Justin II

Justin II
Solid (zlatni novac) Justina II iskovan u Kartagini 570/1. Na aversu je prikazan depersonalizovana predstava cara sa vladarskim insignijama: dijademom, šlemom i globusom sa krstom. Na poleđini je predstavljena personifikacija Konstantinopolja sa kopljem i krstonosnim globusom.
Lični podaci
Puno ime	Flavije Justin Avgust
Datum rođenja	oko 520.
Datum smrti	5. oktobar 578. (57/8 god.)
Porodica
Supružnik	Sofija
Potomstvo	Arabia
Roditelji	Dulcidije Vigilantija
Dinastija	Justinijanova dinastija
Vizantijski car
Period	15. novembar 565 — decembar 574. (9 god.)
Prethodnik	Justinijan I
Naslednik	Tiberije II Konstantin

Justin II je bio istočnorimski car (vladao 565—578) i Justinijanov sestrić. Njegova vladavina obeležena je zamašnim i nepredvidljivim događajima.

Na presto je došao verovatno i zahvaljujući uticaju svoje supruge Sofije, Teodorine sestričine. Nasledio je ogromno Carstvo i nedovoljne ljudske i materijalne resurse, a toga nije bio u potpunosti svestan. Dok su Langobardi 568. upadali u Italiju, car je odbio da plaća danak Persijancima i Avarima i time izazvao rat u kome su Vizantinci pretrpeli nekoliko teških poraza. Pošto su 573. Persijanci zauzeli važnu tvrđavu Daru, Justin je trajno izgubio mentalno zdravlje. Sofija je ubrzo 574. ubedila Justina da u trenu lucidnosti usini komandanta garde Tračanina Tiberija i proglasi ga za svog cezara-savladara.

I Justin i Sofija su u mladosti navodno bili sledbenici monofizitizma, ali su se pod Justinijanovim pritiskom odrekli učenja koje je smatrano jeretičkim. Justin je kasnije zauzeo nepomirljiv stav prema monofizitima i pokrenuo progon koji je samo zaoštrio podele u istočnim provincijama carstva.

Preminuo je 578. i Tiberije ga je mirno nasledio kao novi avgust.

Dolazak na presto

Justin je imao daleko manje zasluga u odnosu na svoje rođake, Justina i Justinijana, sinove vojskovođe Germana, koji su se istakli u ratu protiv Persije, a uz to bili i omiljeni zbog svoje otvorenosti. Međutim, Justin se u svoje vreme pokazao umešnijim. I dok su njegovi rođaci izlagali svoje živote riziku, braneći carstvo od neprijateljskih nasrtaja, on je za to vreme prebivao u Konstantinopolju, dodvoravajući se ostarelom Justinijanu. Da bi stekao još veću naklonost kod svog ujaka, oženio se Sofijom, sestričinom carice Teodore, lepom i pametnom ženom, ali isto tako i plahovitom, oholom i osvetoljubivom.

Prilikom one noći kada je Justinijan preminuo (13. novembar 565), Justin se zatekao na počinku u svojim odajama. Trgao se iz sna tek onda kada mu je zalupljeno o vrata. Bila je to delegacija onih senatora koji su prisustvovali poslednjim trenucima staroga cara. Navodno, oni su došli da izveste Justina da ga je stric na samrtnom odru proglasio svojim naslednikom. Justin i njegove pristalice nisu gubile ni časka. Smesta se zaputio u senat, koji je već bio na okupu, iščekivajući njegov dolazak. Nakon što je pročitan akt, koji je navodno preneo carevu odluku, Justin je istoga trena proglašen carem.

