Pređi na sadržaj

Jovan III Duka Vatac

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Jovan III Duka Vatac
Hiperion sa likom Jovana III
Lični podaci
Datum rođenja1192.
Mesto rođenjaDimotika, Vizantijsko carstvo
Datum smrti3. novembar 1254.
Mesto smrtiNimfej, Nikejsko carstvo
Porodica
SupružnikIrina Laskaris, Anna of Hohenstaufen
PotomstvoTeodor II Laskaris
RoditeljiVasilije Vatac
DinastijaDuka
PrethodnikTeodor I Laskaris
NaslednikTeodor II Laskaris

Jovan III Duka Vatac (grč. Ιωάννης Γ΄ Δούκας Βατάτζης; rođen oko 1192. u Dimotici, umro je 3. novembra 1254. godine u Nimfeju) je bio nikejski car (1222—1254) iz dinastije Laskarisa, suprug Irine Laskaris, ćerke Teodora I (1204—1222) i jedan od najvećih vizantijskih vladara. On je kao sposoban vojskovođa (iako je patio od epilepsije) preuzeo vlast 1222. godine i nasledio svog tasta na prestolu koji je uspeo da odbrani u borbama sa Teodorovom braćom koja su mu osporila pravo na to. Zahvaljujući sporazumu sa Seldžucima i dobrim odnosima sa antipapski nastrojenim Fridrihom II (1212—1250), on se okrenuo obnovi vlasti na Balkanskom poluostrvu. Bez borbe je zauzeo Solun 1246. godine i ovladao Trakijom, Makedonijom delovima današnje Albanije oko Kroje, uspeo je da sebi potčini Epirsku despotovinu 1252. godine, a uz pomoć mornarice je ovladao značajnim egejskim ostrvima (Lezbos, Hios, Samos, Ikarija i Rodos). On je tokom svoje trodecenijske vladavine uspeo da Nikejsko carstvo od skromne provincijske države uzdigne na rang najjače regionalne sile. Iako nije uspeo da zauzme Carigrad 1235. godine u saradnji sa Bugarima, smatra se da je direktno njegova vladavina dovela do konačnog oslobođenja Carigrada i obnove Vizantije 1261. godine. Na unutrašnjem planu je mnogo učinio na polju pravosuđa, ali i podizanja bolnica i pomaganja sirotinji zajedno sa svojom suprugom Irinom, zbog čega je nakon smrti kanonizovan kao sveti car Jovan Milostivi.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Jovan Duka Vatac, rođen oko 1192. godine u Didimotici, verovatno je[1][2] bio sin generala Vasilija Vataca, koji je poginuo u bici 1194. godine, i njegove žene, rođake careva Isaka II Anđela i Aleksija III Anđele.[3] Jovan Duka Vatac je imao dva starija brata. Najstariji je bio Isak Duka Vatac (1188 - 1261), dok je njegov mlađi brat umro mlad. U braku sa Evdokijom Anđel imao je ćerku Teodoru Duku Vatac, koja se kasnije udala za cara Mihaila VIII Paleologa. Ime srednjeg brata nije poznato, ali se njegova ćerka udala za protovestijara Aleksija Raula.[4][5]

Uspešnog vojnika iz vojničke porodice, Jovana je oko 1216. godine izabrao car Teodor I Laskaris za drugog muža za svoju ćerku princezu Irinu Laskaris i za prestolonaslednika, nakon smrti njenog prvog muža Andronika Paleologa. Ovaj bračni savez je isključio članove porodice Laskaris iz nasleđa, a kada je Jovan III postao car u decembru 1221, nakon smrti cara Teodora I u novembru,[6][7] morao je da se obračuna sa onma koji su se protivili njegovoj vladavini. Borba je završena bitkom kod Poimanenona 1224. godine, u kojoj su njegovi protivnici poraženi uprkos podršci Latinskog carstva u Carigradu. Pobeda cara Jovana III dovela je do teritorijalnih ustupaka od strane Latinskog carstva 1225. godine, nakon čega je usledio Jovanov upad u Evropu, gde je zauzeo Hadrijanopolj.

