Pređi na sadržaj

Jakob Burkhart

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Jakob Burkhart
Datum rođenja(1818-05-25)25. maj 1818.
Mesto rođenjaBazel, Švajcarska
Datum smrti8. avgust 1897.(1897-08-08) (79 god.)
Mesto smrtiBazel, Švajcarska
ZanimanjeIstoričar

Jakob Burkhart (25. maj 1818 — 8. avgust 1897) bio je švajcarski istoričar umetnosti i kulture, i veoma značajan mislilac u oblastima istoriografije. Poznat je po tome što je bio jedan od prvih i najvećih zagovornika kulturne istorije.[1]Veoma je uticao na koncipiranje istoriografskog izučavanja renesanse, pogotovu na socijalne i ekonomske uslove razvitka umetničkih dela i pravaca. Njegovo najznačajnije istoriografsko ostvarenje je knjiga pod nazivom Civilizacija Renesanse u Italiji (1860).

Život[uredi | uredi izvor]

Jakob Burkhart je rođen u Bazelu 25. maja 1818. godine. Otac mu je bio protestanski sveštenik, a porodica Burkhart je pripadala krugovima uglednijih porodica u gradu.[1]Kao mlad Burkhart je dobio kvalitetno humanističko obrazovanje. Ali pre nego što se u potpunosti okrenuo svojim kasnijim istoriografskim i filološkim interesovanjima, proveo je tri godine izučavajući teologiju. Nakon jedne kraće krize kada je njegova vera bila u pitanju, Burkhart je odbacio sveštenički poziv i do kraja života nije jasno iznosio svoje religijsko opredeljenje, što su neki autori tumačili kao isticanje određene vrste panteizma.[1]

Od 1839. do 1843. Burkhart je studirao na Univerzitetu u Berlinu. Tu je došao pod uticaj ljudi kao što su istoričar Johan Gustav Drojzen, odlučujući uticaj kada je istorija umetnosti u pitanju Franc Kugler, a veliko interesovanje je pobudio i Leopold fon Ranke, osnivač moderne istoriografije.[2]Kuglerova predavanja su bila posebno interesantna za Burkharta, s obzirom da se od malih nogu zanimao za slikarstvo i arhitekturu, što ga je sve usmeravalo ga renesansnoj Italiji. A kada je njegova koncepcija istorije u pitanju, takva shvatanja su umanjivala značaj pravne, političke i diplomatske istorije u odnosu na kulturnu. Takav stav prema izučavanju prošlosti predstavljao je suprotstavljenu formulaciju u odnosu na tada dominantu školu njegovog učitelja Rankea, koji je istoricistički akcentovao značaj diplomatske istorije i u skladu sa tim države i nacije.[1]

Nakon berlinskih studija Burkhart je produbljivao svoje znanje iz istorije umetnosti i istoriografije generalno. Počeo je da predaje na Univerzitetu u Bazelu koji nije predstavljao tako prestižno mesto kao berlinski, pa je u nekim periodima(1846/1847) pisao članke za bazelske konzervativne novine, kako bi se izdržavao.[1]Zimu 1847/1848. je proveo u Rimu, a nakon toga se vraća na poziciju predavača u Bazelu. Nije blakonaklono gledao na revolucije 1848/1849. godine u koje su se aktivno uključili mnogi od njegovih savremenika. Bio je konzervativno orijentisan, ali više u kulturnom nego političkom smislu. Svoje doba (19. vek) je smatrao izuzetno površnim i nadahnuće je pronalazio u izučavanju mnogo uzivišenijih perioda koji su kako je smatrao, bili antičko ili renesansno doba.[1]Tokom 1855. godine Burkhart odlučuje da se preseli u Cirih, kako bi na tamnošnjem univerzitetu obavljao delatnost predavača. To je potrajalo do 1858. godine kada se vraća u Bazel gde ostaje do kraja svog života, predajući sa prekidima na univerzitetu i u školi.

