Пређи на садржај

Вриштина

С Википедије, слободне енциклопедије
Вриштина на Стирлинг планини, Западна Аустралија, са долином на којој расте Phytophthora cinnamomi

Вриштина (или бујадница[1]) је име за простране отворене површине, обрасле травама и ниским грмљем по којима доминирају биљке као што су врес, жутике, патуљасте боровице и ретко раштркано дрвеће попут бреза.[2] Оне су вештачке творевине, створене деловањем људи, након вишевековне сече шума.[3] Вриштина је и име за биљну заједницу која се развија на киселим тлима након потискивања шумске заједнице.[4]

Вриштине су широко заступљене широм света, али брзо нестају и сматрају се ретким стаништем у Европи.[5] Оне чине опсежне и веома различите заједнице широм Аустралије у влажним и полувлажним подручјима, где су пожарни режими с понављајућим спаљивањем потребни за одржавање вриштина.[6] У Јужној Африци се јављају још разноврсније вриштине, мада су мање распрострањене. Екстензивне заједнице вриштина могу се наћи и у калифорнијском чапаралу,[7][8] Новој Каледонији, централном Чилеу и дуж обала Средоземног мора. Поред ових пространих подручја вриштина, њихов вегетациони тип се такође налази на расутим локацијама на свим континентима, осим на Антарктику.

Карактеристике[уреди | уреди извор]

Вриштине се простиру по оголелом неплодном земљишту, по киселом тлу које је најчешће пешчано па се лако суши и сиромашно је минералима за исхрану биља. Како је тло водопропусно, и не може дуго да задржава воду, вриштине често пате од летних суша. Због тога су пожари стална опасност за вриштине, нарочито због више вегетације која је врло смоласта и због тога - врло запаљива. Јединствена повезаност биљака и животиња прилагођених да издрже такве негостољубиве услове је еволуирала до препознатљиве заједнице вриштине.[3]

Младице попут бора и брезе лако се примају на вриштинама. Ако се не контролишу на неки начин (резањем, испашом стоке или пожаром) брзо ће надрасти сво остало биље у вриштини и угушити га. У прошлости, је традиционални рурални начин живота, кад су људи, млада израсла стабла секли за огрев и терали своја стада на пашу по вриштинама, која би обрстила младице дрвећа, тако спречавали раст дрвећа, и одржавали вриштине. Нестанком традиционалног руралног живота, многе се вриштине данас поновно претварају у шуме. Иако шуме као станиште имају вредност која је неоспорна, ипак њих има пуно више од вриштина, па је данас очување вриштина приоритет.[3]

Површине вриштина се наизглед чине прилично једноличним и сличним, али се заједнице биљака и животиња које живе у њима, могу јако разликовати од једне до друге. Разлике зависе од локације вриштина, геолошке подлоге и тла на којем се простиру, климе и старости биљне заједнице, сви ти фактори играју улогу у одређивању врсти које ће живети на одређеном подручју.[3]

Вриштине се може поделити на три главне врсте према влажности тла;

  • Мочварне вриштине простиру се на теренима где је ниво воде висок, или тамо где леже на непропусним стенама или глини, што спречава отицање вода. Такве вриштине имају подземне воде близу површинског нивоа тла.
  • Суве вриштине јављају се на водопропусним теренима, где ниво подземних вода лежи дубоко испод површинског тла.
  • Влажне вриштине су средина између та два типа.[3]

Разноликост врста које живе на појединој вриштини, повећава се са нивоом влажности тла. Тако по мочварним вриштинама живи много више врста него по сувим, по њима расту бројне врсте мочварних вресовки, траве бескољенке и маховине тресетари (тресетне маховине - Спхагнум).[3] По сувим вриштинама обично доминира врес (Calluna vulgaris), сиви врес (Erica cinerea) и жутика (Ulex).[3]

Вриштине су дом богате галерије животињских врста, по њима живи око 5 000 врста бескичмењака, међу осталима скакавци, зрикавци, тврдокрилци, вилини коњици, мољци, мрави, осе, пчеле и пауци, од којих су многи од њих данас раритетни.[3][9].

Антропогене вриштине[уреди | уреди извор]

Антропогени хабитати вриштина су културални крајолици који се могу наћи широм света на разним локацијама као што су северна и западна Европа, Америка, Аустралија, Нови Зеланд, Мадагаскар и Нова Гвинеја.

