Jaroslav Vrhlicki

Jaroslav Vrhlicki
Datum rođenja	(1853-02-17)17. februar 1853.
Mesto rođenja	Louni
Datum smrti	9. septembar 1912.(1912-09-09) (59 god.)
Mesto smrti	Domažlice

Jaroslav Vrhlicki, pravo ime Emil Jakub Frida (17. februara 1853, Louni – 9. septembra 1912, Domažlice) je bio češki pisac, pesnik, dramaturg i prevodilac. Njegovo monumentalno delo sadrži sve žanrove književne tvorbe i jedno je od najbogatijih i najsvestranijih u češkoj književnosti.

Život

Detinjstvo i škola

Rodio se u kući broj 103 u Lounima kao sin Jakuba Fride i Marije (devojačko prezime Kolarova). Oko godinu dana kasnije su se njegovi roditelji preselili u Slani, a Emil je do svoje desete godine živeo kod ujaka, župnika Antonina Kolara u Ovčarima kod Kolina. Tamo je prvih par godina pohađao osnovnu školu (od 1857. do 1862), nakon čega je školovanje nastavio u Kolinu od 1861. do 1862.

Gimnaziju u Slanom pohađao je od 1862. godine. Tamo se upoznao sa Vaclavom Benešom Trebiskim, nakon čega se školovao u Pragu, a 1872. je maturirao u Klatovima. Pesme je počeo da piše još za vreme studija. Pseudonim Jaroslav Vrhlicki je počeo da koristi na preporuku svog druga Josefa Tomajera. Kao studenti su na proleće posetili dolinu reke Vrhlice kod Kutne Hore koja je bila cvatu i Vrhlicki je bio oduševljen tim prelepim prolećnim predelom. Isti pseudonim je pre njega koristio i pesnik Josef Jelinek Vrhlicki, poreklom iz Kutne Hore (1842 – 1869). U dolini reke Vrhlice je 1919. pesnik iz Kutne Hore Josef Hvojan uklesao u peščanu stenu reljef koji je bio dugačak preko 12 metara kvadratnih.

Po uzoru na svoga ujaka se i Vrhlicki posle mature upisao na praški arhiepiskopski seminarijum, ali je 1873. prešao na Filozofski fakultet Karlo-Ferdinandovog univerziteta u Pragu, gde je studirao istoriju, filozofiju i romansku filologiju. Za vreme studija je učio francuskog istoričara Ernesta Denija češki jezik, koji ga je kao prvi upoznao sa francuskom kulturom. Priliku za prva književna dela pružila mu je Sofija Podlipska, kao urednik, u koju se (tokom korespondencije) Vrhlicki zaljubio. Podlipska je bila dvadeset godina starija i zato mu je ponudila da uđe u vezu i da se oženi sa njenom tada petnaestogodišnjom ćerkom Ludmilom. Njegova prva zbirka ljubavnih pesama Z hlubin (Iz dubina) je objavljena još pre njegovog odlaska u Italiju.

Počeci književnog rada

Vrhlicki se u Pragu družio sa ličnostima kao što su Zikmund Vinter, Josef Vaclav Sladek i Alojz Jirasek. Zajedno su osnovali književnu grupu zvanu Lumirovci (Jirasek je kasnije prešao u grupu Ruhovci).

Vrhlicki je kao prvi pisac voleo da koristi slovo pabit (pábit) kad je išao da puši. Ovo slovo je posle koristio Bohumil Hrabal u svojim delima (na primer delo nazvano Pábitelé).

Od 1875. godine je radio kao sekretar i vaspitač sina grofovske porodice Montekukoli-Laderći prvo u Meranu iznad Panara kod Modene, kasnije u Livornu. Posle povratka je kratko radio u Učiteljskom institutu u Pragu u Panskoj ulici, ali predavanje ga nije ispunjavalo. Na preporuku grofa Montekokuliga kod Leopodla Lava Tuna-Hohenštajna je 1877. imenovan za sekretara Praške češke tehnike, nakon čega je radio kao sekretar Češke akademije nauka i umetnosti. To je doprinelo njegovoj egzistencijalnoj sigurnosti i mogućnosti da se u slobodnom vremenu posveti književnom radu. Osamdesetih godina je doživeo vrhunac svoje književne aktivnosti i bio u to vreme najznačajniji češki pesnik. Njegova dela su bila prevođena i na strane jezike, uglavnom na nemački i poljski.

