Džejms Erl Rej

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Džejms Erl Rej
Lični podaci
Datum rođenja(1928-03-10)10. mart 1928.
Mesto rođenjaOlton, Ilinois, SAD
Datum smrti23. april 1998.(1998-04-23) (70 god.)
Mesto smrtiNešvil, Tenesi, SAD
Porodica
RoditeljiDžejms Džerald Rej
Lusil Rej[1]
Kriminalni podaci
Optužbeubistvo, bekstvo iz zatvora, pljačka
Osuđen99 godina zatvora

Džejms Erl Rej (engl. James Earl Ray; Olton, 10. mart 1928 – Nešvil, 23. april 1998) bio je američki begunac i zločinac osuđen za ubistvo Martina Lutera Kinga Jr. u motelu "Lorejn" u Memfisu, Tenesi 4. aprila 1968. godine. Rej je na svoj 41. rođendan priznao krivicu i odustao od suđenja i naknadno osuđen na 99 godina zatvora zbog ubistva Kinga. Da je proglašen krivim pred porotom, bio bi osuđen na smrtnu kaznu. Imao bi pravo na uslovnu slobodu 2018. godine, nakon što je odslužio pola zatvorske kazne (49 1/2 godina), kada bi imao 90 godina. U trenutku njegove smrti 1998. godine, odslužio je 29 godina kazne.

Mladost i školovanje[uredi | uredi izvor]

Rej je rođen 10. marta 1928. godine u Oltonu, Ilinoisu, kao sin Lusil Rej (rođena Mah) i Džordža Elis Reja. Imao je irske i škotske krvi i vaspitan je kao katolik. [2]

U februaru 1935, Rejev otac, poznat još i po nadimku Spidi, imao je problema sa finansijama zbog čega se preselio u Juing, Misuri gde je porodica promenila prezime u Rejnes da bi izbegla probleme sa zakonom.[3] Rej je prvo od devetoro dece,[4] uključujući i Džona Lerija Reja,[5] Frenklina Reja, Džerija Vilijama Reja,[6] Melbu Rej, Kerol Rej Peper, Suzan Rej i Mardžori Rej. Njegova sestra, Mardžori, izgubila je život u požaru još u ranoj mladosti.[7] Rej je odustao od školovanja sa 15 godina. Pridružio se američkoj vojsci na kraju Drugog svetskog rata i služio je u Nemačkoj. Borio se sa prilagođavanjem vojnom životu i otpušten je zbog nesposobnosti i nedostatka prilagodljivosti 1948. godine.[7]

Prvobitne osude i prvo bekstvo iz zatvora[uredi | uredi izvor]

Rej je počinio razna krivična dela pre ubistva Dr Martina Lutera Kinga Juniora. Rejeva prva osuda za krivično delo, pljačka u Kaliforniji, bila je 1949. godine. Godine 1952, služio je dve godine zatvorske kazne zbog naoružane pljačke taksiste u Ilionisu. Godine 1955, Rej je osuđen za prevaru putem pošte nakon što je krao novčane naloge u Hanibalu, Misuriju, posle ih primorao da odu na put na Floridu. Odslužio je četiri godine u Levenvortu. Godine 1959, Rej je uhvaćen u krađu 120 dolara u naoružanoj pljački prodavnice St. Luis Kroger.[8] Rej je osuđen na 20 godina zatvora zbog ponovljenih prekršaja. Pobegao je iz Kazneno-popravnog doma u Misuriju 1967. godine tako što se sakrio u kamionu koji je prevozio hleb do zatvorske pekare.[9]

Aktivnost u 1967. godini[uredi | uredi izvor]

Nakon bekstva, Rej je ostao u pokretu širom Sjedinjenih Američkih Država i Kanade, odlazeći prvo u St. Luis, a posle u Čikago, Toronto, Montreal, Brimingem, Alabamu gde je ostao dovoljno dugo da kupi Forda Mustanga iz 1966. i da dobije vozačku dozvolu Alabame. On je potom vozio do Meksika, zaustavio se u Akapulku pre nego što se skrasio u Puertu Valjarti 19. oktobra 1967. godine.[10]

