Пређи на садржај

Влажно подручје

С Википедије, слободне енциклопедије

Слатководна мочварна шума у Бангладешу
Тресаве су слатководна влажна подручја која се развиају у областима са стајаћом водом и ниском плодношћу земље.
Мочваре се развијају дуж обала река и језера.

Влажно подручје је посебан екосистем који преплављује вода, било трајно или сезонски, где превладавају процеси без кисеоника.[1] Примарни фактор који разликује мочварна подручја од осталих копнених облика или водених тела је карактеристична вегетација водених биљака,[2][3] прилагођена јединственом воденом земљишту. Влажна подручја имају бројне функције, укључујући прочишћавање воде, складиштење воде, прераду угљеника и других хранљивих материја, стабилизацију обала и подршку биљака и животиња.[4] Влажна подручја се такође сматрају биолошки најразноврснијим од свих екосистема, и служи као дом широком распону биљног и животињског живота. Да ли неко појединачно мочварно подручје обавља ове функције и ступањ до којег их обавља, зависи од карактеристика тог мочварног подручја и земљишта и вода у близини.[5] Методе за брзу процену ових функција, еколошког здравља мочварних подручја и општег стања мочварног подручја развијене су у многим регионима и допринеле су очувању влажних подручја делимично подизањем свести јавности о функцијама и услугама екосистема које нека влажна подручја пружају.[5][6]

Влажна подручја се природно јављају на сваком континенту.[7] Главне врсте влажних подручја су бара, мочвара, тресава и долинска мочвара; подтипови укључују мангровну шуму, плавне ливаде[1], плавне шуме и лугови, тресетиште, сезонске баре и многе друге.[8] Многа тресетна подручја су мочварна подручја. Вода у мочварним подручјима је слатка, брактична или слана.[3] Влажна подручја могу бити плимска (поплављивана плимом) или неплимска.[9] Највећа мочварна подручја обухватају слив реке Амазон, Западносибирска низија,[10] Пантанал у Јужној Америци,[11] и Сундарбанс у делти Ганга-Брамапутре.[12]

Процена миленијумског екосистема УН-а утврдила је да је деградација животне средине израженија у мочварним системима од било којег другог екосистема на Земљи.[13]

Вештачка мочварна подручја користе се за обраду комуналних и индустријских отпадних вода, као и за одвод падавинских вода. Она такође могу играти улогу у урбаном дизајну.

Дефиниције[уреди | уреди извор]

Подручје земљишта на коме се формирају водени резеровари након кишне олује не мора се нужно сматрати „мочварним крајем”, иако је земља влажна. Влажна подручја имају јединствене карактеристике: она се генерално разликују од осталих водних тела или земљишних облика по основу њиховог водостаја и типа биљака које живе у њима. Специфично, мочварна подручја су карактеристична по томе да имају ниво воде који стоји на или близу површине земљишта током дужег периода сваке године да подржи водене биљке.[14][15]

Конкретнија дефиниција је заједница састављена од воденог тла и хидрофита.[1]

Влажна подручја су такође описана као екотони, који су прелаз између суве земље и водених тела.[16] Мич и Госелинк су написали да мочварна подручја постоје „… на сучељу између истинских копнених екосистема и водених система, што их чини инхерентно различитим једним од других, али истовремено веома међусобно завсисним.”[17]

При доношењу одлука о животној средини постоје подскупови дефиниција које су договорно формулисане ради доношење регулаторних и политичких одлука.

Влажна подручја и климатске промене[уреди | уреди извор]

Влажна подручја врше две важне функције у погледу климатских промена. Она имају ублажавајуће ефекте захваљујући својој способности да потапања угљеника, при чему се претвара стакленички гас (угљен-диоксид) у чврсти биљни материјал путем процеса фотосинтезе, а такође и кроз способност складиштења и регулације воде.[18] Влажна подручја на глобалном нивоу складиште око 44,6 милиона тона угљеника.[19] Посебно у слатинама и мангровним мочварама, просечна количина секвестрације угљеника је 210 г ЦО2 м−2 y−1, док тресетишта секвестрирају око 20–30 г ЦО2 м−2 y−1.[19][20] Обалске мочваре, попут тропских мангрова и неких умерених сланих мочвара, су познате као понор за угљеник који иначе доприноси климатским променама у његовим гасовитим облицима (угљен диоксид и метан). Способност многих плимских мочварних подручја да складиште угљеник и минимизују проток метана из плимних седимената довела је до спонзорства иницијатива плавог угљеника које су намењене унапређењу тих процеса.[21]