Umire 8. avgusta 1897. godine u Bazelu, u svojoj 79. godini.[1]

Delo[uredi | uredi izvor]

Prvo delo većeg formata, koje je proslavilo Burkharta bilo je Doba Konstantina Velikog, napisano 1855. godine. Burkhart je tu oslikavao jedan prelazan period kakav je predstavljala vladavina Konstantina Velikog, po njegovom sudu nezdravog i nemoralnog, ali takođe ispunjenog živom kulturnom aktivnošću. Uspon hrišćanstva je okarakterisan kao neminovan za revitalizaciju evropske kulture, ali su evidente simpatije koje iskazuje prema nestajućoj antičkoj civilizaciji.[1]

Ključno delo Burkhartovog stvaralaštva jeste Civilizacija Renesanse u Italiji. Pisano je tri godine, od 1855. do 1858. u periodu kada je Burkhart predavao u Cirihu, a završeno je po povratku u Bazel.[3]Hronološki period koji knjiga obuhvata se proteže od 14. do 16. veka, akcentujući različite aspekta života u prošlosti. Istorija renesanse je sagledana kroz prizmu tri fenomena, koji u Burkhartovom pogledu na istoriju zauzimaju ključna mesta, a to su: država, religija i kultura.[3]Jedna od glavnih teza koju ovde Burkhart zastupa jeste argument kako su modernost i individualizam produkti renesanse. [4]Akcentuje se „zaostalost” srednjeg veka, kao doba koje je bilo intelektualno siromašno, u suprotonosti sa modernom renesansom. Iako predstavlja jedno od prvih ilustrativnijih i origlinalnijih dela kulturne istorije, kao i istorije umetnosti, glavno Burkhartovo delo nisu zaobišle neminovne kontradikcije. One proizilaze pre svega iz činjenice da Burkhart nigde nije definisao svoj koncept modernosti, na osnovu koga bi mogao da ukazuje na njegove korene u italijanskoj renesanisi.[4] Njegova argumentacija kada je početak zapadnog individualizma u pitanju ima sličan problem. Burkhart ne ukazuje na to da li su slične koncepcije individualizma postojale u ranijim epohama, kao i da je renesansna izuzetna u odnosu na pređanje iz tih razloga. Ipak i pored tih nedostataka Civilizacija Renesanse u Italiji predstavlja jedno od najboljih dela kada je uvod u istoriju renesanse u pitanju, čemu posebno ide u prilog elegantan stil u kome je knjiga napisana.[4]

Od važnijih dela Burkhartovog kasnijeg stvaralaštva izdvajaju se Povest grčke kulture (1898—1902) i Refleksije o istoriji (1943). Oba su izdata posthumno, od strane njegovih prijatelja. Povest grčke kulture predstavlja veliki projekat koji Burkhart nije stigao da završi, napisavši četiri toma.[1]Refleksije o istoriji je delo u kojem iznosi svoje poglede na filozofiju istorije, kao i metodološke aspetke njegove koncepcije prošlosti.[1]Njegova filozofija istorije je odbacivala poglede koji su tada bili široko prihvaćeni, kao što su vera u istorijski progres, nacionalnu državu ili egalitarno društvo. [5]Upravo iz tih razloga Burkhart odbacuje rankeovsku istoriografiju koja akcenat stavlja na državu kao centrali fenomen ljudiskog delovanja, i zagovara prihvatanje kulture, pogotovu velikih umetničkih dostignuća prošlosti, kao antitezu savremenom nihilizmu.[5]Takvi stavovi su veoma uticali na formiranje oblasti izučavanja kakve su postale kulturna istorija, istorija umetnosti kao i intelektualna istorija, mada Burkhart nikada nije formirao niti bio pripadnih određene intelektualne „škole”.[5]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e ž z i „Jacob Burckhardt | Swiss historian”. Encyclopedia Britannica (na jeziku: engleski). Pristupljeno 16. 12. 2018. 
  2. ^ „Jacob Burckhardt: Swiss Art Critic”. www.visual-arts-cork.com. Pristupljeno 16. 12. 2018. 
  3. ^ a b „www.obfuchai.com - Olivier Burckhardt’s Floating Studio - Writing: Essay "Jacob Burckhardt: Historian of Civilization"”. www.obfuchai.com. Arhivirano iz originala 04. 08. 2019. g. Pristupljeno 16. 12. 2018. 
  4. ^ a b v „Burckhardt’s The Civilization of the Renaissance in Italy: The Birth of Modernity – The Satirist” (na jeziku: engleski). Pristupljeno 16. 12. 2018. 
  5. ^ a b v Breisach, Ernst (2007). Historiography : ancient, medieval, & modern (3. izd.). Chicago: University of Chicago Press. ISBN 9780226072821. OCLC 71238483. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Jakob Burkhart na Vikimedijinoj ostavi.


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јакоб_Буркхарт&oldid=26795217”