Ове вриштине су првобитно створене или проширене вековима људског чишћења природне шумске вегетације, испашом и спаљивањем. У неким случајевима ове крчевине је отишле толико далеко да су делови подручја обраслих растињем уступили место отвореним тачкама чистог песка и пешчаних дина, са локалном климом која, чак и у Европи, може да досегне температуре од 50 °Ц (122 °Ф) током лета, што доводи до сушење песковитог места које се граничи са влажним стаништима и даљег увећања његове подложности пожарима. Осврћући се на такве локације у Енглеској, Оливер Ракам каже: „Вриштине су очигледно производ људских активности и треба да се њима управљати као и са обрадивим површинама; ако се запусте оне се претварају у шумске области”.[10]

У последњих неколико година конзервациона вредност чак и ових вештачких вриштина постала је много више цењена, а самим тим и већина зеленила је заштићена. Међутим, оне су такође угрожене упадом стабала због прекида традиционалних техника управљања, као што су испаша и спаљивање које су посредовале одржавање пејзажа. Неке су такође угрожене урбаним ширењем. Антропогена влажна станишта се вештачки одржавају комбинацијом испаше и периодичног спаљивања (познатог као контролисано спаљивање[11]) или (ретко) кошењем; ако се не одржавају тако, брзо бивају поново колонизована шумом. Врсте дрвећа поновне колонизација ће зависити од тога шта је доступно као локални извор семена, те стога не морају да одражавају природну вегетацију пре него што је вриштина настала.