Idućeg jutra uputio se na hipodrom, koji je bio prepun svekolike zabrinute svetine. Pošto je održao par dobrih govora, propraćeni bučnom aklamacijom, izdao je pomilovanje za sve one koji su napravili neki prestup; a da bi u potpunosti uverio svetinu u svoje izvranredne i velikodušne namere, pozvao je Justinijanove zajmodavce da se izjasne o tom pitanju. Ovi su se oberučke tome povinovali. Međutim, na njihovo još veće iznenađenje, odjedared se odnekuda pojavila povorka ljudi pod vrećama prepunim zlata: u roku od par sati isplaćen je celokupan Justinijanov dug. Narod nije imao mere u hvali i oduševljenju, a njegovo divljenje prema svom novom svetovnom poglavaru doseglo je svoj vrhunac kada je Sofija, sledeći primer svog supruga, isplatila dugove masama siromašnih porodica. Istovremeno, pravoslavni car je izdao edikt o sveoštoj toleranciji. Svima onima koji su izgnani zbog verske netrpeljivosti, izuzev Evtihija, sada je dozvoljeno da se vrate svojima bližnjima. Nikada u toku svoje istorije istočna crkva nije prolazila kroz tako dugačak period nepomućenog mira, gotovo pedeset godina, kao tada. Izgledalo je kao da je došlo zlatno doba za Konstantinolj i za provincije .

Unutrašnja politika

Međutim, nije prošlo mnogo, a Justinova prava priroda je izbila na videlo, što je razočaralo one koje su polagali nade u njega. Odbivši oholo poslanstvo avarskog kana, samo je ozlojedio poslednjeg. Isto se nosio i prilikom pregovora sa Persijancima, nakon čega je raskid s njima bio neizbežan.

Ubistvo carevog rođaka-imenjaka, koje se zbilo 566, izazvalo je nezadovoljstvo među njegovim podanicima. Na ovog istaknutog vojskovođu bili su ljubomorni i Justin i Sofija. Iznenada je opozvan sa Dunava, odakle je vodio operacije protiv Avara, pod izgovorom da je imenovan guvernerom Egipta; ali nedugo pošto je kročio nogom na obalu Aleksandrije, pao je kao žrtva unajmljenog ubice. To je razbesnelo brojne prijatelje proslavljenog vojskovođe; pričalo se da su skovali zaveru protiv cara. Međutim, tu navodnu zaveru Justin je ugušio u krvi.

Riznicu koju je Justin ispraznio ne bi li zadovoljio Justinijanove zajmodavce, nadoknadio je na dva načina. Prvo, time što je pribegao tlačenju i grabljenju svojih podanika, u čemu je prevazišao čak i svog prethodnika; a drugo, time što je otvoreno, bez ikakvog osećaja srama, prodavao državne položaje.

Pad Italije

Italija, iscrpljena i opustošena ratom sa Gotima, a uz to dodatno pogođena glađu i bolešću, bila je tada u žalosnom stanju. Alboin, kralj Langobarda, žudeo je za Justinijanovim osvojenim teritorijama, ali mu se u tome isprečio Narzes, koji je iz Ravene i dalje vodio operacijama. No, Narzesov položaj je vremenom bio sve kritičniji, dok je Alboin, s druge strane, u međuvremenu ojačao svoje pozicije pokorivši, u savezništvu s Avarima, Gepide u Panoniji (566). Pošto je ta smetnja otklonjena, niko nije sumnjao u to da bi Italija mogla biti sledeća na redu. Justin je zbog toga bio primoran da koncentriše svoje snage u dolini reke Po, stavivši Narzesu na raspolaganje i vojsku i finansije.

Međutim, carica Sofija nije podnosila Narzesa, a ovaj je svojom samovoljnom upravom i krajnjom grabljivošću dao žiteljima Italije povoda za žalbu. Podlegavši pod uticajem svoje supruge, Justin se poneo njenim nerazumnim savetom, pa je opozvao Narzesa iz Italije, uz to mu naredivši da za sobom ponese i svoju i javnu pokretnu imovinu. Narzes, uloživši prigovor, ukazivao je na predstojeću opasnost od Langobarda, ali to nije sprečilo caricu da mu napiše uvredljivo pismo, koje toliko uzrujalo starog vojskovođu da je ovaj pozvao Alboina da zaposedne Italiju, obećavši mu uz to da neće preduzimati nikakve akcije protiv njega. No, nije potrajalo dugo, a on se pokajao zbog svog neverstva. Pokušavao je da odvrati Alboina od onoga na šta ga je ne tako davno nagovarao, ali je bilo isuviše kasno. Langobardi su prodrli u Italiju, a Narzes je nešto docnije umro od žalosti.

