Janko Katić

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Janko Katić
Datum rođenja17??.
Mesto rođenjaRogača, Osmansko carstvo
Datum smrti1806.
Mesto smrtiKrnić, danas opština Vladimirci, Osmansko carstvo

Janko Katić (17?? – 1806) bio je srpski vojvoda i jedan od organizatora Prvog srpskog ustanka (1804–1813). Učestvovao je u ustanku od prvog dana, bio je važan obor-knez šabačkog okruga i bio je jedan od najhrabrijih zapovednika, toliko uticajan kao vojni i politički vođa da su ga mnogi držali kao drugog samo Karađorđa Petrovića, u Šumadiji.[1]

Poreklo[uredi | uredi izvor]

Svedočenje o Janku Katiću zasnovano je na knjizi koju je uradio Milivoje Katić, po dokumentima nađenim u arhivima. Za sada nema pouzdanih podataka na osnovu kojih se može utvrditi poreklo ove porodice. Narod ima nekoliko verzija. Prema jednom predanju, Katići su se doselili sa Starog Vlaha, iz jugozapadne Srbije, dok im je prvobitna postojbina bila Crna Gora. Prema drugoj verziji, poreklom su iz Hercegovine, a po trećoj – sa Kosova. Zna se da se Jankov otac Jovan u Rogaču doselio polovinom 18. veka. Većina istoričara smatra da je on imao tri sina, Marka, Janka i Stevana, ali ima i onih koji tvrde da je imao i četvrtog Nikolu – priča Živka – Cica Maričić, članica Opštinskog veća Sopota zadužena za kulturu i obrazovanje, o životu, poreklu, načinu ratovanja, ljubavima i pogibiji Janka Katića. Ona je i profesorka srpskog jezika i književnosti rodom iz Rogače.[2]

Jedni smatraju da je Nikola Janku brat po majci, a drugi da je bio Jankov sestrić doveden u Katiće ili čak i „uljez” u ovoj porodici. U svakom slučaju, u Rogači su u to vreme živela dva čoveka po imenu Nikola Katić. O tome svedoče dva groba, jedan je u porti rogačke crkve. Jedan Nikola bio je vojvoda, knez i sudija. Drugi Nikola sahranjen je na rogačkom groblju.

Janko je imao i tri sestre. Jedna od njih, Perunika, bila je lepotica. Nju su ugrabili Turci i odveli u Beograd za Omer-agu. Ona je uspela da nagovori agu da joj dovede omiljenog brata. Tako je Janko kao dečak stigao u Beograd u sestrinu kuću. Izrastao je u naočitog mladića i tu je naučio turski i savladao vojničke veštine.

Upravo na ovom mestu javljaju se i prve priče o Janku i njegovoj ljubavi. O tom delu njegovog života postoje dve verzije.

Prema jednoj priči, Janko se zaljubio u Omer-aginu lepu sestričinu Emiru. Podržavala ih je Perunika, ali ne i Omer-aga. Jednom ih je uhvatio zajedno i isukao sablju da poseče Janka, ali su mu se isprečile Emira i Perunika. Za to vreme Janko je uspeo da pobegne u šumu, pa u Rogaču, a zatim da se priključi hajducima. Emira i on su se rastali, ali se nisu zaboravili. Ostali su u vezi pomoću poverljivih glasnika. Emira je, kažu, čak i krenula u potragu za njim. Nažalost, umesto Janka kod Šapca je naišla na njegovu posmrtnu povorku. Priča se čak i da se ubila iz Jankovog pištolja.

Prema drugoj verziji, Jankova ljubav zvala se Hani i bila je verena za sestrića Alije Gušanca, stvarnog gospodara Beograda. Njihovu ljubav sprečio je Ahmet-beg, Hanin zet.[2]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Spomenik Janku Katiću u Krniću.

Janko Katić je rođen u Rogači ispod Kosmaja, 70-ih godina 18. veka.[3] U mladosti je uglavnom živeo u Beogradu sa sestrom, koja je bila udata za Turčina. U to vreme naučio je turski jezik, što bi mu kasnije koristilo. Međutim, on se loše dogovorio sa mužem svoje sestre i bio je primoran da ode i vrati se u Rogaču. U regionu je planiran ustanak i on se pridružio ustanku i postavljen za kneza jedne od bivših osmanskih nahija, a kako je bio poznat po tome što je bio pravedan, razborit i junačan, brzo je postao glavni komandant beogradske nahije. Imao je dobar izgled, u skupštinama je bio dobar govornik, a u bitkama je bio vrlo prilagodljiv, spretan i junački poglavica. Bio je popularan u narodu, a savremenici su ga nazivali „razboritim i junačkim Jankom“. Bio je jedna od najvažnijih ličnosti Prvog srpskog ustanka.

Učestvovao je u svim bitkama od početka: Beogradu, Požarevcu, Rudniku, Vrbici itd. On, Vasa Čarapić i Sima Marković komandovali su sa 4.000 vojnika koji su opsedali Beograd.[4] Karađorđe ga je poslao u borbu u Mačvi, 1806. godine, kao pomoć. Pokazao je sjajne veštine, a nakon paljenja sela Sovljak ubio je 65 Turaka i uzeo ono što su ranije zaplenili. Poginuo je u borbi protiv Osmanlija oko Šapca, u selu Krnić, neposredno pre Mišarske bitke.

