Džefri Čarls Aleksandar

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Džefri Čarls Aleksandar
Datum rođenja(1947-05-30)30. maj 1947. (76 god.)
Mesto rođenjaMilvoki, SAD

Džefri Čarls Aleksandar (engl. Jeffrey Charles Alexander; Milvoki, 30. maj 1947) je američki sociolog, jedan od glavnih predstavnika neofunkcionalizma, i centralna figura u savremenoj kulturnoj sociologiji.[traži se izvor]

Karijera[uredi | uredi izvor]

Aleksandar je diplomirao na Harvardu 1969. i doktorirao na Univerzitetu Kalifornije u Berkliju 1978.[1] Njegov osnovni pravac bila je marksistička sociologija i sarađivao je sa Fredom Blokom (engl. Fred Block). Kasnije je sarađivao i sa Nilom Smelserom (engl. Neil Smelser), Robertom Belom (engl. Robert Bella), učenikom Talkota Parsonsa. Aleksandrova disertacija o teoretskoj logici sociologije je objavljena u 4 toma. Prvi tom nazvan je Pozitivizam, pretpostavke i trenutne kontroverze . Drugi tom bio je Antimoni klasične misle: Marks i Dirkem, treći tom je bio Klasični pokušaj teorijske sinteze i četvrti tom je nazvan Moderna rekonstrukcija klasične misli: Talkot Parsons . U to vreme, mnogi su pokušavali da ožive Parsonsove ideje, nakon decenije kritika. Aleksandrova Teoretska logika sociologije je bila deo tog oživljavanja.

Predavao je na Univerzitetu Kalifornije u Los Anđelesu od 1974. godine, sve dok nije prešao na Univerzitet u Jejlu 2001. godine, gde je bio profesor sociologije i zamenik direktora centra za kulturnu sociologiju.[2]

Aleksandar je bio autor i koautor deset knjiga. On je bio jedan od urednika časopisa Teorija sociologije, i trenutno je jedan od urednika Američkog Časopisa Kulturne Sociologije.[2]

Dobio je počasni doktorat La Trob Univerziteta, iz Melburna i Univerzitet Koledža Dablin iz Irske. 2004. godine osvojio je nagradu „Kliford Girk“ za najbolji članak iz oblasti Kulturne Sociologije.[3]

Dobio je i 2007. teoretsku nagradu od Asocijacije američkih sociologa za najbolje napisan članak. Godine 2009. je takođe dobio nagradu fondacije Meti Dogan iz oblasti sociologije i Internacionalne Sociološke Asocijacije koja se dodeljuje svake četiri godine kao priznanje za celokupno životno ostvarenjee „za najboljeg studenta u oblasti i za izvanrednu međunarodnu reputaciju.“[4]

Zapaženi studenti Džefri Aleksandra uključuju Rolanda Džejkobsa (engl. Ronald Jacobs),[5] Filipa Smita (engl. Philip Smith),[6] Isaka Rida (engl. Isaac Reed), Metju Nortona (engl. Matthew Norton)[7] i Elizabet Briz (engl. Elizabeth Breese).[8]

Neofunkcionalizam[uredi | uredi izvor]

U sociologiji, neofunkcionalizam predstavlja oživljavanje ideja Talkota Parsonsa (engl. Talcott Parsons) od strane Džefrija Č. Aleksandra koji u neofunkcionalizmu vidi pet centralnih tendencija:

  • da se napravi forma funkcionalizma koja će biti multidimenzionalna i koja uključuje mikro i makro nivoe.
  • da se funkcionalizam više orijentiše ka levici i da se odbaci Parsonsov optimizam prema moderni.
  • da se razmotri implicitno demokratsko poverenje funkcionalne analize
  • da pripoji konfliktni pravac, i
  • da naglase neizvesnosti i interakcije kreativnosti

Kulturni pokret i snažni program[uredi | uredi izvor]

