J (ćiriličko)

Slovo J je jedanaesto slovo srpske ćirilice.

Istorija

Uveo ga je Vuk Karadžić kada je pisao „Srpski rječnik“.

Nijedna druga promena azbuke nije bila napadanija od strane Vukovih protivnika. Slovo za glas j zaista je bilo preko potrebno našoj ćirilici, ali je Vuku na raspolaganju stajalo nekoliko slova koja su već dotad u različitim redakcijama crkvenoslovenskog jezika imala ulogu slova j. Bila su to slova і, ї, й zajedno sa dvoglasima i mekim znakom ь. Da je izabrao neko od tih slova, Vuk bi izbegao primedbe o „pošokčavanju“ srpske azbuke. On u početku jest upotrebljavao ćirilično ї da predstavlja glas j, što su pre njega već upotrebljavali jezički reformatori Dositej Obradović i Sava Mrkalj, ali je zatim od toga odustao.

Vuk je u Predgovoru Srpskog rječnika (1818) preuzimanje u novu azbuku slova „j“ iz latinice pravdao već postojećom sličnošću latiničnih i ćiriličnih slova, i time što su latinična slova grčkog porekla kao i slovenska. Jedan od razloga bio je i taj što je takav kalup već postojao u štamparijama. No, Vukovi argumenti nisu bili dovoljni, već se na Vuka gledalo popreko kao na oružje u rukama katoličko-jezuitske propagande. Naišao je na jak otpor sveštenstva, pa i samog kneza Miloša. U mnoge srpske kuće dugo nije smela da uđe knjiga s „jotom“. Francuski diplomata Boa le Kont piše kako su mu 1834. godine srpske starešine govorile: „Srpski bi se narod ceo dao nabiti na kolac, pre nego što bi pristao da piše latinicom“.

Osobine

Slovo J je, prema fonetici:

• konsonant (suglasnik) - jedan od 25
• sonant (vrlo zvučan suglasnik) - jedan od 8 (V, L, R, Lj, J, M, N, Nj)
• prednjonepčani suglasnik - jedan od 9 (J, Lj, Nj, Đ, Ć, Dž, Č, Ž, Š)
• meki prednjonepčani suglasnik - jedan od 5 (J, Lj, Nj, Đ, Ć)

Pomoću slova J nastaju neki sliveni suglasnici:

• Đ - nastaje od D+J
• Ć - nastaje od T+J
• Lj - nastaje od L+J
• Nj - nastaje od N+J

Vidi još

• J (slovo latinice)