Ljutice (porodica)

Ljutice, otrovnice ili vipere
Vipera xanthina
Naučna klasifikacija
Domen:	Eukaryota
Carstvo:	Animalia
Tip:	Chordata
Klasa:	Reptilia
Red:	Squamata
Podred:	Serpentes
Porodica:	Viperidae Oppel, 1811
Sinonimi
Viperae Laurenti, 1768 Viperini Oppel, 1811 Viperidae Gray, 1825

Ljutice (Vieridae) ili otrovnice jesu familija otrovnih zmija koja naseljava veći deo sveta, sa izuzetkom Antarktika, Australije, Havaja, Madagaskara, Novog Zelanda, raznih drugih izolovanih ostrva, i oblasti severno od Severnog polarnika. Svi predstavnici familije imaju relativno duge zglobne očnjake koji omogućavaju duboku penetraciju u plen i ubrizgavanje zmijskog otrova. Trenutno su prepoznate četiri potfamilije. Poznati predstavnici su zvečarke, poskok i šarka.

Naziv grupe potiče od latinske reči istog značenja vipera, -ae, a koja verovatno potiče od vivus („živ“) i parere („doneti na svet, roditi“), a odnosi se na osobinu viviparije, uobičajenu kod ljutica.

Opis

Preparovana lobanja zvečarke sa dugim očnjacima, koji se koriste za ubrizgavanje otrova

Sve vipere poseduju par relativno dugačkih solenoglifnih (šupljih) očnjaka koje koriste za ubrizgavanje otrova iz žlezda smeštenih u zadnjem delu gornje vilice, odmah iza očiju. Očnjaci se nalaze u prednjem delu usta, na kratkoj maksilarnoj kosti koja se može pokretati napred-nazad. Kad se ne koriste, očnjaci se savijaju ka svodu usta i zatvoreni su u membranski omotač. Tokom napada, usta se mogu otvoriti do skoro 180° i maksila se okreće prema napred, podižući očnjake što je moguće kasnije, kako se ne bi oštetili jer su krhki. Čeljusti se zatvaraju prilikom udara, a mišići koji zatvaraju otrovne žlezde se kontrahuju, ubrizgavajući otrov dok očnjaci prodiru u plen ili napadača. Ova akcija je veoma brza; u odbrambenim udarima biće više nalik ubodu nego ugrizu. Ljutice koriste ovaj mehanizam prvenstveno za imobilizaciju i pred-varenje plena. Svakako, koristi se i za samoodbranu, mada u slučajevima sa životinjama koje nisu plen, kao što su ljudi, zmije mogu da daju suvi ugriz (bez ubrizgavanja otrova). Suvi ugriz omogućava zmiji da sačuva svoju rezervu otrova, jer nakon što ga potroši, potrebno je vremena dok se žlezda ponovo njime napuni, ostavljajući u tom periodu zmiju ranjivom.

Skoro sve otrovnice imaju okriljenu krljušt, nabijenu građu tela sa kratkim repom, a zbog specifične lokacije otrovnih žlezda, glava ima oblik trougla i razlikuje se od vrata. Velika većina vrsta poseduje zenice oblika proreza ili vertikalno eliptične, koje mogu da se široko otvore ili zatvore. Tipično, ljutice su aktivne noću i čekaju plen u zasedi.

U poređenju sa mnogim drugim zmijama, vipere često deluju sporo. Većina su ovoviviparne vrste, koje drže oplođena jaja u svom telu, gde se mladi i izlegu. Međutim, nekolicina vrsta polaže jaja u gnezda.

Otrov

Viperidni otrovi obično sadrže obilje enzima koji razgrađuju proteine, zvanih proteaze, koji u tkivima proizvode simptome kao što su bol, snažno lokalno oticanje i nekroza, gubitak krvi usled kardiovaskularnog oštećenja zakomplikovanog koagulopatijom i poremećaj sistema zgrušavanja krvi. Kako je po prirodi vaskulotoksičan, otrov ljutica izaziva oštećenje vaskularnog endotela i hemolizu. Smrt kod ljudi usled ujeda otrovnice obično nastaje padom krvnog pritiska. To je suprotno od generalnog delovanja otrova morskih zmija koji uglavnom sadrže neurotoksine koji onemogućavaju kontrakciju mišića i izazivaju paralizu. Smrt od ujeda otrovnih morskih zmija najčešće nastaje usled gušenja jer se dijafragma više ne može kontrahovati.

Zbog prirode proteolitičkog otrova, ujed ljutica je veoma bolno iskustvo i uvek ga treba uzimati ozbiljno, mada ishod ne mora nužno biti fatalnim. Čak i uz brz i pravilan tretman, ujed može rezultirati trajnim ožiljkom. Žrtve ujeda mogu biti i alergične na otrov i/ili protivotrov .