Počevši poznih 80-ih godina Aleksandrov rad se orijentisao se ka kulturnoj sociologiji. Ključ ovog kulturnog pokreta bila je promena u naglasku odnosa sa Parsonsovim strukturnim funkcionalizmom i prema kasnom radu Emila Dirkema (engl. Emile Durkheim), koji je imao jak interes u sistemu kulture. Dirkemova Osnovna forma Religijskog Života bila je ključna za Aleksandrovo mišljenje pošto je u ovom radu Dirkem analizirao pravce koji skupljaju uzorke i koji se pojavljuju kao i ulogu rituala u održavanju solidarnosti i ponavljanja društvenih normi i vrednosti zajednice. Aleksandar je pokupio specifičnost Dirkemovih studija, da se religijski procesi posmatrani u plemenskim društvima mogu posmatrati kao relevantni u modernim društvima. Bez obzira da li moderno društvo veruje da je racionalno i sekularno, njihov svakodnevni život i procesi, tvrdi Aleksandar, su podređeni kolektivnim očekivanjima jakih i emotivnih veza.

Aleksandar pravi razliku između sociologije kulture i kulturne sociologije. Socioloija kulture vidi kulturu kao zavisnu varijablu koja je proizvod ekstra-kulturalnih faktora kao što su ekonomija ili politički interes, dok kulturna sociologija vidi kulturu kao nešto što ima više autonomije i pridaje više pažnje unutrašnjim značenjima. Drugim rečima, Aleksandrov koncept kulturne sociologije pretpostavlja da ideje i simbolički procesi mogu nezavisno da deluju na socijalne institucije, na politiku i na samu kulturu. Aleksandar pravi značajnu razliku između sociološke perspektive od tad dominantne Burdejziskog sociološkog okvira koji pretenduje da vidi kulturne procese.[9]

Kultura trauma[uredi | uredi izvor]

Dva njegova ranija članka mogu se smatrati vesnicima njegovog više nego direktnog rada sa temom traume. U jednom pokazuje da Holokaust nije odmah viđen kao univerzalno zlo zapadnih kultura.[10][11] U drugom pokazuje da afera Votergejt nije odmah shvaćena od strane američkog društva, koje je smatralo to samo malim icidenteom. I u jednom i drugom primeru društvo je promenilo mišljenje.[12] Ključne tvrdnje oba istraživanja je da su oba događaja koja su bila traumatična za obično društvo, koja nisu sama po sebi poražavajuća već su konstruisana kroz kulturne procese.

Generalno Aleksandar razlikuje kulturnu traumu, otkako on naziva, „ležeće trauma“ u spcijalnom mišljenju. „Ležeća trauma“ odnosi se na ideje konkretne situacije koje su inherentno traumatične pojedincima koji je iskuse. Na primer idea traume u psihologiji. U svakom slučaju prilaz „kulturne traume“ ne može da pretpostavi da bilo koji događaj ma koliko stravičan može biti, pretvoriće se u traumu za sve koji se susretnu s njom.[13]

Socijalne performanse[uredi | uredi izvor]

Sredinom 2000. godina Aleksandar posvećuje pažnju pravcima gde su akteri socijalnih ili kulturnih performansi oni koji predstavljaju socijalne procese,[14] preko kojih akteri tj. individue, prikazuju ostalima značenje njihove socijalne situacije. Akteri, tvrdi Aleksandar, veoma brinu da ostali poveruju u značenje koje oni pokušavaju da dokažu i do kraja pokušavaju da stvore performanse koje će izgledati što autentičnije. da bi to uradili stupaju, u kako to Aleksandar naziva, „pragmatičnu kupturu“ i stvaraju razne elemente socijalne performanse: sistem kolektivne prezentacije, značenje simboličke proizvodnje.