Caru Jovanu III posed Hadrijanopolj preoteo je car Teodor Anđel Komnin Duka od Epira i Soluna, koji je isterao nikejski garnizon iz Hadrijanopolja i pripojio veći deo Trakije 1227. Zarobljavanje cara Teodora Anđela od strane cara Jovana Asena II Bugarskog 1230. godine, stavilo je tačku na opasnost od Solun, a car Jovan III je sklopio savez sa Bugarskom protiv Latinskog carstva.[8]

Godine 1235. ovaj savez je rezultirao obnavljanjem bugarske patrijaršije i brakom između Jelene Bugarske i Teodora II, odnosno kćeri cara Jovana Asena II i sina cara Jovana III. Iste godine Bugari i Nikejci su krenuli u pohod protiv Latinskog carstva, a 1236. godine, su pokušali da opsednu Carigrad.[9] Nakon toga, car Jovan Asen II je usvojio ambivalentnu politiku, postao je neutralan i prepustio je cara Jovana III samom sebi.

Car Jovan III Vatac je bio veoma zainteresovan za prikupljanje i prepisivanje rukopisa, a Vilijam od Rubruka izveštava da je posedovao kopiju nestalih knjiga iz Ovidijevih Fasti.[10] Rubruk je bio kritičan prema helenskim tradicijama sa kojim se susreo u Nikejskom carstvu, posebno o prazniku Svete Felicite koji je favorizovao car Jovan III Vatac, za koji Fridrih Riš sugeriše da bi bila Felicitanalija, koju je Sula praktikovao da bi poštovao Felicite u 1. veku sa naglaskom o preokretu društvenih normi, veličanju istine i lepote, recitovanju profanih i satiričnih stihova i nošenju ornamentisanih „cenatorija“, ili večera, tokom dana.[11]

Uprkos nekim preokretima protiv Latinskog carstva 1240. godine, car Jovan III je uspeo da iskoristi smrt cara Jovana Asena II 1241. godine, da nametne sopstvenu vlast nad Solunom (1242), a kasnije i da pripoji ovaj grad, kao i veći deo Bugarske Trakije 1246. godine.[12] Do 1247. godine, uspostavio je efikasnu blokadu Carigrada. Poslednjih godina njegove vladavine nikejska vlast se proširila daleko na zapad, gde je car Jovan III pokušao da obuzda širenje Epira. Mihailovi saveznici Golem od Kroje i Teodor Petralif prebegli su caru Jovanu III 1252. godine.[13][14] Car Jovan III je umro u Nimfejonu 1254. godine, i sahranjen je u manastiru Sosandra, koji je osnovao, u oblasti Magnezije.[15]

Porodica i poreklo[uredi | uredi izvor]

Pretpostavlja se da je Jovan bio sin vojskovođe Vasilija Vataca i neke rođake careva Isaka II (prva vlada 1185—1195, druga vlada 1203—1204) i Aleksija III (1195—1203). On se 1212. godine oženio Irinom Laskaris, ćerkom nikejskog cara Teodora I Laskarisa koji ga je odredio za svog naslednika. Sa njom je imao jednog sina Teodora (II) koji ga je nasledio. Carica Irina je pala sa konja i bila je teško povređena, nakon povrede više nije mogla da ima dece. Carica Irina se povukla u manastir, uzevši monaško ime Evgenija, i tamo je umrla u leto 1240. godine.[16]

Posle Irinine smrti 1239. godine, car Jovan III se oženio po drugi put Konstancom II Hoenštaufen, koja je pre udaje prešla u pravoslavlje i uzela je ime Ana, vanbračnom ćerkom cara Fridriha II i njegove ljubavnice Bjanke Lancio, sa kojom nije imao dece.

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Car Jovan III Duka Vatac je bio uspešan vladar koji je postavio temelje za oporavak Nikeje od pada Konstantinopolja. Bio je uspešan u održavanju generalno mirnih odnosa sa svojim najmoćnijim susedima, Bugarskom i sultanatom Rum, a njegova mreža diplomatskih odnosa proširila se na Sveto rimsko carstvo i papstvo. Među oružanim snagama koje je koristio bile su i velike kumanske zajednice koje je nastanio da čuva Zapadnu Anadoliju od invazija Oguz-Turkmena.[17][18][19][20][21]