Njegova smrt bila je veliki gubitak za srpske revolucionare. Iako je bio blizak prijatelj Karađorđa, bio je deo političke grupe koja je težila rešavanju Voždove autokratije. Iz njegove porodice poteklo je još nekoliko revolucionara. Njegov brat Jakob Katić takođe je bio borac za slobodu, revolucionar.

Memoaristi kažu da je bio jedan od najvećih junaka svoga vremena i da je bio veoma rečit i pametan, jedan od retkih pismenih ustanika i vojvoda. Isticao se kao pregovarač (perfektno je govorio turski jezik) i bio je jedan od najboljih govornika.[3]

U Muzeju Prvog srpskog ustanka, u Orašcu kod Aranđelovca,[5] izloženo je Jankovo sačuvano oružje kao što su: jatagan belosapac[6] i pištolj kremenjak.[7] Janku Katiću je 2004. godine podignut bronzani spomenik u Rogači, rad vajara Milanka Mandića. Spomenik je visine 2,4 metara.[3] U centru sela Krnić postavljen je spomenik Janku Katiću 1954. godine, na 150 godina od početka Prvog srpskog ustanka.

Po njemu je nazvana OŠ „Janko Katić” Rogača.

Tumač[uredi | uredi izvor]

Janko Katić
(Muzej Prvi srpski ustanak)

Učestvovao je zajedno sa Karađorđem 10. maja 1804. na pregovorima sa Turcima u Zemunu pod pokroviteljstvom austrijskog generala Ženeja. Karađorđe je na taj sastanak vodio Katića kao tumača. Za vreme sastanka video se plamen zapaljenih srpskih kuća na drugoj strani Save, pa je Katić na to skočio i pokazao austrijskom generalu šta rade dahije.[8] Katić se obratio i Turcima i pozvao na megdan Kučuk Aliju. Bio je glavni tumač kada je Karađorđe pregovarao sa Bećir-pašom, koga je Porta poslala da se pogube dahije i smiri stanje.[9] Nakon pogubljenja dahija bio je i u delegaciji, koju je Karađorđe poslao kod Bećir paše sa srpskim zahtevima. Učestvovao je sa Karađorđem u oslobađanju Kraljeva (tada Karanovca).[10] Zajedno sa Karađorđem predložio je da se prihodi sa skela i takse koje se tu naplaćuju stave na raspolaganje Savetu.[11] Početkom 1805. podelio je megdan kod Belih voda sa Gušančevim sestrićem. Jakov Nenadović i Janko Katić su bili posle vožda najistaknutije ličnosti u prvim ustaničkim godinama i smatrali su da bi Sovjetom mogli da ograniče voždovu vlast.[12] Međutim kada su oni u avgustu 1805. sazvali skupštinu za osnivanje Praviteljstvujuščeg sovjeta u Bogovađi Karađorđe je istovremeno sazvao skupštinu u Borku i sprečio da Bogovađa postane sedište Saveta.[13] Karađorđe je na taj način pokazao da on odlučuje o svemu.[13][14]

Predskazanje o smrti[uredi | uredi izvor]

Janko je, kako narod govori, predvideo svoju smrt. Uoči borbe kod Šapca u jagnjećoj plećki video je da se sprema zlo. Njegovo predskazanje se ostvarilo. Nastradao je u selu Krnić kod Šapca. Ubio ga je Turčin prilikom predaje. Ne zna se koliko je imao godina jer nema proverenih podatka kada je rođen. Smatra se da je imao nešto više od tridesetak kada je stradao. Njegovi zemni ostaci prebačeni su iz Sibnice 1934. godine u Rogaču. Nalaze se u spomen-kosturnici u Crkvi Svete Trojice.[2]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Petrovich, stp. 47
  2. ^ a b v Vasiljević, Branka. „Janko Katić – desna ruka vožda Karađorđa”. Politika Online. Pristupljeno 23. 7. 2021. 
  3. ^ a b v Opština Sopot: Vojvoda Janko Katić, vojvoda Prvog srpskog ustanka Arhivirano na sajtu Wayback Machine (16. maj 2012), Pristupljeno 18. 2. 2018.
  4. ^ Subotić, stp. 103
  5. ^ „Dnevnik: Muzej Prvi srpski ustanak posetilo više od 150.000 osoba, Tanjug”. dnevnik.rs. 16. 2. 2013. Arhivirano iz originala 5. 12. 2014. g. Pristupljeno 18. 2. 2013. 
  6. ^ Istorijski muzej Srbije: Jatagan belosapac Janka Katića Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. septembar 2015), Pristupljeno 18. 2. 2013.
  7. ^ Istorijski muzej Srbije: Pištolj kremenjak Janka Katića Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. septembar 2015), Pristupljeno 18. 2. 2013.
  8. ^ R. Ljušić, Vožd Karađorđe knjiga 1, 2. izdanje, Beograd, 2000.
  9. ^ Batalaka str. 149
  10. ^ Batalaka str. 167
  11. ^ Batalaka str. 186, 187
  12. ^ Ljušić, Vožd Karađorđe 1. str. 114
  13. ^ a b Ljušić, Vožd Karađorđe 1. str. 118
  14. ^ „Janko Katić”. Srpska enciklopedija (na jeziku: srpski). 24. 7. 2017. Pristupljeno 23. 7. 2021. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јанко_Катић&oldid=27785974”