Jovan Ćirković
Jovan Ćirković | |
|---|---|
 | |
| Puno ime | Jovan Ćirković |
| Datum rođenja | 17. jun 1871. |
| Mesto rođenja | Pljevlja, Osmansko carstvo |
| Datum smrti | 22. maj 1928. (56 god.) |
| Mesto smrti | Teslić, Kraljevina SHS |
Jovan Ćirković Čifa ili Ćirko-paša (Pljevlja, 17. jun 1871 — Teslić, 22. maj 1928) bio je srpski učitelj, nacionalni radnik i revolucionar iz vremena borbe za Makedoniju.
Biografija[uredi | uredi izvor]
Rodio se u Pljevljima 1871. godine gde je izgleda stekao osnovno obrazovanje. U Beogradu je završio Svetosavsku učiteljsku školu Društva svetog Save 1891. godine. Kao učitelj službovao je u okolini Pljevalja, u Kumanovu (od 1. avgusta 1895), Tetovu, Skoplju, Velesu i Prilepu. Održavao je veze sa srpskim Ministarstvom inostanih dela kojem je slao redovne izveštaje o prilikama u Južnoj Srbiji. Bio je zbog navedenih zasluga od 1900. godine i školski nadzornik i inspektor srpskih škola u Bitoljskom vilajetu. Od 1901. godine bio je sekretar patrijaršijskog Veleško-debarskog episkopa Polikarpa.
Godine 1903. zajedno sa Aleksom Jovanovićem Kodžom i srpskim konzulima osniva u svojoj kući Bitoljski odbor srpske četničke organizacije, koji je sebi stavio u zadatak formiranje, snabdevanje i vođenje koordinacije srpskih četa u ovom vilajetu. Izabran je tada za predsednika bitoljske sekcije (srpske) Narodne odbrane, i ostao je poznat po konspirativnom nadimku Ćifa. Smatrao je da sa neprijateljem (Turcima i Bugarima) treba lepo (perfidno) postupati, i zbog toga se služio podmićivanjem; delovao je pomoću masne gozbe i pomoću pare. Izgradio je dobar odnos, zasnovan na servilnosti i poniznosti sa bitoljskim Mlado-turcima; uspeo je da se upozna (i omili) sa vođom Kemalom Ataturkom[1], što je iskoristio za svoje ciljeve. Po završetku Mladoturske revolucije, ministar javne bezbednosti Galib-beg je Ćirkoviću izdao propusnicu, na kojoj je pisalo "vatan perver" (zaslužan za otadžbinu)
Sa druge strane kada je reč o srpskoj organizaciji, bio je kao organizator surov, bez premca. Po Grigoriju Božoviću, koji je pisao za novine povodom Ćirkovićeve smrti 1928:[2] Svakome je dodeljivao shodan posao i svakoga za delo iskorišćavao do kraja bez ikakve poštede i milosti. I upotrebljavao je svakoga ko se mogao upotrebiti. Tako je on mogao stvoriti čitave povorke valjanih radnika, i za četovanje i za školu, i za narodnu politiku u Maćedoniji.
Nakon Mladoturske revolucije 1908. godine postao je predsednik srpskog vilajetskog odbora u Bitolju. Na ovom mestu ostao je do 1910. godine kada je postao šef srpske narodne kancelarije u Carigradu. Zbližio se i sa srpskim radikalima i zahvaljujući njihovom protežiranju visoko se kotirao u Južnoj Srbiji. Radikalski vođ Nikola Pašić iako dobro izvešten o njegovim aferama, bio mu je zaštitnik, radi političke koristi. Posle balkanskih ratova postao je 1913. godine načelnik Debarskog i Ohridskog okruga, a posle Prvog svetskog rata za načelnika Okruga Bitoljskog 1918. godine. Za vreme Prvog svetskog rata je prvo na čelu Ohridskog okruga, a potom posle povlačenja, vladin komesar za izbeglice u Solunu. Bio je zatim narodni poslanik Narodne Radikalne stranke Bitoljskog okruga u Narodnom predstavništvu 1919, kao i tokom sledećih izbora 1920—1927. godine.[3] Budući vešt demagog, od prirode bistar iako nedovoljno obrazovan, dobro snalazio i u parlamentarnom životu. Uspeo je da sebi obezbedi situiran život, tako što je poslednje tri godine života bio član unosne Monopolske uprave. Bio je Jovan Ćirković oličenje svoje političke stranke: U prkos zaslugama u nacionalnom radu, mnogima je bio nesimpatičan, pa predstavlja sve vrline i mane Radikalne stranke.
Kontroverze[uredi | uredi izvor]
Ćirković je po mnogo čemu kontroverzna ličnost; kod kojeg se prepliću učinjeno dobro i zlo. Zbog svog lošeg karaktera, dvostrukih ciljeva i nemoralnih postupaka stekao je mnogo neprijatelja među sunarodnicima, sa kojima je dolazio u dodir. Zbog njegovog samovlašća, despotskog ophođenja, grubosti i nadmenosti ali i opanjkavanja i špijuniranja Srba, dobio je nakon rata ozloglašeni nadimak Ćirko-paša. Interesantno je, da mu je to poređenje sa najgorim turskim despotima - neobično godilo i prijalo. Novine su pre Prvog svetskog rata pisale o neuspelim pokušajima atentata na njega, od strane ogorčenih pojedinaca Srba. Njegovi suparnici su sa druge strane govorili da je sam iste napade iscenirao; a da je u stvari on više puta "okrvario ruke". Protiv njega su nepovoljno pisali i žalili se mnogi: Antonije Todorović, direktori bitoljske gimnazije - Svetozar Tomić i Jerotije Topalović, te profesor Stevan Simić i drugi viđeni Srbi sa juga. Simić se u starosti, 1946. godine pišući uspomene o tom vremenu naročito bavio Ćirkovićem, pripisujući mu svako zlo; na neki način se svetio kao svom ličnom neprijatelju. Po Simiću, Jovan je bio kao čovek: Snishodljiv prema starijima, ali ohol i drzak prema mlađima. Despota kad je na vlasti, dok je manji od makova zrna kada je van vlasti. Besprimeran sebičnjak, i veoma pohlepan za tuđom imovinom. Za novac bi sve stavio pod noge.[4]