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Вриштина”. Лексикографски завод Мирослав Крлежа. Приступљено 2. 2. 2014. 
  2. ^ Полунин, Олег; Wалтерс, Мартин (1985). А Гуиде то тхе Вегетатион оф Бритаин анд Еуропе. Оxфорд Университy Пресс. стр. 220. ИСБН 0-19-217713-3. 
  3. ^ а б в г д ђ е ж „Wхат ис Хеатхланд?” (на језику: енглески). Оффwелл Wоодланд & Wилдлифе Труст. Приступљено 2. 2. 2014. 
  4. ^ „Вриштина”. Лексикографски завод Мирослав Крлежа. Архивирано из оригинала 10. 03. 2018. г. Приступљено 2. 2. 2014. 
  5. ^ Анон. „Хеатх анд Моорланд”. Фиелд Студиес Цоунцил. ФСЦ. Архивирано из оригинала 4. 10. 2013. г. Приступљено 4. 10. 2013. 
  6. ^ Спецхт, Р.L. 'Хеатхландс' ин 'Аустралиан Вегетатион' Р.Х. Гровес ед. Цамбридге Университy Пресс 1988
  7. ^ Халсеy, Р.W.; Кеелеy, Ј.Е. (2016). „Цонсерватион Иссуес: Цалифорниа цхапаррал” (ПДФ). Референце Модуле ин Еартх Сyстемс анд Енвиронментал Сциенцес. Елсевиер Публицатионс, Инц. ИСБН 9780124095489. дои:10.1016/Б978-0-12-409548-9.09584-1. 
  8. ^ Вентурас, Мартин D.; МацКиннон, Еван D.; Дарио, Ханнах L.; Јацобсен, Анна L.; Пратт, Р. Брандон; Давис, Степхен D. (2016-07-08). „Цхапаррал Схруб Хyдраулиц Траитс, Сизе, анд Лифе Хисторy Тyпес Релате то Специес Морталитy дуринг Цалифорниа'с Хисториц Дроугхт оф 2014”. ПЛОС Оне. 11 (7): е0159145. Бибцоде:2016ПЛоСО..1159145В. ИССН 1932-6203. ПМЦ 4938587 Слободан приступ. ПМИД 27391489. дои:10.1371/јоурнал.поне.0159145 Слободан приступ. 
  9. ^ Деннис, Рогер L.Х.; Спаркс, Тим Х. „Wхен ис а хабитат нот а хабитат? Драматиц ресоурце усе цхангес ундер дифферинг wеатхер цондитионс фор тхе буттерфлy Плебејус аргус”. Биологицал Цонсерватион. 129 (3): 291—301. дои:10.1016/ј.биоцон.2005.10.043. 
  10. ^ Рацкхам, Оливер (1997). Тхе Хисторy оф тхе Цоунтрyсиде. Пхоениx. стр. 282. 
  11. ^ „Дартмоор фире 'ларгест ин yеарс'”. 7. 4. 2013 — преко www.ббц.цом. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Хаидингер, Т.L., анд Ј.Е. Кеелеy. 1993. Роле оф хигх фире фреqуенцy ин деструцтион оф миxед цхапаррал. Мадроно 40: 141–147.
  • Халсеy, Р.W. 2008. Фире, Цхапаррал, анд Сурвивал ин Соутхерн Цалифорниа. Сецонд Едитион. Сунбелт Публицатионс, Сан Диего, ЦА. 232 п.
  • Ханес, Т. L. 1971. Суццессион афтер фире ин тхе цхапаррал оф соутхерн Цалифорниа. Ецол. Монограпхс 41: 27–52.
  • Хуббард, Р.Ф. 1986. Станд аге анд гроwтх дyнамицс ин цхамисе цхапаррал. Мастер'с тхесис, Сан Диего Стате Университy, Сан Диего, Цалифорниа.
  • Кеелеy, Ј. Е., C. Ј. Фотхерингхам, анд M. Мораис. 1999. Рееxамининг фире суппрессион импацтс он брусхланд фире регимес. Сциенце 284:1829–1832.
  • Кеелеy, Ј.Е. 1995. Футуре оф Цалифорниа флористицс анд сyстематицс: wилдфире тхреатс то тхе Цалифорниа флора. Мадроно 42: 175–179.
  • Кеелеy, Ј.Е., А.Х. Пфафф, анд Х.D. Стаффорд. 2005. Фире суппрессион импацтс он постфире рецоверy оф Сиерра Невада цхапаррал схрубландс. Интернатионал Јоурнал оф Wилдланд Фире 14: 255–265.
  • Ларигаудерие, А., Т.W. Хуббард, анд Ј. Куммероw. 1990. Гроwтх дyнамицс оф тwо цхапаррал схруб специес wитх тиме афтер фире. Мадроно 37: 225–236.
  • Минницх, Р. А. 1983. Фире мосаицс ин соутхерн Цалифорниа анд нортхерн Баја Цалифорниа. Сциенце 219:1287–1294.
  • Моритз, M.А., Ј.Е. Кеелеy, Е.А. Јохнсон, анд А.А. Сцхаффнер. 2004. Тестинг а басиц ассумптион оф схрубланд фире манагемент: Хоw импортант ис фуел аге? Фронтиерс ин Ецологy анд тхе Енвиронмент 2:67–72.
  • Пратт, Р. Б., А. L. Јацобсен, А. Р. Рамирез, А. M. Хелмс, C. А. Траугх, M. Ф. Тобин, M. С. Хеффнер, анд С. D. Давис. 2013. Морталитy оф респроутинг цхапаррал схрубс афтер а фире анд дуринг а рецорд дроугхт: пхyсиологицал мецханисмс анд демограпхиц цонсеqуенцес. Глобал Цханге Биологy 20:893–907.
  • Сyпхард, А. D., V. C. Раделофф, Ј. Е. Кеелеy, Т. Ј. Хаwбакер, M. К. Цлаyтон, С. I. Стеwарт, анд Р. Б. Хаммер. 2007. Хуман инфлуенце он Цалифорниа фире регимес. Ецологицал Апплицатионс 17:1388–1402.