Car Jovan III je izvršio nikejsku ekspanziju u Evropu, gde je do kraja svoje vladavine pripojio svog nekadašnjeg rivala Solun i proširio se na račun Bugarske i Epira. Takođe je proširio nikejsku kontrolu nad velikim delom Egejskog mora i anektirao važno ostrvo Rodos,[22] dok je podržavao inicijative za oslobađanje Krita od mletačke okupacije sa ciljem njegovog ponovnog ujedinjenja sa Vizantijskim carstvom sa sedištem u Nikeji.[23]

Nazivajući sebe pravim naslednikom Rimskog carstva, car Jovan III je podsticao pravdu i milosrđe, i pružao aktivno vođstvo u miru i ratu uprkos svojoj epilepsiji. Pažljivo je razvio unutrašnji prosperitet i trgovinu svog carstva, koje je postalo poznato po obilnim praznicima žetve, koji se navodno oslanjaju na tradicije sa praznika Felicitas opisane u nedostajućoj 11. knjizi Ovidijeve knjige o danima.[24]

Pola veka nakon njegove smrti, car Jovan III je kanonizovan za svetca, pod imenom sveti Jovan Milostivi, i obeležava se svake godine 4. novembra.[25][26] Georgije Akropolit pominje da se narod pobrinuo da se u Nimfeju podigne hram u njegovu čast i da se njegov kult kao svetitelja brzo proširio na narod zapadne Male Azije.[27] Istog dana, od 2010. godine, u Didimotici organizuje se Vatacija festival od strane tamošnjeg mitropolita.[28] Alis Gardiner je primetila opstanak Jovanovog kulta među jonskim Grcima još početkom 20. veka, i kontrast koji je videla gde „sveštenstvo i narod Magnezije i susedstva poštuju njegovo sećanje svakog četvrtog novembra. Ali oni koji lutaju a igra o njegovoj razrušenoj palati retko je povezuje čak i sa njegovim imenom.“[29]

Njegov praznik je formalno pravoslavni praznik, iako se ne obeležava nikakvom posebnom liturgijom; za njega postoje dva poznata istorijska akolutija, uključujući kopiju starijeg magnezijanskog menaiona iz 1874. za mesec novembar, što pokazuje da je u 15. i 16. veku bio poštovan kao „sveti slavni ravnoapostolni i car Jovan Vatac , novi milostivi u Magneziji.“[30] Relevantne himne su sačuvane u samo jednom poznatom rukopisu u biblioteci manastira Leimonos na Lezbosu, ​​u Grčkoj, i uključuju reference na praznik milostivog Jovana Vataca.[31] Praznik cara Jovana III Vataca je u velikoj meri pao u zaborav osim u crkvi posvećenoj njemu u njegovom rodnom gradu Didimotici.[32]

Generacije nakon cara Jovana III Vataca gledale su na njega kao na „oca Grka“.[33]

Poštovanje kao svetitelja[uredi | uredi izvor]

Blagočestivi car Jovan Duka Vatac Milostivi

U predelima Smirne, Nimfeje i Magnezije očuvalo se poštovanje cara Jovana III Vataca kao svetitelja Božjega. Ipak, on nije bio zvanično kanonizovan, jer su se Paleolozi starali da se ne pominju uspesi Laskarisa. Bez obzira na sve, u Maloj Aziji, osobito u Efesu, svetog Jovana Milostivog su proslavljali sve do početka XX veka, dok je tamo opstajalo grčko stanovništvo. U XIV veku je episkop Grigorije Pelagonijski napisao Žitije Svetog Jovana Milostivog, a u XVIII veku Nikodim Svetogorac je na molbu efeskog mitropolita napisao crkvenu službu svetome caru Jovanu Milostivom, koja se do današnjeg dana služi 4. novembra.[34][35]

Legenda o upokojenom kralju[uredi | uredi izvor]

Prema legendi, njegove netljene mošti su prenete u Carigrad, koji je bio oslobođen od Franaka, gde se za njega povezala legenda o upokojenom kralju. U vreme pada Carigrada pod Turke Osmanlije, njegove mošti su bile sakrivene u katakombi, a čuvala ih je porodica kriptohrišćana, koja ih je čuvala u tajnosti s kolena na koleno. Legenda kaže da je od tog vremena čekao oslobođenje Carigrada.[36]