Dok je bio u Meksiku, Rej, koristeći alijas Erik Starvo Galt, pokušao je da se ostvari kao režiser pornografskih filmova. Koristeći opremu naručenu putem pošte, snimao je i fotografisao lokalne prostitutke. Frustriran rezultatima i napuštanjem prostitkutke sa kojom je stvorio emotivnu vezu, Rej je napustio Meksiko oko 16. novembra 1967. godine.[11]

Rej se vratio u Sjedinjene Države, stigavši u Los Anđeles 19. novembra 1967. godine. Dok je bio u Los Anđelesu, Rej je krenuo u lokalnu školu za šankere i išao na časove plesa.[12] Njegov glavni interest je, između ostalog, bio predsednička kampanja Džordža Volasa. Rej je gajio velike predrasude prema crncima i velikom brzinom je privukao Volasovu segregacionističku platformu. Proveo je većinu svog vremena u Los Anđelesu volontirajući u sedištu Volasove kampanje u Holivudu.[13]

Razmatrao je emigriranje u Rodeziju (današnji Zimbabve) gde je režim bele manjine preuzeo nezavisnost od Velike Britanije 1965. godine.[14] Pojam življenja u Rodeziji je Reju nekoliko godina nakon toga bilo privlačno i to je bilo njegovo namenjeno odredište posle Kingovog ubistva. Vlada Rodezije je izrazila neodobravanje.[15]

Aktivnost početkom 1968. godine[uredi | uredi izvor]

U martu 1968, Rej je prošao kroz facijalnu rekonstrukciju (rinoplastika) koju je izbeo Dr Rasel Hedli.[16] Rej je sredinom istog meseca napustio Los Anđeles i započeo obilazak države u Atlanti, Džordžiji.[17]

Stigavši u Atlantu 24. marta 1968. godine, Rej se prijavio u hotel.[18] Kupio je mapu grada. Kasnije su agenti FBI-ja našli tu mapu kada su pretraživali njegovu sobu. Na toj mapi je lokacija crkve i rezidencije Martina Lutera Kinga Jr. bile zaoktužene.[19]

Rej je uskoro bio opet na putu i vozio je svog Mustanga do Brimingema, Alabame. Tamo je kupio Remington Model 760 Gejmmaster .30-06-kalibar pušku i kutiju od 20 metaka od Aeromarin Suplaj Kompani. Takođe je kupio Redfild 2h-7h obim koji je montirao na pušku.[20] Rekao je vlasnicima radnje da je išao u lov sa bratom. Rej je nastavio da koristi alijas Galt nakon boravka u Meksiku, ali kada je obavio ovu kupovinu koristio je ime Harvi Lovmejer.[21]

Nakon što je kupio pušku i dodatke, Rej se vratio u Atlantu. Kao strasven čitalac novina, Rej je provodio vreme čitjući ustav Atlante. List izveštava o Kingovom planiranom putu u Memfis, Tenesi koji je zakazan za 1. april 1968. godine. Rej je spakovao torbe i krenuo u Memfis 2. aprila 1968. godine.[22]

Ubistvo Martina Lutera Kinga Jr.[uredi | uredi izvor]

Rej je 4. aprila 1968. godine ubio Matina Lutera Kinga Jr. jednim pucanjem iz njegove Remington puške dok je King stajao na balkonu koji se nalazio na drugom spratu motela „Lorejn“ u Memfisu. Malo posle pucnja, svedok tvrdi da je video Reja kako beži. Paket je ostavljen pored položaja pucanja koji je sadržao pušku i dvogled i oba predmeta su imala Rejeve otiske prstiju.