Aleksandar tvrdi da u plemenskim društvima, razni elementi kulturnih performansi su usko povezani i da su uključeni u kolektivne rituale u kojima celo pleme učestvuje i ima iskustvo. U modernoj nauci razni elementi postaju nepovezani i zbog toga akteri koji žele da izgledaju autentično moraju da se ugledaju na razne repertoare. „Fuzija“ prema Aleksandrovim rečima, je momenat u performansi kada se razni elementi zajedno uklope stvarajući efektivniji performans. Neuspela performansa biće ona gde se publika shvati kao neautentična i neće stvoriti osećaj poistovećivanja koji su akteri planirali.[15]

Iskonska svesnost[uredi | uredi izvor]

U skorijim godinama, Aleksandar je obratio pažnju na materijalne aspekte kulture, proširujući specifičnu granu kulturne sociolologije. Kako je definiše, iskonska svesnost nastaje „kada estetski oblikovana materijalnost označava socijalnu vrednost. Kontakt sa ovom estetičkom površinom bez obzira kakvog je mirisa, dodira, uskusa obezbeđuje senzualno iskustvo koje prebacuje značenje.“[16] Aleksandar se nadovezao na Dirkemov pojam simboličkog kolektivnog predstavljanja kako bi pronašao način na koji kultura funkcioniše.

Studije koje su bile isto orijentisane kao Aleksandar, izgledale su, na primer, u onom smislu, u kom je arhitektura imala dublji smisao strukture tj. imaju duboku emocionalnu rezonancu, koja se odnosi na društvo.[17] Ostali su proširili ideju iskonske svesti u rejon poznatih i istražili su načine na koji poznati sa jedne strane pokazuju privlačnu estetičku površinu a sa druge strane, kondenzujue i prenose lokus „dubokog“ značenja koje se rezonuje sa publikom.[18][19]

Performativne revolucije[uredi | uredi izvor]

Po uzoru na Egipatsku revoluciju, Aleksandar je sproveo studiju revolucionarnih meseci, od kulturno sociološkog pravca, primenjujući neke svoje prethodne teorije da bi razumeli načine na koji različiti ljudi kao što su, novinari, blogeri i javni glumaci protestuju. I pritom pokazao kako su ubedili su Egipatsku vojsku da se okrene protiv režima. Ključ za razumevanje revolucije, tvrdi Aleksandar, je binarna struktura ovih različitih aktera koji se odnose na Mulbarakov režim, opisivajući ga kao zastareo i korumpiran režim, ubedili su širu javnost da je to pretnja po Egipatsko društvo.[20]

Ključne objave[uredi | uredi izvor]

Izabrani članci[uredi | uredi izvor]

Novije knjige[uredi | uredi izvor]

  • The Dark Side of Modernity (Polity 2013)
  • Trauma: A Social Theory (Polity 2012)
  • Performative Revolution in Egypt: An Essay in Cultural Power (Bloomsbury USA, 2011)
  • Performance and Power (Polity, 2011)
  • Interpreting Clifford Geertz: Cultural Investigation in the Social Sciences (Palgrave Macmillan, 2011) (ed., with Philip Smith and Matthew Norton)
  • The Performance of Politics: Obama's Victory and the Democratic Struggle for Power (Oxford University Press, 2010)
  • The New Social Theory Reader (2nd edn) (Routledge, 2008) (with Steven Seidman)
  • A Contemporary Introduction to Sociology: Culture and Society in Transition (Paradigm Publishers, 2008) (with Kenneth Thompson)
  • The Civil Sphere (Oxford University Press, 2006)
  • Social Performance: Symbolic Action, Cultural Pragmatics, and Ritual (Cambridge University Press, 2006) (with Bernhard Giesen and Jason Mast)
  • The Cambridge Companion to Durkheim (Cambridge University Press, 2005), (ed., with Philip Smith)
  • Cultural Trauma and Collective Identity (University of California Press, 2004) (with Ron Eyerman, Bernhard Giesen, Neil J. Smelser and Piotr Sztompka)
  • The Meanings of Social Life: A Cultural Sociology (Oxford University Press, 2003)
  • Narrating Trauma: On the Impact of Collective Suffering (Paradigm Publishers, 2011) (with Ron Eyerman and Elizabeth Butler Breese)