Porodično stablo[uredi | uredi izvor]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Vasilije Vatac
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Jovan III Duka Vatac
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Polemis 1968, str. 107
  2. ^ Varzos 1984, pp. 855–856 (note 20).
  3. ^ Varzos 1984, str. 852–854
  4. ^ Varzos 1984, str. 855–857
  5. ^ Polemis 1968, str. 107–109
  6. ^ Judith Herrin, Guillaume Saint-Guillain. Identities and Allegiances in the Eastern Mediterranean After 1204. Ashgate Publishing, Ltd., 2011 ISBN 1409410986 pp. 52
  7. ^ Carr, John (30 April 2015). Fighting Emperors of Byzantium. Pen and Sword. p. 255. ISBN 978-1473856400. 
  8. ^ Treadgold 1997, str. 719–721
  9. ^ Treadgold 1997, str. 719–721
  10. ^ Christopher S. Wood, Forgery, Replica, Fiction: Temporalities of German Renaissance Art. University of Chicago Press, 2008
  11. ^ Geschichte der Mongolen und Reisebericht, 1245–1247. (Trans. and ed., Friedrich Risch.). Leipzig: E. Pfeiffer, 1930, p. 174, n.34
  12. ^ Treadgold 1997, str. 728
  13. ^ Ellis, Steven G.; Klusáková, Lud'a (2007). Imagining Frontiers, Contesting Identities. Edizioni Plus. pp. 134–. ISBN 978-88-8492-466-7. 
  14. ^ George Akropolites: The History: Introduction, translation and commentary. OUP Oxford. 19 April 2007. pp. 73–. ISBN 978-0-19-921067-1. "Goulamos defected to the Emperor". 
  15. ^ Michael Borgolte, Bernd Schneidmüller. Hybride Kulturen im mittelalterlichen Europa/Hybride Cultures in Medieval Europe. Oldenbourg Verlag, 1 okt. 2010 ISBN 3050049669 pp. 73
  16. ^ Murata, Koji; Ichikawa, Kohei; Fujii, Yuri I.; Hayakawa, Hisashi; Cheng, Yongchao; Kawamoto, Yukiko; Sano, Hidetoshi (2021). „Cometary records revise Eastern Mediterranean chronology around 1240 CE”. Publications of the Astronomical Society of Japan. 73: 197—204. arXiv:2012.00976 Slobodan pristup. doi:10.1093/pasj/psaa114. 
  17. ^ Konstantinopolis'te Türkler (11.-15. Yüzyıllar). pp. http://books.openedition.org/ifeagd/1706.
  18. ^ "İznik İmparatorluğu (Nicaea) Tarihi". 22 May 2020.
  19. ^ „BATI ANADOLU'DAKİ TÜRK YAYILIŞINA KARŞI BİZANS İMPARATORLUĞU'NUN KUMAN-ALAN TOPLULUKLARINI BALKANLARDAN ANADOLU'YA NAKLETMESİ". 11 October 2022.”. 
  20. ^ Yalvar, Cihan (25 October 2022). "ANADOLU'DA SON TÜRK İSKÂNI: İZNİK İMPARATORLUĞU'NDA KUMAN-KIPÇAKLAR VE YALOVA KAZIMİYE (YORTAN) İLE ELMALIK (SARUHANLI) KÖYLERİNDEKİ VARLIKLARI". Türk Dünyası Araştırmaları. 127 (250): 11–36.
  21. ^ Korobeinikov, Dimitri (25 October 2022). "İznik İmparatorluğun'da Kumanlar" [The Cumans in the Empire of Nicaea]
  22. ^ Treadgold 1997, str. 729–730
  23. ^ Agelarakis, P. A. (2012), "Cretans in Byzantine foreign policy and military affairs following the Fourth Crusade", Cretika Chronika, 32, 41–78.
  24. ^ Lars Brownworth, Lost to the West: the Forgotten Byzantine Empire That Rescued Western Civilization. Broadway Books, 2010, pp. 254
  25. ^ Great Synaxaristes: (in Greek) Ὁ Ἅγιος Ἰωάννης ὁ Βατατζὴς ὁ ἐλεήμονας βασιλιὰς. 4 Νοεμβρίου. ΜΕΓΑΣ ΣΥΝΑΞΑΡΙΣΤΗΣ.
  26. ^ Ostrogorsky, George. History of the Byzantine State. New Brunswick, N.J: Rutgers University Press, 1969, p. 444.