Alboin se 568. izenada spustio sa julijskih Alpa, u pratnji surovih Langobarda i mnoštva Bavaraca, Sveva i ostalih germanskih plemena: 20.000 Saksonaca pridružilo se ovom poduhvatu, povevši za sobom žene i decu. Narzesov naslednik na mestu upravnika Italije, Longin, bio je nesposoban vojskovođa koji je propustio da utvrdi alpske prolaze, čime je omogućio varvarima da bez ikakvog problema navale u Italiju u bujicama. Prvi grad koji su zaposeli na svom putu bio je Forum Julii, današnji Čividale del Frijuli ili po slovenački Čedad. Od tog mesta varvari su pod Alboinom načinili prestonicu, takoreći, feudalnog vojvodstva, koja je okupljala okolne oblasti, prozvavši je iskvarenim oblikom njenog izvornog naziva Forum Julii. Otuda današnji naziv Frijuli, odnosno po nemački Frijaul. Nedugo potom i Akvileja je doživela istu sudbinu. Njene izbeglice našle su utočište na venecijanskim ostrvima.

Iduće 569. Alboin je zauzeo Mantovu, pokorio Liguriju do kotijskih Alpa, a 5. septembra iste godine pobedonosno je ušao u Mediolanum (danas Milano), gde proglašen za kralja Italije. Otada zemlja koja okružuje Milano nosi naziv Langobardija odnosno Lombardija.

Naredne 570. Alboin je de facto postao gospodar znatnog dela centralne Italije. Iste godine pada osnivanje još dva vojvodstava, ovaj put u Spoletu i u Beneventu.

Prostor današnje Kalabrije je 571. pao pod vlast Langobarda, i otada se taj naziv u vizantijskoj administraciji odnosi na usko poluostrvo Brutijum i na deo Lukanije. Međutim, Rim i Ravena, kao i razna mesta sa severa i s juga Italije, uspeli su da se odupru zavojevaču, ostavši do daljeg pod carskom vlašću.

Rat na Istoku

Nemoćan da učini bilo šta što bi izmenilo situaciju na bolje, Justin je izabrao liniju manjeg otpora, odavši se luksuzu i prepustivši upravu svojoj supruzi, ministrima i evnusima. Međutim, istovremeno sa razvojem situacija na Zapadu, Vizantija je uvučena u rat s Persijom koji je izbio pod sledećim okolnostima. Naime, Turci su izvršili upad u zemljama severno od Persije, nanevši time uvredu persijskom caru Hozroju. Situacija se naročito pogoršala nakon što su isti zaključili savezništvo sa Justinom. To je navelo Hozroja da napadne i pokori kraljevstvo Homeritâ u južnoj Arabiji. Ohrabreni dolaskom i uspehom Turaka, Iberi i Jermeni digli su se protiv persijskog jarma i obećali da će se potčiniti vizantijskom vladaru, pod uslovom da ih brani od Hozroja. Ovaj je pristao na to, i u skladu s tim odbio da plati godišnji danak Hozroju u iznosu od 30.000 zlatnika, koji je bio određen ranijim pregovorima. Tako je izbio rat 572.