Upozorenje i priznanje krivice[uredi | uredi izvor]

Rej je pobegao u Atlantu u svom belom Ford Mustangu vozeći 11 sati.[23] [4]On je spakovao svoje stvari i pobegao na sever, u Kanadu, stigavši u Toronto posle 3 dana gde se skrivao preko mesec dana i stekao kanadski pasoš pod lažnim imenom Rejmon Džordž Snid. Napustio je Toronto krajem maja i krenuo za Englesku.[24] Kratko je boravio u Lisabonu, Portugalu i vratio se u London.[25]

Plakat najtraženijeg FBI begunca Džejmsa Erl Reja

Dva meseca posle Kingove smrti, Rej je uhapšen na Hitrou aerodromu u Londonu u pokušaju bega za Brisel sa lažnim kanadskim pasošem. Dok se prijavljivao, zaposleni na aerodromu je primetio ime na njegovom pasošu, Snid, koje je bilo na listi za nadzor pod kraljevskom kanadskom policijom.[26][27]

Na aerodromu,zvaničnici su primetili da je Rej nosio sa sobom još jedan pasoš sa drugim imenom. Ujedinjeno Kraljevstvo je deportovalo Reja nazad u Tenesi gde je osuđen za Kingovo ubistvo. Priznao je krivicu 10. marta 1969. godine, na njegov 41. rođendan[28] i nakon toga je osuđen na 99 godina zatvorske kazne.[29]

Povlačenje priznanja[uredi | uredi izvor]

Tri dana kasnije, porekao je svoje priznanje. Rej je priznao krivicu na savet svog advokata, Percija Formena, u nameri da izbegne smrtnu kaznu. Metoda pogubljenja u Tenesiju u to doba je bilo korišćenje električne struje.

Rej je otpistio svog advokata i nakon toga ga je zvao Persi „Forflašer“. Rej je tvrdio da čovek koga je upoznao u Montrealu 1967. koji je koristio alijas „Raul“ je bio duboko umešan. Pored toga, tvrdio je da on nije „lično upucao doktora Kinga“, ali je možda „delimično odgovoran bez znanja“ nagoveštavajući na zaveru. Rej je rekao ovu verziju Kingovog ubistva i njegovog leta dva meseca nakon toga novinaru Vilijamu Bredfordu Hjuiju.

Hjui je istraživao ovu priču i otkrio je da je Rej lagao o nekim detaljima. On je rekao Hjuiju da je namerno ostavio otiske prstiju na puški zato što je želeo da bude poznati kriminalac. Rej je bio ubeđen da ga neće uhvatiti zato što je previše pametan. Veroao je da će guverner Alabame, Džordž Volas, uskoro postati predsednik i da će za kratko vreme izaći iz zatvora.[30] Proveo je ostatak svog života pokušavajući da povuče priznanje i sebi obezbedi suđenje.

Bekstvo iz zatvora[uredi | uredi izvor]

Dana 10. juna 1977. godine, Rej i šest drugih osuđenika su pobegli iz kazneno-popravnog doma "Bruši Mauntin" u Petru, Tenesi. Oni su kasnije,13. juna, [31] ponovo zarobljeni. Još jedna godina je dodata na Rejevu kaznu što ju je povećalo na 100 godina. Dok je služio u ranim 1980-im u državnom zatvoru u Tenesiju, Nešvil, Reja su želeli da intervjuišu na godišnjicu Kingove smrti. Dik Bumbah, službenik za informisanje javnog sektora za popravke u Tenesiju, koordinisao je godišnje intervjue sa lokalnim, državnim i nacionalnim vestima.

Pretpostavke o zaveri[uredi | uredi izvor]

Rej je unajmio Džeka Keršava za svog advokata koji je promovisao njegovu tvrdnju da nije kriv za pucanje na Kinga. Njegova tvrdnja je, kako je rečeno, rezultat zavere neidentifikovanog čoveka po imenu „Raul“. Keršav i njegov klijent su se sastali sa predstavnicima Komisije za atentate na Kuću Sjedinjenih Država i ubedili komitet da sprovedu balističke testove- što se na kraju pokazalo nepobedivim - za koje su smatrali da bi pokazali da Rej nije ispalio kobni metak.