Међутим, у зависности од њихових карактеристика, нека влажна подручја су значајан извор емисије метана, а из неких се исто тако емитује азотни оксид[22][23] који је гас стаклене баште са потенцијалом глобалног загревања 300 пута већим од угљен диоксида и доминантна је супстанца која оштећује озон, емитована у 21. веку.[24] Показано је да вишак хранљивих састојака углавном из антропогених извора значајно повећава токове N2O из мочварног тла кроз процесе денитрификације и нитрификације.[25][22][26] Студија у интерплимском подручју слане мочваре у Новој Енглеској показала је да вишак нивоа хранљивих материја може повећати емисију N2O, и да не узрокује секвестрацију.[25]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Кеддy, П.А. (2010). Wетланд ецологy : принциплес анд цонсерватион (2нд изд.). Неw Yорк: Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 978-0-521-51940-3. 
  2. ^ Бутлер, С., ур. (2010). Мацqуарие Цонцисе Дицтионарy (5тх изд.). Сyднеy, Аустралиа: Мацqуарие Дицтионарy Публисхерс. ИСБН 978-1-876429-85-0. 
  3. ^ а б „Оффициал паге оф тхе Рамсар Цонвентион”. Приступљено 25. 9. 2011. 
  4. ^ „Wетландс”. УСДА- Натурал Ресоурце Цонсерватион Центер. 
  5. ^ а б Wетланд анд Стреам Рапид Ассессментс : девелопмент, валидатион, анд апплицатион. [С.л.]: Елсевиер Ацадемиц Пресс. 2018. ИСБН 978-0-12-805091-0. ОЦЛЦ 1017607532. 
  6. ^ Холлис, Т.; Беддинг, Ј. (1994). „Цан wе стоп тхе wетландс фром дрyинг уп?”Неопходна новчана претплата. Неw Сциентист. 
  7. ^ Давидсон, Н.C. (2014). „Хоw муцх wетланд хас тхе wорлд лост? Лонг-терм анд рецент трендс ин глобал wетланд ареа”. Марине анд Фресхwатер Ресеарцх. 65 (10): 934−941. дои:10.1071/МФ14173. 
  8. ^ „Wетланд Тyпес”. Агенцy оф Натурал Ресоурцес, Департмент оф Енвиронментал Цонсерватион. 
  9. ^ „УС ЕПА”. 18. 9. 2015. Приступљено 25. 9. 2011. 
  10. ^ Фрасер, L.; Кеддy, П.А., ур. (2005). Тхе Wорлд'с Ларгест Wетландс: Тхеир Ецологy анд Цонсерватион. Цамбридге, УК: Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 978-0-521-83404-9. 
  11. ^ „WWФ Пантанал Программе”. Приступљено 25. 9. 2011. 
  12. ^ Гири, C.; Пенгра, Б.; Зху, З.; Сингх, А.; Тиесзен, L.L. (2007). „Мониторинг мангрове форест дyнамицс оф тхе Сундарбанс ин Бангладесх анд Индиа усинг мулти-темпорал сателлите дата фром 1973 то 2000”. Естуарине, Цоастал анд Схелф Сциенце. 73 (1–2): 91−100. Бибцоде:2007ЕЦСС...73...91Г. дои:10.1016/ј.ецсс.2006.12.019. 
  13. ^ Давидсон, Н.C.; D'Цруз, Р.; Финлаyсон, C.M. (2005). Ецосyстемс анд Хуман Wелл-беинг: Wетландс анд Wатер Сyнтхесис: а репорт оф тхе Милленниум Ецосyстем Ассессмент (ПДФ). Wасхингтон, DC: Wорлд Ресоурцес Институте. ИСБН 978-1-56973-597-8. Приступљено 20. 3. 2018. 
