Зоран Миливојевић

Зоран Миливојевић
Зоран Миливојевић
	Фотографија Миливојевића, 2012.
Лични подаци
Датум рођења	1. децембар 1957. (66 год.)
Место рођења	Београд, ФНР Југославија
Научни рад
Поље	психотерапија

Зоран Миливојевић (Београд, 1. децембар 1957) српски је психотерапеут, писац и активиста.

Биографија[уреди | уреди извор]

Родитељи су му били Миливоје (директор фотографије и уметник) и Марија, док му је млађи брат од стрица српски глумац Борис Миливојевић.

Током студија покренуо је Мултигносис - групу за мултидисциплинарни приступ мозгу, мишљењу и понашању, као и Алгрену - алтернативну групу за ресоцијализацију наркомана. Био је председник Центра за научни и истраживачки рад студената Медицинског факултета у Београду. Награђен је Октобарском наградом града Београда за студенте за "систематску стручну и научну активност". Средином осамдесетих је предводио "побуну" студената и омладинаца чији је притисак на јавно мњење довео до тога да у оквиру Клиничко-болничког центра Драгиша Мишовић буде изграђена Специјална болница за превенцију и лечење болести зависности.

По дипломирању укључио се у тренинг за психотерапеута у оквиру трансакционе анализе, 1989. године је стекао међународни назив Сертификовани трансакциони аналитичар у психотерапији (-{Certified Transactional Analyst in Psychohterapy}-) од стране Међународног удружења за трансакциону анализу (-{International Transactional Analysis Association, San Francisco}-). 2001. Први у источној Европи је 2001. године стекао назив сталног званичног Едукатора и супервизора за трансакциону анализу (-{Teaching and Supervizing Transactional Analyst in Psychotherapy}-). Од стране Међународне академије за трансакциону анализу је добио назив Професор трансакционе анализе.

На приватном Универзитету Сигмунд Фројд у Бечу је одслушао трогодишњи програм докторских студија за звање Пх.D., доктора наука, али докторску дисертацију није написао.

Посвећен је развоју трансакционе анализе у региону: Србија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Словенија и Црна Гора. Председник је ТА центра - асоцијације трансакционих аналитичара Србије. Од 2009. године је председник Савеза психотерапеута Србије (раније Савеза друштава психотерапеута Србије) који окупља 26 удружења психотерапеута. Стручни је директор Психополис института из Новог Сада. Почасни је члан ППЛ - Професионалне психотерапијске лиге Руске Федерације.

Међународни је предавач који је имао предавања, радионице или на други начин презентирао на бројним међународним конгресима, семинарима и симпозијумима углавном у европским земљама, али на другим континентима. Као позвани предавач, пленарни предавач, излагао је на три светска конгреса посвећена психотерапији и менталном здрављу.

Живи и ради у Новом Саду и Љубљани.^[1]^[2]

Теорија емоција[уреди | уреди извор]

Људска осећајност је у фокусу Миливојевићевог истраживања, тако да му је и прва књига посвећена овој теми^[3]. Створио је оригиналну теорију емоција "Модел кружне емоционалне реакције", што се сматра великим доприносом овој области. Његова књига "Емоције" се користи као уџбеник на 16 факултета у региону, а преведена је на Словеначки и Хрватски. У својим јавним наступима и текстовима које пише за новине промовише концепте емоционалне писмености и емоционалне интелигенције.

Социјална психотерапија[уреди | уреди извор]

Утемељивач је социјалне психотерапије, чија је суштина коришћење масовних медија за упућивање "терапијских порука" заинтересованом делу јавности. О социјалној психотерапији је као пленарни предавач говорио на светским и домаћим конгресима психотерапеута.

У неколико књига: Уловити љубав, Психологике свакодневног живота, Психологичким списима и Родитељовање – о оптималном васпитању сабрао је текстове које је годинама објављивао у "Политици".^[4]

Љубав + дисциплина = оптимално васпитање[уреди | уреди извор]

Миливојевић је преко двадесет и пет година имао функцију спољашњег стручног супервизора у различитим словеначким заводима, школама и установама које се баве васпитањем и преваспитањем деце и младих. Развио је "мерцедес модел" који је описан у књизи Мала књига за велике родитеље (2004), а у коме се може препознати шест основних васпитних стилова. Промовише Оптимално васпитање које је засновано на формули љубав + дисциплина, а чије основе су дате у књизи Родитељовање (2017). Наводећи да су савремене педагошке и психолошке теорије васпитања превише усмерене на дечја осећања у оквиру "идеологије срећног детета", а не на основу резултата истраживања, и да су створиле "синдром немоћног родитеља", Миливојевић је у неколико наврата покренуо јавне кампање како држава не би родитељима одузела право да властито дете "пљусну по гузи" у оним ретким ситуацијама када процене да је то потребно.