Keršav je tvrdio da je bekstvo dodatni dokaz da je Rej bio deo zavere koja mu je pružila pomoć da bi pobegao iz zatvora. Ubedio je Reja da treba da polaže poligraf u okviru intervjua za „Plejboj“. Magazin kaže da su rezultati pokazali da "Rej je, zapravo, ubio Martina Lutera Kinga Jr. i da je to uradio sam“. Rej je otpustio Keršava nakon što je otkrio da je advokat plaćen 11 hiljada dolara od strane magazina u zamenu za intervju i umesto toga angažovao advkata Marka Lejna da mu pruži pravno zastupanje.[32]

"Suđenje" i građanska tužba[uredi | uredi izvor]

Godine 1977, Kingov sin Dekster je imao sastanak sa Rejem i pitao ga je: „Samo sam želeo da te pitam, zvanično, da li si ubio mog oca?“, Rej je na to odgovorio: „Ne.Ne, nisam.“ i King je rekao Reju da mu on, zajedno sa celom porodicom, veruje; King porodica je takođe želela da obezbedi Reju novo suđenje.[33][34][35]

Vilijam Peper, Kingov prijatelj, predstavljao je Reja na televizijskom suđenju, koje je služilo za ismejavanje, u pokušaju da mu obezbedi suđenje kakvo nikad nije dobio. U sudskom postupku, tužilac je bio Hikmen Juving. Porota je oslobodila Reja.[36]

U novembru 1999, Peper je zastupao King porodicu u smrtnom građanskom postupku protiv Lojda Džoversa. Džovers, vlasnik restorana u Memfisu, doveden je u građanski sud u decembru 1999. godine i tužen je za to da je bio deo zavere za ubistvo Martina Lutera Kinga Jr. Proglašen je zakonski odgovornim i King porodica je prihvatila 100 dolara restitucije, iznos izabran da pokaže da nisu vodili slučaj zbog finansijske dobiti. Porota, završavajući 8. decembra, saznala je da je Lojd Džovers kao i drugi, zajedno sa vladinim agencijama, bio deo zavere.[37] Porodica King je tada zaključila da Rej nije imao nikakve veze sa ubistvom Martina Lutera Kinga Jr.[38]

Koreta Skot King je rekla: „Porota je jasno bila ubeđena obimnim dokazima koji su predstavljeni tokom suđenja da, pored Džoversa, zavera mafije, lokalnih, državnih i federalnih vladinih agencija su duboko bili uključeni u ubistvo mog muža. Potota je, takođe, potvrdila nadmoćne dokaze koji su identifikovali nekog drugog, ne Džejmsa Erla Reja, kao strelca i da je gospodinu Reju smešteno.[39]

Podstaknuta od strane porodice King da prihvati neke od tvrdnji zavere, generalni tužitelj Sjedinjenih Država, Dženet Reno, zahtevala je novu istragu 26. avgusta 1998. godine.[40] U junu 2000, Ministarstvo pravde Sjedinjenih Država je objavilo izveštaj od 150 stranica kojim je odbacilo pretpostavke da je postojala zavera u Kingovom atentatu, uključujući nalaze porote građanskog suda u Memfisu.

Smrt[uredi | uredi izvor]

Pre njegove smrti, Rej je prebačen Zavod za posebne potrebe „Luis M. DeBeri“ u Nešvilu, zatvor maksimalne sigurnosti sa bolničkim ustanovama.[41]

Rej je umro u 70. godini 23. aprila 1998. godine u Memorijalnoj bolnici Kolumbija Nešvil od komplikacija vezanih za bolest bubrega i otkazivanje jetre izazvanih hepatitisom C. Njegov brat, Džeri, rekao je SiEnEn-u da njegov brat nije hteo da bude sahranjen ili da ima konačno počivalište na teritoriji SAD zbog „načina na koji ga je država tretirala“. Telo je kremirano i njegov pepeo je odleteo u Irsku, dom predaka sa majčine strane.[4] Deset godina kasnije, Rejev drugi brat, Džon Leri Rej, učestvovao je u pisanju knjige sa Lindon Barsten pod naslovom „Istina na kraju: Neispričana priča iza Džejmsa Erla Reja i ubistva Martina Lutera Kinga Jr“.[42]

Reference:[uredi | uredi izvor]


