 м (3,51 фт)) и формацију Маунт Вајат Ерп (300 м (980 фт)). Слојеви отпорни на ерозију и стрмо нагнути у планинској формацији Вајат Ерп чине гребен масива Винсон, укључујући и планину Винсон. Стрмо нагнути слојеви Крашсајт групе део су западног екстремитета главне синклинале која чини језгро Сентиналног ланца у планинама Елсворт. Маунт Вајат Ерп формација садржи девонске фосиле. Прелазна корита у основи групе Крашсајт садрже каснокамбријске трилобите. Интервенирајући доњи делови Крашсајт групе вероватно укључују ордовицијске и силуријске слојеве.[10][11]

Клима и глечери[уреди | уреди извор]

Клима на планини Винсон генерално је контролисана системом високог притиска поларне ледене капе, стварајући претежно стабилне услове, али, као и у било којој поларној клими, могући су јаки ветрови и снежне падавине. Иако су годишње снежне падавине на планини Винсон ниске, јаки ветрови могу проузроковати нагомилавање у базним камповима до 46 цм (18 ин) у години. Током летње сезоне, од новембра до јануара, има 24 сата сунчеве светлости дневно. Мада је просечна температура током ових месеци −30 °Ц (−20 °Ф), интензивно сунце отапа снег на тамним објектима.

Током узастопних година, ограничена количина снега који падне на масив Винсон сабија се и трансформише у лед, формирајући глечере. Ови глечери прате топографију и сливају се низ долине планине.[12] Највиши глечер заузима долину Јакобсен на северној страни планине Винсон и улива се у ледник Бранском на западу или ледњак Кросвел на истоку. Леденик Кросвел се улива у Рутфордски ледени ток преко глечера Елен.[12] Јужну страну планине Винсон исушује ледењак Рош, који се улива западно у ледник Бранском, а овај напушта масив Винсон и придружује се глечеру Нимиц.

Историја[уреди | уреди извор]

Дуго се сумњало да се висока планина, провизионо позната као „Винсон”, налазила у овом делу Западног Антарктика, али заправо је виђена тек у јануару 1958. године, када ју је авион Америчке морнарице приметио са станице Берд. Име је добио по Карлу Винсону, представнику Сједињених Држава из Џорџије, који је био кључни присталица финансирања антарктичких истраживања.[5] Првим мерењем масива Винсон 1959. године успостављено је да је надморска висина планине 5.140 м (16.864 фт).[5]

Први успон[уреди | уреди извор]

Године 1963, две групе у Америчком алпском клубу (ААЦ), једна коју су предводили Чарлес D. Холистер и Самјуел C. Силверстајн, тада у Њујорку, а друга коју је водио Петер Шоенинг из Сијетла у Вашингтону, започеле су лобирање у Националне научне фондације за подршку експедиције за успон на планину Винсон. Две групе су се спојиле у пролеће 1966, на наговор Националне научне фондације и ААЦ-а, а ААЦ је регрутовао Николаса Клинча да води спојене експедиције. Званично названа Америчка антарктичка планинарска експедиција (ААМЕ) 1966/67, експедицију су спонзорисали ААЦ и Национално географско друштво, а на терену је подржала Америчка морнарица и Одељење за антарктичке програме Националне научне фондације. Десет научника и планинара учествовало је у ААМЕ 1966/67. Поред Клинча то су били Бари Корбет, Џон Еванс (Универзитет у Минесоти), Ејичи Фукушима (Универзитет Вашингтона, Сијетл), Чарлс Холистер, (Универзитет Колумбија), Вилијам Лонг, (Аљаскански методистички универзитет), Брајан Мартс, Петер Шоенинг, Самјуел Силверстајн, (Рокефелер универзитет) и Ричард Вахлстром.

У месецима пре поласка на Антарктик, експедиција је задобила значајну пажњу штампе, пре свега због извештаја да Вудро Вилсон Сејри планира да лети у Пајпер Апачу који је пилотирао Макс Конрад, „летећи деда”, са четворицом пратилаца у Сентинел венац за успон на планину Винсон. Сејри је имао репутацију проблематичних путовања као резултат његовог неовлашћеног, неуспешног и готово фаталног покушаја успона на Монт Еверест са севера 1962. Његов неовлашћени упад у Тибет навео је Кину да поднесе званични протест америчком Стејт департменту. На крају се наводна трка није остварила, јер је Конрад имао потешкоћа са својим авионом. Према извештајима штампе, он и Сејри су још увек били у Буенос Ајресу на дан када су прва четири члана ААМЕ 1966/67 стигла на самит Маунт Винсон.

У децембру 1966, морнарица је транспортовала експедицију и залихе из Крајстчерча на Новом Зеланду до америчке базе у Макмардо Саунду на Антарктику, а одатле у скијама опремљеном C-130 Херкулесу до ланца Сентинел. Сви чланови експедиције стигли су до врха Маунт Винсон. Прва група од четири пењача успела се 18. децембра 1966, још четири 19. децембра, а последња три 20. децембра.