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ [1] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. januar 2015) (accessed 20 January 2015)
  2. ^ a b „Yale Sociology » Jeffrey C. Alexander”. Pristupljeno 19. 12. 2008. 
  3. ^ https://web.archive.org/web/20110608072216/http://www.wiley.com/bw/journal.asp?ref=0735-2751. Arhivirano iz originala 08. 06. 2011. g. Pristupljeno 02. 06. 2016.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)Wiley-Blackwell: Sociological Theory index page] (accessed 20 December 2008)
  4. ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 10. 8. 2014. g. Pristupljeno 2. 6. 2016. 
  5. ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 6. 10. 2014. g. Pristupljeno 2. 6. 2016. 
  6. ^ Philip Smith | Sociology
  7. ^ Matthew Norton | Department of Sociology
  8. ^ Elizabeth Breese on Muck Rack
  9. ^ Alexander 1995, str. 128–217.
  10. ^ Alexander, Jeffrey C. (2003), „On the Social Construction of Moral Universals: The "Holocaust" from War Crime to Trauma Drama”, The Meanings of Social Life: A Cultural Sociology, New York: Oxford University Press, str. 27—84 
  11. ^ Alexander, Jeffrey C.; Dromi, Shai M. (2012), „Holocaust and Trauma: Moral Restriction in Israel”, Trauma: A Social Theory, Cambridge: Polity Press, str. 31—96 
  12. ^ Alexander, Jeffrey C. (2003), „Watergate as Democratic Ritual”, The Meanings of Social Life: A Cultural Sociology, New York: Oxford University Press, str. 155—178 
  13. ^ Alexander, Jeffrey C. (2004), „Toward a Theory of Cultural Trauma”, Ur.: Eyerman, Ron, Cultural Trauma and Collective Identity, Berkeley, CA: University of California Press, str. 1—30  Nepoznati parametar |DUPLICATE_pages= ignorisan (pomoć)
  14. ^ Alexander, Jeffrey C. (2004), „Cultural Pragmatics: Social Performance between Ritual and Strategy”, Sociological Theory, Malden, MA: John Wiley & Sons Inc on behalf of the American Sociological Association, 22 (4): 527—573, ISSN 1467-9558, S2CID 145080054, doi:10.1111/j.0735-2751.2004.00233.x  Nepoznati parametar |DUPLICATE_pages= ignorisan (pomoć)
  15. ^ See also Alexander, Jeffrey C.; Giesen, Bernhard; Mast, Jason L. (2006), Social performance: Symbolic Action, Cultural Pragmatics, and Ritual, Cambridge Cultural Social Studies, Cambridge and New York: Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-67462-1 
  16. ^ Alexander, Jeffrey C. (2008), „Iconic Counsciousness: the Material Feeling of Meaning” (PDF), Environment and Planning D: Society and Space, 26 (5): 782—794, S2CID 146688832, doi:10.1068/d5008  Nepoznati parametar |DUPLICATE_pages= ignorisan (pomoć)
  17. ^ Bartmanski, Dominik (2011), „Successful icons of failed time: Rethinking post-communist nostalgia”, Acta Sociological, 54 (3): 213—231, S2CID 146782564, doi:10.1177/0001699311412625 
  18. ^ Alexander, Jeffrey C. (2010), „The Celebrity-Icon”, Cultural Sociology, 4 (3): 323—336, S2CID 145739711, doi:10.1177/1749975510380316 
  19. ^ Breese, Elizabeth Butler (2010), „Meaning, Celebrity, and the Underage Pregnancy of Jamie Lynn Spears”, Cultural Sociology, 4 (3): 337—355, S2CID 220723676, doi:10.1177/1749975510380317 
  20. ^ Alexander 2011

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Alexander, Jeffrey C. (2011). Performative Revolution in Egypt: An Essay in Cultural Power. London and New York: Bloomsbury Academic. 
  • Alexander, Jeffrey C. (1995). „The Reality of Reduction: The Failed Synthesis of Pierre Bourdieu”. Fin de Siècle Social Theory: Relativism, Reduction, and the Problem of Reason. London: Verso. str. 128—217. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Џефри_Чарлс_Александар&oldid=27544499”