  1. ^ https://people.com/archive/dead-silence-vol-49-no-18/.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  2. ^ Ray, James Earl (april 1993). Who killed Martin Luther King?: the true story by the alleged assassin (na jeziku: engleski). National Press Books. ISBN 978-1-882605-02-6. 
  3. ^ [Gerald Posner, Killing The Dream 1998 Gerald Posner, Killing The Dream 1998] Proverite vrednost parametra |url= (pomoć).  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  4. ^ a b v Gelder, Lawrence Van (1998-04-24). „James Earl Ray, 70, Killer of Dr. King, Dies in Nashville”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 2020-04-13. 
  5. ^ „The assassin’s brother”. Arhivirano iz originala 18. 08. 2017. g.  C1 control character u |title= na poziciji 13 (pomoć)
  6. ^ „A Memoir of Injustice”. www.facebook.com (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2020-04-13. 
  7. ^ a b „James Earl Ray”. Biography (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-04-13. 
  8. ^ Melanson, Philip H. (jul 1994). The Martin Luther King Assassination (na jeziku: engleski). SP Books. ISBN 978-1-56171-131-4. 
  9. ^ „James Earl Ray: The Man Who Killed Dr. Martin Luther King Jr.”. 2006-06-14. Arhivirano iz originala 14. 06. 2006. g. Pristupljeno 2020-04-13. 
  10. ^ Sides, Hampton (2010). Hellhound on His Trail: The Stalking of Martin Luther King Jr. and the Hunt for His Assassin, New York, Doubleday, 2010 Sides, Hampton (2010). Hellhound on His Trail: The Stalking of Martin Luther King, Jr., and the International Hunt for His Assassin. Doubleday. ISBN 978-0-385-52392-9. .p. 7
  11. ^ Sides, Hampton (2010). Hellhound on His Trail: The Stalking of Martin Luther King Jr. and the Hunt for His Assassin, New York, Doubleday, 2010 Sides, Hampton (2010). Hellhound on His Trail: The Stalking of Martin Luther King, Jr., and the International Hunt for His Assassin. Doubleday. ISBN 978-0-385-52392-9. . p. 33
  12. ^ Sides, Hampton (2010). Hellhound on His Trail: The Stalking of Martin Luther King Jr. and the Hunt for His Assassin, New York, Doubleday, 2010 Sides, Hampton (2010). Hellhound on His Trail: The Stalking of Martin Luther King, Jr., and the International Hunt for His Assassin. Doubleday. ISBN 978-0-385-52392-9. . p. 47-48
  13. ^ Sides, Hampton (2010). Hellhound on His Trail: The Stalking of Martin Luther King Jr. and the Hunt for His Assassin, New York, Doubleday, 2010 Sides, Hampton (2010). Hellhound on His Trail: The Stalking of Martin Luther King, Jr., and the International Hunt for His Assassin. Doubleday. ISBN 978-0-385-52392-9. . p. 60
  14. ^ Sides, Hampton (2010). Hellhound on His Trail: The Stalking of Martin Luther King Jr. and the Hunt for His Assassin, New York, Doubleday, 2010 Sides, Hampton (2010). Hellhound on His Trail: The Stalking of Martin Luther King, Jr., and the International Hunt for His Assassin. Doubleday. ISBN 978-0-385-52392-9. . p. 62-63
  15. ^ Horne, Gerald (2001). From the Barrel of a Gun: The United States and the War Against Zimbabwe, 1965-1980. UNC Press Books. str. 24. ISBN 978-0807849033. 
  16. ^ Sides, Hampton (2010). Hellhound on His Trail: The Stalking of Martin Luther King, Jr., and the International Hunt for His Assassin. Doubleday. str. 87-88. ISBN 978-0-385-52392-9. 
  17. ^ Sides, Hampton (2010). Hellhound on His Trail: The Stalking of Martin Luther King, Jr., and the International Hunt for His Assassin. Doubleday. str. 90-91. ISBN 978-0-385-52392-9. 
  18. ^ Sides, Hampton (2010). Hellhound on His Trail: The Stalking of Martin Luther King, Jr., and the International Hunt for His Assassin. Doubleday. str. 98. ISBN 978-0-385-52392-9. 
