Ćilibarska soba
Ćilibarska ili Jantarna soba (rus. Янтарная комната), prostorija je koja se nalazi u Jekatarinskoj palati u Carskom Selu u blizini Sankt Peterburga, i koja je u najvećem delu dekorisana ćilibarom. Određeni elementi su ukrašeni zlatom i dragim kamenjem. Fridrih Vilhelm I ju je predao na korišćenje ruskom caru Petru Velikom 1716. godine. Nacisti su je opljačkali tokom Drugog svetskog rata, a replika je završena 2003. godine.
Izgradnja sobe[uredi | uredi izvor]
Izgradnja Ćilibarske sobe je počela 1701. godine. Prvobitno se nalazila u okviru Šarlotenburške palate, koja je bila dom Fridriha Prvog. Sobu je dizajnirao nemački barokni skulptor Andreas Šliter, a radove je vršio danski zanatlija Gotfrid Volfram. Fridrih I je Petru Velikom predao sobu kao poklon, čime je cementiran savez između Rusije i Prusije protiv Švedske. Ćilibarska soba je prebačena u Rusiju u osamnaest velikih kutija. Nalazila se u Zimskom dvorcu u Sankt Peterburgu, kao deo Evropske umetničke kolekcije. Carica Katarina je naredila 1755. godine da se soba prebaci u Katarininu palatu. Italijanski dizajner Bartolomeo Rastreli je redizajnirao sobu da bi mogla da stane u novi prostor. Nova Ćilibarska soba je bila veća, a korišćen je ćilibar iz Berlina.
Tokom 18. veka, soba je još jednom renovirana i njena površina je bila oko sto osamdeset kvadratnih metara. Bila je obložena sa oko šest tona ćilibara i ostalog dragog kamenja. Istoričari su procenili da je njena tadašnja vrednost bila oko sto četrdeset dva miliona dolara po sadašnjem kursu.
Katarina Prva je sobu koristila kao sobu za meditaciju, Katarina Velika ju je koristila za privatna okupljanja, dok ju je Aleksandar II koristio kao sobu u kojoj je čuvao trofeje.
Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor]
Dok su nacisti ulazili u Carsko Selo, zvaničnici i kustosi Ćilibarske sobe su se trudili da rastave sve delove sobe i da je sakriju. Kada je suvi ćilibar počeo da se raspada, odlučeno je da se preko cele sobe prelepe tapete. Ovim ipak nisu prevarili nemačke vojnike, koji su u roku od trideset šest sati rastavili celu sobu. Spakovali su je u dvadeset sedam kutija i odvezli je u Kenigzberg (današnji Kalinjingrad). Soba je preseljena u muzej Kenigzberškog zamka.
Direktor muzeja je bio veliki poklonik ćilibara. Tokom dve godine dok je soba bila izložena, on je proučavao istoriju ćilibarskih ploča i ostalih elemenata. Kako se bližio kraj rata, njemu je naloženo da sobu rastavi i premesti, što je urađeno krajem 1943. godine. Tokom sledeće godine, grad je bombardovan, a tom prilikom je uništen i muzej. Samim tim, svaki trag o sobi je izgubljen.
Posle Drugog svetskog rata[uredi | uredi izvor]
Bilo je veoma teško zamisliti da više tona ćilibara može tek tako da nestane. Mnogi istoričari su pokušali da reše tu misteriju. Najčešće pominjana teorija je da su kutije u koje je bio smešten ćilibar, bile uništene u bombardovanju 1944. godine. Drugi veruju da je ćilibar još uvek negde u Kalinjingradu, dok neke teorije govore o tome da su kutije utovarene na brod koji je kasnije potopljen, i da se sada nalaze na dnu Baltičkog mora. Jedna od ekstremnijih teorija je bila da je Staljin u svom posedu imao originalnu ćilibarsku sobu, dok su Nemci ukrali lažnu.
Istorijat nove ćilibarske sobe je zato potpuno javan i potvrđen. Rekonstrukcija je počela 1979. godine, a završena je dvadeset pet godina kasnije. Rekonstrukcija je koštala jedanaest miliona dolara. Sobu su javnosti predstavili Vladimir Putin i Gerhard Šreder. Predstavljanje nove sobe se poklopilo sa tristagodišnjicom Sankt Peterburga, i ona je sad otvorena za javnost u muzeju u Carskom selu.
Izvori[uredi | uredi izvor]
- Smithsonian.com - Kratka istorija Ćilibarske sobe
- Dailymail.com - Neprocenjiva carska Ćilibarska soba opljačkana i sakrivena od strane Nacista, pronađena od strane ruskog lovca na blago
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Tzar.ru - Ćilibarska soba (jezik: ruski)
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