Љубав, заљубљеност и емоционалне везе[уреди | уреди извор]

Миливојевић се непрестано бави љубавним односима, о чему је написао неколико књига. Инсистира да је потребно разлучити љубав од заљубљивања, јер смо колективно помешали ова два осећања, што има веома негативне последице. Такође се залаже да треба раздвојити љубав од представе о љубави или о вези. На основу ове теорије развио је посебну врсту терапије парова.

Дела[уреди | уреди извор]

Књиге[уреди | уреди извор]

Психотерапија и разумевање емоција, Прометеј, Нови Сад, 1993.
Формуле љубави – како не упропастити сопствени живот тражећи праву љубав, Прометеј, Нови Сад, 1995; Психополис, Нови Сад, 2007.
Емоције: психотерапија и разумевање емоција, Прометеј, Нови Сад, 1999; Психополис, Нови Сад, 2007.
Игре које играју наркомани: трансакциона анализа проблематичног узимања дрога, Психополис, Нови Сад, 2007.
Уловити љубав, Психополис, Нови Сад, 2011.
Психологике свакодневног живота, Психополис, Нови Сад, 2014.
Психологички списи, Психополис, Нови Сад, 2017.
Родитељовање, Психополис, Нови Сад, 2017.
Мала књига за велике родитеље, са коауторима: Катја Билбан, Вида Кокељ, Миша Крамбергер, Тјаша Стеинер и Борут Кожух, Психополис, Нови Сад, 2007.
Коаутор је у книзи Леа Борманса Светска књига о љубави, Психополис, Нови Сад, 2014. у којој је његов текст Наше формуле љубави. Ова књига је зборник која је окупила преко стотину стручњака за љубав и везе из целога света.
Коаутор је у двотомногм специјалистичком уџбенику Психијатрија Душана Кецмановића (1989, Медицинска књига, Београд, Загреб) у којем је писао поглавље Концептуални модели у психијатрији.
Коаутор је у уџбеницима које је уредио Љубомира Ерић: Психотерапија (1999, 2003, 2006), Сексуалне дисфункције (2005) и Психодинамичка психијатрија (2009)

Словеначка издања[уреди | уреди извор]

Формуле љубезни (Младинска књига, 2009)
Емоције – Психотерапија и разумевање чустев (Психополис институт, 2008)
Уловити љубезен (Младинска књига, 2013)
Игре ки јих играјо наркомани (Модријан, 2013)

Хрватска издања[уреди | уреди извор]

Формуле љубави (Мозаик књига, Загреб, 2009)
Мала књига за велике родитеље (Знање, Загреб, 2009)
Уловимо љубав (Мозаик књига, Загреб, 2009)
Емоције (Мозаик књига, Загреб, 2009)
коаутор је у уџбенику Психотерапијски правц, уредница Драгице Козарић Ковачић и Тање Франчишковић (Медицинска наклада, Загреб, 2014)

Референце[уреди | уреди извор]

^ „Зоран Миливојевић”. Психополис. Архивирано из оригинала 02. 02. 2019. г. Приступљено 1. 2. 2019.
^ „Зоран Миливојевић Психотерапеут, писац (1957. - )”. Биографија.
^ Миливојевић, Зоран (2008). Емоције: психотерапија и разумевање емоција. Психополис. ИСБН 978-86-86653-22-2. ОЦЛЦ 635854361.
^ „Зоран Миливојевић”. психополис.еду.рс. Приступљено 12. 10. 2022.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

[1] „Зоран Миливојевић”. Психополис. Архивирано из оригинала 02. 02. 2019. г. Приступљено 1. 2. 2019.

[2] „Зоран Миливојевић Психотерапеут, писац (1957. - )”. Биографија.

[3] Миливојевић, Зоран (2008). Емоције: психотерапија и разумевање емоција. Психополис. ИСБН 978-86-86653-22-2. ОЦЛЦ 635854361.

[psihopolis.edu.rs-4] „Зоран Миливојевић”. психополис.еду.рс. Приступљено 12. 10. 2022.

[1]

[2]

[3]

[4]