  14. ^ „Глоссарy оф Термс”. Царпинтериа Валлеy Wатер Дистрицт. Архивирано из оригинала 25. 4. 2012. г. Приступљено 23. 5. 2012. 
  15. ^ „Глоссарy”. Маппинг2.орр.ноаа.гов. Архивирано из оригинала 25. 4. 2012. г. Приступљено 23. 5. 2012. 
  16. ^ „Глоссарy”. Алабама Поwер. Архивирано из оригинала 21. 3. 2012. г. Приступљено 23. 5. 2012. 
  17. ^ Митсцх, Wиллиам Ј.; Госселинк, Јамес Г. (24. 8. 2007). Wетландс (4тх изд.). Неw Yорк, НY: Јохн Wилеy & Сонс. ИСБН 978-0-471-69967-5. 
  18. ^ Сyнтхесис оф Адаптатион Оптионс фор Цоастал Ареас. Цлимате Реадy Естуариес Програм, ЕПА 430-Ф-08-024. Wасхингтон, DC: УС Енвиронментал Протецтион Агенцy. 2009. 
  19. ^ а б Цхмура, Г. L. (2003). „Глобал царбон сеqуестратион ин тидал, салине wетланд соилс”. Глобал Биогеоцхемицал Цyцлес. 17 (4): 1111. Бибцоде:2003ГБиоЦ..17.1111Ц. дои:10.1029/2002ГБ001917. 
  20. ^ Роулет, Н. Т. (2000). „Пеатландс, Царбон Стораге, Греенхоусе Гасес, Анд Тхе Кyото Протоцол: Проспецтс Анд Сигнифицанце Фор Цанада”. Wетландс. 20 (4): 605—615. дои:10.1672/0277-5212(2000)020[0605:пцсгга]2.0.цо;2. 
  21. ^ „Море он блуе царбон анд царбон сеqуестратион”. 
  22. ^ а б Банге, Х. W. (2006). „Нитроус оxиде анд метхане ин Еуропеан цоастал wатерс”. Естуарине, Цоастал анд Схелф Сциенце. 70 (3): 361—374. Бибцоде:2006ЕЦСС...70..361Б. дои:10.1016/ј.ецсс.2006.05.042. 
  23. ^ Тхомпсон, А. Ј.; Гианнопоулос, Г.; Преттy, Ј.; Баггс, Е. M.; Рицхардсон, D. Ј. (2012). „Биологицал соурцес анд синкс оф нитроус оxиде анд стратегиес то митигате емиссионс”. Пхилосопхицал Трансацтионс оф тхе Роyал Социетy Б. 367 (1593): 1157—1168. ПМЦ 3306631 Слободан приступ. ПМИД 22451101. дои:10.1098/рстб.2011.0415. 
  24. ^ Рависханкара, А. Р.; Даниел, Јохн С.; Портманн, Роберт W. (2009). „Нитроус Оxиде (Н2О): Тхе Доминант Озоне-Деплетинг Субстанце Емиттед ин тхе 21ст Центурy”. Сциенце. 326 (5949): 123—125. Бибцоде:2009Сци...326..123Р. ПМИД 19713491. дои:10.1126/сциенце.1176985. 
  25. ^ а б Мосеман-Валтиерра, С.; et al. (2011). „Схорт-терм нитроген аддитионс цан схифт а цоастал wетланд фром а синк то а соурце оф Н2О”. Атмоспхериц Енвиронмент. 45 (26): 4390—4397. Бибцоде:2011АтмЕн..45.4390М. дои:10.1016/ј.атмосенв.2011.05.046. 
  26. ^ Мартин, Росе M.; Wиганд, Цатхлеен; Елмстром, Елизабетх; Ллорет, Јавиер; Валиела, Иван (20. 4. 2018). „Лонг-терм нутриент аддитион инцреасес респиратион анд нитроус оxиде емиссионс ин а Неw Енгланд салт марсх”. Ецологy анд Еволутион. 8 (10): 4958—4966. ИССН 2045-7758. ПМЦ 5980632 Слободан приступ. ПМИД 29876073. дои:10.1002/еце3.3955. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Влажно подручје на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Vlažno_područje&oldid=27675997”