Uspešanautor i političar

Austrijski car Franc Jozef je njemu i Antonjinu Dvoržaku 1901. godine dodelio titulu lorda i imenovao ga za člana Doma lordova carskog saveta u Beču. Vrhlicki je u njemu učestvovao i branio zahtev za opšte biračko pravo. Bio je to veoma aktivan čovek: član Kraljevske akademije u Padovu, član Poljskog veća Tovaryšstvo polské u Parizu, počasni građanin mnogih čeških gradova. 1893. je bio imenovan za profesora evropske književnosti na Karlovom univerzitetu i dobio je počasni doktorat. Bio je i član Češke akademije nauka i umetnosti (imenovao ga je car 20. aprila 1890). Tada (1903–1904) se upoznao sa Milanom Rastislavom Štefanikom.

Vrhlicki je bio prvi češki autor nominovan za Nobelovu nagradu za književnost 1904. i 1911. Međutim, nagradu nikad nije dobio.

Delo

Njegovo delo sadrži ukupno 270 stihova (preko 80 zbirki pesama i 50 pozorišnih predstava). Njegove zbirke pesama i pozorišne predstave su vrhunski primeri formalne savršenosti, ali su u isto vreme i prilično čitljive. Vrhlicki je hteo da dokaže da se češkim jezikom sve može izraziti. Hteo je da napravi takvu poeziju koja bi se mogla porediti sa poezijom evropskom čime bi se češka književnost dovela na novi i viši stepen.

Za života i nakon smrti Vrhlicki nije bio jednoznačno prihvaćen. Njegova usmerenost ka motivima iz tuđih zemalja i kultura je krajem sedamdesetih godina bila razlog za kritike u kojima se Vrhlicki krivi zbog kosmopolitskog zanemarivanja čeških tema i potreba narodnog života. Eliška Krasnohorska je priznavala njegov pesnički talenat, ali imala je primedbe na romantičan način obrade tuđih motiva koji po njenom mišljenju nije bio potreban u borbi za nacionalno oslobođenje.

Početkom devedesetih godina je bio priznavan kao najveći češki pesnik i odavane su mu službene počasti, ali je došao i u sukob sa generacijom mladih pesnika i kritičara koji su mu zamerali da je prestao da bude originalan, a počeo da bude plitak i fragmentaran. Smatrali su ga za simbol 20. veka u češkoj književnosti, što je teško podnosio. Protiv njegovih dela bio je i tri godine stariji Tomaš Garig Masarik koji je Vrhlickog uvažavao samo kao dobrog prevodioca i F. Ks. Šalda.

Tek tada su neobično zaživela dela iz njegovog poslednjeg životnog perioda koja su mu donela i priznanje književne generacije S. K. Nojmana i K. Tomana. Sledeće generacije pesnika kao na primer Viktor Dik, Lev Blatni i Jaroslav Sajfert su već shvatile kvalitet njegovih pesama. Danas se Vrhlicki smatra za najznačajnijeg češkog pesnika.

Privatni život

Prva studentska ljubav Jaroslava Vrhlickog se desila 1870. Zaljubio se u ćerku svoje gazdarice u Klatovima devojku po imenu K. Martinkova. Pisao joj je pesme i slao pisma. Motivi iz ove veze se mogu naći u zbirci pesama Z hlubin (Iz dubina). Posle odlaska u Prag radi studija na Filozofskom fakultetu 1873. je ta veza prekinuta. 1874. se preko leta zaljubio u svoju dalju rođaku Mariju Potješilovu. Ova platonska ljubav je bila glavna inspiracija za pisanje zbirke Sny o štěstí (Snovi o sreći).

U Meranu, gde je radio kao vaspitač, osećao se usamljeno, veoma mu je nedostajala kuća iako je stalno pisao i prevodio sa romanskih jezika. Tada se viđao sa guvernantom Šarlotom P. (njeno celo ime se ne zna), veza je bila samo erotska. Uteha mu je bila korespondencija sa Sofijom Podlipskom.