Дана 17. августа 2006. године, по номинацији Дејмијена Гилдеа из фондације Омега, US-ACAN је одобрио именовање субсидараних врхова јужно од планине Винсон по члановима ААМЕ 1966/67: Николас Клинч, Бари Корбет, Ејичи Фукушима, Чарлс Холистер, Брајан Мартс, Самјуел Силверстајн, Петер Шоенинг и Ричард Вахлстром. Остали врхови Сентинел ланца раније су били именовани по Џону Евансу и Вилијаму Лонгу.[13]

Каснији успони[уреди | уреди извор]

Гавин Бејт се пење на планину Винсон 2000. године

Успон на Винсон нуди мало техничких потешкоћа мимо уобичајених опасности од путовања на Антарктику, а као један од Седам самита, последњих година му је посвећена велика пажња добро финансираних пењача.[8] Више компанија водича нуде вођене експедиције на планину Винсон, по типичном трошку од око 30.000 америчких долара по особи, укључујући превоз на Антарктик из Чилеа.

Први успон са источне стране[уреди | уреди извор]

Док је велика већина претходних успона на врх користила западну страну масива са ледника Бранском, први успон са источне стране успешно је завршио тим од осам особа који је спонзирала НОВА у јануару 2001.[14] Тим су чинили:

  • Конрад Анкер - вођа експедиције
  • Џон Кракауер - планинар и аутор
  • Дејв Хан - планински водич са 34 успона, укључујући успоне на Гарднер и Шин.
  • Ендру Маклин - екстремни скијаш
  • Дан Стоун - глациолог
  • Лисл Кларк - продуцент
  • Џон Армстронг - камерман
  • Роб Рејкер - помоћник камермана и снимач звука

Тим је не само извршио први успон са источне стране, већ је такође извршио научна истраживања нагомилавања снега на различитим надморским висинама, као и прво узимање копнених ГПС података са врха. Очитавање ГПС-а дало је надморску висину највише тачке на Антарктику од 4.900 м (16.077 фт), засењујући раније утврђене висине забележене 1959. и 1979.

Још једно прво остварење било је успешно слетање авиона Твин Отер на горњи ледењак Дејтер на источним падинама планине Винсон.

NOVA je svoju produkciju nazvala „Planina leda”, a program je prvi put emitovan na PBS u februaru 2003.[14]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ "Vinson Massif" Peakbagger.com. Retrieved 2011-10-26.
  2. ^ "Antarctica – Ultra Prominences" peaklist.org. Retrieved 2011-10-26.
  3. ^ „GPS waypoints for the Vinson Massif”. 7 Summits. Приступљено 2007-01-29. 
  4. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 57. ISBN 86-331-2112-3. 
  5. ^ а б в „Vinson Massif”. Geographic Names Information System. United States Geological Survey. Приступљено 2008-09-20. 
  6. ^ а б Stewart, J. (2011) Antarctic An Encyclopedia McFarland & Company Inc, New York. 1776 pp. ISBN 9780786435906.
  7. ^ Антарцтица. Ин Тхе Кингфисхер Цхилдрен’с Енцyцлопедиа. Неw Yорк, Неw Yорк: Кингфисхер. 2012. стр. 16. 
  8. ^ а б „Моунт Винсон, тхе суммит оф Антарцтица”. 7 Суммитс. 2008. Приступљено 2008-09-20. 
  9. ^ а б Гилдеа, Дамиен; Сплеттстоессер, Јохн (2007-08-27). „Цраддоцк Массиф анд Винсон Массиф ремеасуред”. 10тх Интернатионал Сyмпосиум он Антарцтиц Еартх Сциенцес (ИСАЕС), 2007. Архивирано из оригинала 03. 03. 2016. г. Приступљено 2008-09-20. 
  10. ^ Фитзгералд, П.Г., Стумп, Е., Yосхида, Y., Каминума, К. анд Схираисхи, К., 1992. Еарлy Цретацеоус уплифт оф тхе соутхерн Сентинел Ранге, Еллсwортх Моунтаинс. ин Yосхида, Y., Каминума, К., анд Схираисхи, К., Рецент Прогресс ин Антарцтиц Еартх Сциенце. Токyо, Јапан, ТЕРРАПУБ, пп. 331-340
  11. ^ Спöрли, К.Б., 1992. Стратиграпхy оф тхе Црасхсите Гроуп, Еллсwортх Моунтаинс, Wест Антарцтица. ин Wеберс, Г. Ф., Цраддоцк, C., анд Сплеттстоессер, Ј. Ф., Геологy анд Палеонтологy оф тхе Еллсwортх Моунтаинс, Wест Антарцтица. Боулдер, Цолорадо, Геологицал Социетy оф Америца Мемоир 170. пп.21-36.
  12. ^ а б „Винсон Массиф”. Унитед Статес Геологицал Сурвеy. Архивирано из оригинала 19. 02. 2013. г. Приступљено 05. 10. 2020. 
  13. ^ ЕxплорерсWеб Инц. „Винсон Массиф & Тхе Сентинел Ранге: Неw мап – неw намес”. Тхе Полес. Архивирано из оригинала 2009-02-19. г. Приступљено 2008-09-20. 
  14. ^ а б НОВА. „Моунтаин оф Ице”. WГБХ. Приступљено 2004-12-28. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Винсонов масив на Викимедијиној остави.

Мапе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Vinsonov_masiv&oldid=25938589”