Justin je protiv Persijanaca poslao Marcijana, sposobnog vojskovođu, koji u trenutku svog prispeća na istočnoj granici Carstva nije zatekao nikakvu vojsku. No, on ju je za kratko vreme stvorio: s obzirom na ondašnju situaciju, učinio je nešto van svakog očekivanja. Neko vreme je mirovao u važnoj tvrđavi Dari, gde su mu u susret izašla izvesna kavkaska plemena. Potom je iznenada krenuo u napad, opseo Nizibis i tako izazvavao Hozroja na borbu. U ovom presudnom momentu na bojište je pristigao Akacije prenevši Marcijanu da smesta požuri u Konstantinopolj i komandu preda njemu. Marcijan se povinovao ovome, ali nedugo po njegovom odlasku s bojišta, vojska koju je sakupio se rasula, a Akacije, budući lišen svih vojničkih talenata, nije bio u stanju da išta preduzme o tom pitanju.

To je imalo fatalne posledice po Siriju, koja je opustošena mačem i ognjem, i po grudobran carstva — Daru, koja je zauzeta nakon dužeg i junačkog otpora. Kada je vest o padu Dare stigla u prestonicu, car je ispoljio sve simptome oduzetosti. Njegovo mentalno zdravlje toliko se pogoršalo, da je počev od 574. bio nepodesan za bilo kakav vid upravljanja državom. Naposletku je celokupna vlast potpala pod nadleštvo njegove supruge Sofije.

Ostatak vladavine

Dve godine ranije ubijen je Alboin, koji je prethodno zaposeo Paviju. Nju će uzeti za svoju rezidenciju Alboinov naslednik Klefon, koga će takođe zadeseti ista sudbina. Međutim, to nipošto nije sprečilo Langobarde da se održe u većem delu Italije.

Ovi događaji su se poklopili sa najezdom Avara, koji su porazili Tiberija, valjanog vojskovođu koji se zatekao na čelu loše vojske. Situacija je toliko bila kritična da je Sofija stala ubeđivati Justina da usvoji malopre pomenutog Tiberija i da ga načini cezarom. Naposletku je Justin pristao na to i 574. novi cezar je predstavljen senatu.

Sofija je mudro postupila kupivši za 45.000 zlatnika mir od Persijanaca na godinu dana. On će nedugo potom biti produžen na tri godine, pošto je ponovo ugovoreno da će biti isplaćivan godišnji danak u iznosu od 30.000 zlatnika.

Međutim, mirom nije bila obuhvaćena Jermenija, i zbog toga se Hozroje 576, ili, što je verovatinije, još 574, zaputio s velikom vojskom u pohod da proširi granice svoga carstva na severozapad. S ogromnim naporom i uz veliku žrtvu, Tiberije je podigao vojsku koju je činilo 150.000 stranih najamnika. Poverio ju je Justinijanu, carevom rođaku, koga je poslao na Persijance. No, s druge strane, to je ostavilo Italiju nezaštićenu, a Grčku učinilo otvorenom upadima Slovena. Justinijan je izvojevao sjajnu pobedu i poslao u Konstantinopolj 24 slona; međutim, sa svoje strane zadobio teške gubitke, pa je vrhovnu komandu preuzeo Mavrikije, koji je 578 prodro sve do Tigra.

Abdikacija

Vremenom, carevo mentalno zdravlje se pogoršalo, što ga je primoralo da potraži naslednika. Umesto svojih rođaka, na savet carice Sofije, posvojio je decembra 574. generala Tiberija za sina i uzdigao za savladara okitivši ga titulom cezara.

Justin je potom abdicirao.

Porodično stablo

2. Dulcidije

1. Justin II

3. Vigilantija

Vidi još

• In laudem Iustini Augusti minoris

Literatura

• Ostrogorski, Georgije (1969). Istorija Vizantije. Beograd: Prosveta. 

Spoljašnje veze

• Istorijska biblioteka: Justin II

 Ovaj članak sadrži tekst iz publikacije koja je sada u javnom vlasništvu: Smit, Vilijam, ur. (1870). Rečnik grčkih i rimskih biografija i mitologija.