  27. ^ Banev Guentcho. "John III Vatatzes". Transl. Koutras, Nikolaos. Encyclopaedia of the Hellenic World, Asia Minor (EHW). 16 December 2002.
  28. ^ Lorenzo M. Ciolfi, From Byzantium to the Web: the Endurance of John III Doukas Vatazes’ Legacy. EHESS paris, 2017, p. 64
  29. ^ Gardiner, The Lascarids of Nicaea: The Story of an Empire in Exile, 1912, (Amsterdam: Adolf M. Hakkert, 1964), p. 196
  30. ^ Polemis Demetrios, "Remains of an acoluthia for the emperor John Ducas Vatatzes" in C. Mango & O. Pritsak (eds.), Okeanos. Essays Presented to Ihor Sevcenko on His Sixtieth Birthday by His Colleagues and Students. Ukrainian Research Institute, Harvard University, 1983
  31. ^ Polemis, str. 584
  32. ^ Lorenzo M. Ciolfi, "John III Vatazes, Byzantine imperial saint?" BULLETIN OF BRITISH BYZANTINE STUDIES, 2014
  33. ^ A. A. Vasiliev. History of the Byzantine Empire. Vol. 2. University of Wisconsin Press, 1971. pp. 531–534.
  34. ^ Georgiй Akropolit. Istoriя. 52. c. 253, prim. 718.
  35. ^ Uspenskiй F. I. Istoriя Vizantiйskoй imperii XI—XV vv. pp. 463.
  36. ^ „(in Greek) Ιωάννα Κατσούλα. ΑΓΙΟΣ ΙΩΑΝΝΗΣ Ο ΒΑΤΑΤΖΗΣ: Ο μαρμαρωμένος ελεήμων βασιλιάς και η βασιλεύουσα. ΜΗΝΙΑΙΑ ΟΡΘΟΔΟΞΗ ΕΚΚΛΗΣΙΑΣΤΙΚΗ ΕΦΗΜΕΡΙΔΑ – «Στύλος Ορθοδοξίας». ΝΟΕΜΒΡΙΟΣ 2011. Pristupljeno 9 February 2018.”. Arhivirano iz originala 03. 11. 2019. g. Pristupljeno 13. 02. 2024. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Ostrogorski, Georgije (1969). Istorija Vizantije. Beograd: Prosveta. 
  • Carr, John (2015). Fighting Emperors of Byzantium. Pen and Sword. ISBN 978-1-4738-5626-4. 
  • Chisholm, Hugh, ed. (1911). "John III (Roman emperor)" . Encyclopædia Britannica. Vol. 15 (11th ed.). Cambridge University Press. p. 438.
  • Kazhdan, Alexander, ur. (1991). The Oxford Dictionary of Byzantium. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-504652-8. 
  • Fine, John V. A. Jr. (1994) [1987]. The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press. ISBN 0-472-08260-4.
  • Jonathan Harris, Byzantium and the Crusades, London: Bloomsbury, 2nd ed., 2014. ISBN 978-1-78093-767-0
  • John S. Langdon. Byzantium’s Last Imperial Offensive in Asia Minor: The Documentary Evidence for and Hagiographical Lore About John III Ducas Vatatzes' Crusade Against the Turks, 1222 or 1225 to 1231. New Rochelle, N.Y.: A.D. Caratzas, 1992.
  • Macrides, Ruth (2007). George Akropolites: The History – Introduction, Translation and Commentary. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-921067-1.
  • George Ostrogorsky. History of the Byzantine State. New Brunswick, N.J: Rutgers University Press, 1969.
  • Polemis, Demetrios I. (1968). The Doukai: A Contribution to Byzantine Prosopography. London: The Athlone Press.
  • Treadgold, Warren (1997). A History of the Byzantine State and Society. Stanford, California: Stanford University Press. ISBN 0-8047-2630-2.
  • Varzos, Konstantinos (1984). Η Γενεαλογία των Κομνηνών [The Genealogy of the Komnenoi] (PDF) (in Greek). Vol. B. Thessaloniki: Centre for Byzantine Studies, University of Thessaloniki. OCLC 834784665.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Nikejski carevi
(1222 — 1254)


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јован_III_Дука_Ватац&oldid=27840218”