  • Вале, Т. Р. 2002. Фире, Нативе Пеоплес, анд тхе Натурал Ландсцапе. Исланд Пресс, Wасхингтон, DC, УСА.
  • Вентурас, M. D., Е. D. МацКиннон, Х. L. Дарио, А. L. Јацобсен, Р. Б. Пратт, анд С. D. Давис. 2016. Цхапаррал схруб хyдраулиц траитс, сизе, анд лифе хисторy тyпес релате то специес морталитy дуринг Цалифорниа'с хисториц дроугхт оф 2014. ПЛоС ОНЕ 11(7): п.е0159145.
  • Зедлер, П.Х. 1995. Фире фреqуенцy ин соутхерн Цалифорниа схрубландс: биологицал еффецтс анд манагемент оптионс, пп. 101–112 ин Ј.Е. Кеелеy анд Т. Сцотт (едс.), Брусхфирес ин Цалифорниа wилдландс: ецологy анд ресоурце манагемент. Интернатионал Ассоциатион оф Wилдланд Фире, Фаирфиелд, Wасх.
  • Цампбелл, Неил А.; Брад Wиллиамсон; Робин Ј. Хеyден (2006). Биологy: Еxплоринг Лифе. Бостон, Массацхусеттс: Пеарсон Прентице Халл. ИСБН 0-13-250882-6. 
  • Ханес, Тед L. (1971-02-01). „Суццессион афтер Фире ин тхе Цхапаррал оф Соутхерн Цалифорниа”. Ецологицал Монограпхс (на језику: енглески). 41 (1): 27—52. ИССН 1557-7015. ЈСТОР 1942434. дои:10.2307/1942434. 
  • Минницх, Рицхард А. (1983-03-18). „Фире Мосаицс ин Соутхерн Цалифорниа анд Нортхерн Баја Цалифорниа”. Сциенце (на језику: енглески). 219 (4590): 1287—1294. Бибцоде:1983Сци...219.1287М. ИССН 0036-8075. ПМИД 17735593. С2ЦИД 46485059. дои:10.1126/сциенце.219.4590.1287. 
  • Халсеy, Р.W. (2009). „Цхапаррал ас а натурал ресоурце: цхангинг тхе цонверсатион абоут цхапаррал анд фире” (ПДФ). Процеедингс оф тхе ЦНПС Цонсерватион Цонференце: 82—86. 
  • Кеелеy, Јон Е.; Пфафф, Анне Х.; Саффорд, Хугх D. (2005-10-03). „Фире суппрессион импацтс он постфире рецоверy оф Сиерра Невада цхапаррал схрубландс*”. Интернатионал Јоурнал оф Wилдланд Фире (на језику: енглески). 14 (3): 255—265. ИССН 1448-5516. дои:10.1071/wф05049. 
  • Хуббард, Р.Ф. (1986). Станд Аге анд Гроwтх Дyнамицс ин Цхамисе Цхапаррал. Сан Диего: Мастер’с тхесис, Сан Диего Стате Университy. 
  • Ларигаудерие, А.; Хуббард, Т.W.; Куммероw, Ј. (1990). „Гроwтх дyнамицс оф тwо цхапаррал схруб специес wитх тиме афтер фире”. Мадроñо. 37: 225—236. ЈСТОР 41424817. 
  • Кеелеy, Јон Е. (1995). „Футуре оф Цалифорниа Флористицс анд Сyстематицс: Wилдфире Тхреатс то тхе Цалифорниа Флора”. Мадроñо. 42 (2): 175—179. ЈСТОР 41425064. 
  • Хаидингер, Тори L.; Кеелеy, Јон Е. (1993). „Роле оф хигх фире фреqуенцy ин деструцтион оф миxед цхапаррал” (ПДФ). Мадроñо. 40: 141—147. Архивирано (ПДФ) из оригинала 2016-04-14. г. 
  • Зедлер, П.Х. (1995). Кеелеy, Ј.Е.; Сцотт, Т, ур. „Фире фреqуенцy ин соутхерн Цалифорниа схрубландс: биологицал еффецтс анд манагемент оптионс”. Брусхфирес ин Цалифорниа Wилдландс: Ецологy анд Ресоурце Манагемент. Фаирфиелд, WА: Интернатионал Ассоциатион оф Wилдланд Фире: 101—112. 
  • Сwетнам, Т.W.; Аллен, C.D.; Бетанцоурт, Ј.L. (1999). „Апплиед хисторицал ецологy: усинг тхе паст то манаге фор тхе футуре”. Ецологицал Апплицатионс (на језику: енглески). 9 (4): 1189—1206. дои:10.1890/1051-0761(1999)009[1189:АХЕУТП]2.0.ЦО;2. 
  • Хансон, C.Т; Схеррифф, Р.L; Хутто, Р.L.; ДеллаСала, D.А.; Веблен, Т.Т.; Бакер, W.L. (2015). ДеллаСала, D.А.; Хансон, C.Т., ур. Тхе Ецологицал Импортанце оф Миxед-Северитy Фирес: Натуре'с Пхоениx. Амстердам, Нетхерландс: Елсевиер. стр. 3—22. 
  • Моритз, Маx А.; Кеелеy, Јон Е.; Јохнсон, Едwард А.; Сцхаффнер, Андреw А. (2004-03-01). „Тестинг а басиц ассумптион оф схрубланд фире манагемент: хоw импортант ис фуел аге?”. Фронтиерс ин Ецологy анд тхе Енвиронмент (на језику: енглески). 2 (2): 67—72. ИССН 1540-9309. дои:10.1890/1540-9295(2004)002[0067:табаос]2.0.цо;2. 
  • Менсинг, С.А.; Мицхаелсен, Ј.; Бyрне, Р. (1999). „А 560 yеар рецорд оф Санта Ана фирес рецонструцтед фром цхарцоал депоситед ин тхе Санта Барбара Басин, Цалифорниа” (ПДФ). Qуатернарy Ресеарцх. 51 (3): 295—301. Бибцоде:1999QуРес..51..295М. С2ЦИД 55801393. дои:10.1006/qрес.1999.2035. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Вриштина на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Vriština&oldid=27675684”