Najveću ulogu u njegovom životu je imala Sofija Podlipska, književnica i sestra Karoline Svjetle. On se najpre upoznao sa njenim knjigama nakon čega su se na kratko sreli u parku veltruskog zamka u julu 1873. Zvanično su se upoznali godinu dana kasnije u Umetničkoj besedi. U svom depresivnom stanju u Meranu sumnjajući u svoj talenat, napisao joj je i svoje prvo pismo u avgustu 1875. Vremenom je njihov odnos postao dublji i Vrhlicki se, iako je bila dvadeset godina starija, zaljubljuje u Sofiju Podlipsku. Znajući da je takva razlika u godinama velika prepreka i ostavši udovica četiri godine ranije, Podlipska (iako je bila u njega zaljubljena) usmerava njegovu pažnju na svoju ćerku Ludmilu. Uz njenu pomoć, započela je veza koja je 4. avgusta 1879. krunisana brakom. Tako je voleo i majku ali u mlađem i veoma očaravajućem izdanju. Međutim, Ludmila nikada dosegla intelektualne visine svoje majke, te se Vrhlicki više uklapao sa majkom nego sa ćerkom.

I tako je Ludmila za njega bila ideal žene. Njihov brak bio je srećan, imali su troje dece (ćerke Miladu i Evu i sina Jaroslava). Pisao je pesme, romane i pozorišne predstave, prevodio i bio je uspešan i uvažavan pisac. Početkom 90. godina njihov brak doživeo je krizu. Ludmila se tada zaljubila u praškog glumca Jakuba Sajferta sa kojim je imala višegodišnju aferu (oko osam) za koju se znalo u višim krugovima praškog društva. Sajfert je bio otac dvoje (od troje) dece. Vrhlicki za to dugo nije znao, dok mu istinu nije rekla sestra Ema. Veoma se potresao i doživeo slom. Ema je kasnije napisala: Brat je tada strašno patio, to se ne mora dokazivati. Preda mnom i pred prijateljima se suzdržavao, ali kad je o tome pričao sa majkom, plakao je. Brat ženu nije ni ubio, ni isterao – naoko je sve ostalo pri starom, ali nikad joj nije oprostio.

Oboje dece je prihvatio kao svoju i sa ćerkom Evom je imao veoma dobar odnos, o kojem je ona napisala knjigu punu idiličnih uspomena zvanu Dětství s Vrchlickým (Detinjstvo sa Vrhlickim).

Sačuvala su se dva pisma u kojima je Ludmila Vrhlickom napisala da nije otac njehova dva deteta, ćerke Eve i sina Jaroslava. Oba pisma je posle njegove smrti sačuvao njegov prijatelj, lekar Jozef Tomajer i 1910. godine ih je predao u kovertama Narodnom muzeju uz uslov da smeju biti otvorena tek 1970. godine. Danas se nalaze u Spomeniku narodnih dokumenata.

U tom periodu mlada generacija polako je počela da kritikuje delo Vrhlickog. Podršku u ovim teškim vremenima pružila mu je Karla Bezdjičkova, prijateljica njegove sestre Eme. Vrhlicki je se setio i u svom testamentu 1899. Ovaj odnos mu je bio inspiracija za pesničku zbirku Kvítí Perdity (Cveće Perdite), koja je izašla tek 1930. Početkom devedesetih godina je počeo da se više druži sa bračnim parom Volfovi iz Jičina a Marija Volfova postala mu je veoma bliska. Poslednja žena u njegovom životu (1904–1908) je bila sedamnaest godina mlađa Justina Vondroušova.

Od 1908. godine je Vrhlicki često oboljevao. Patio je od velikih glavobolja i u avgustu je doživeo moždani udar nakon kojeg je video duplo pa nije mogao više da čita. Lečio se u sanatorijumima u Stupčicama u južnom delu Češke, u istorijskoj Opatiji i u Domažlicama. 1912. je imao drugi moždani udar posle kojeg mu je desna strana tela ostala paralizovana. Vrhlicki je umro sa pedeset devet godina 9. septembra 1912. godine. U lekarskom izveštaju se kao uzrok smrti navodi cerebrovaskularna skleroza. Sahranjen je na višegradskom groblju Slavin.