  19. ^ Sides, Hampton (2010). Hellhound on His Trail: The Stalking of Martin Luther King, Jr., and the International Hunt for His Assassin. Doubleday. str. 302. ISBN 978-0-385-52392-9. 
  20. ^ (PDF) http://jfk.hood.edu/Collection/Weisberg%20Subject%20Index%20Files/K%20Disk/King%20Martin%20Luther%20Jr%20Dr/King%20Martin%20Luther%20Jr%20Dr%20Clothing/Item%2007.pdf.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  21. ^ Sides, Hampton (2010). Hellhound on His Trail: The Stalking of Martin Luther King, Jr., and the International Hunt for His Assassin. New York: Doubleday. str. 118—120. ISBN 978-0-385-52392-9. 
  22. ^ Sides, Hampton (2010). Hellhound on His Trail: The Stalking of Martin Luther King, Jr., and the International Hunt for His Assassin. New York: Doubleday. str. 128—129. ISBN 978-0-385-52392-9. 
  23. ^ „Findings on MLK Assassination”. National Archives (na jeziku: engleski). 2016-08-15. Pristupljeno 2020-04-13. 
  24. ^ „Why assassin James Earl Ray returned to Toronto”. thestar.com (na jeziku: engleski). 2010-06-06. Pristupljeno 2020-04-13. 
  25. ^ „Seeking answers on King's killer” (na jeziku: engleski). 2008-04-04. Pristupljeno 2020-04-13. 
  26. ^ „The Times & The Sunday Times”. www.thetimes.co.uk (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-04-13. 
  27. ^ Eyerman, R. (2011-10-10). The Cultural Sociology of Political Assassination: From MLK and RFK to Fortuyn and van Gogh (na jeziku: engleski). Springer. ISBN 978-0-230-33787-9. 
  28. ^ „Log Cabin Democrat: King assassin Ray dies after lifelong legal fight 4/24/98 | TheCabin.net”. 2014-12-14. Arhivirano iz originala 14. 12. 2014. g. Pristupljeno 2020-04-13. 
  29. ^ „1969: Martin Luther King's killer gets life” (na jeziku: engleski). 1969-03-10. Pristupljeno 2020-04-13. 
  30. ^ Huie, William Bradford (1997). He Slew the Dreamer: My Search for the Truth About James Earl Ray and the Murder of Martin Luther King (Revised ed.) Montgomery: Black Belt Press Huie, William Bradford (1997). He Slew the Dreamer: My Search, with James Earl Ray, for the Truth about the Murder of Martin Luther King, Jr. Black Belt Press. ISBN 978-1-57966-005-5. .
  31. ^ „Federal Bureau of Investigation - History of Knoxville Office”. 2008-05-24. Arhivirano iz originala 24. 05. 2008. g. Pristupljeno 2020-04-13. 
  32. ^ Martin, Douglas (2010-09-24). „Jack Kershaw Is Dead at 96; Challenged Conviction in King's Death”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 2020-04-13. 
  33. ^ „John Ray ( brother of James Earl) on Fox”. YouTube. 
  34. ^ „Today in History March 27”. YouTube. 
  35. ^ Sack, Kevin (28. 3. 1997). „Dr. King's Son Says Family Believes Ray is Innocent”. The New York Times. 
  36. ^ Sentinel, Orlando (5. 4. 1993). „RAY ACQUITTED IN MOCK TRIAL 25 YEARS AFTER KING SLAYING”. OrlandoSentinel.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-04-13. 
  37. ^ Yellin, Emily (1999-12-09). „Memphis Jury Sees Conspiracy in Martin Luther King's Killing”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 2020-04-13. 
  38. ^ Sack, Kevin (1997-03-28). „Dr. King's Son Says Family Believes Ray Is Innocent”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 2020-04-13. 
  39. ^ (PDF). 2017-08-26 https://web.archive.org/web/20170826090932/http://www.thekingcenter.org/sites/default/files/KING%20FAMILY%20TRIAL%20TRANSCRIPT.pdf. Arhivirano iz originala 26. 08. 2017. g. Pristupljeno 2020-04-13.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  40. ^ „The Hour - Google News Archive Search”. news.google.com. Pristupljeno 2020-04-13. 
  41. ^ Yellin, Emily (1998-03-28). „Third Inquiry Affirms Others: Ray Alone Was King's Killer”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 2020-04-13. 
  42. ^ „CNN - Autopsy confirms Ray died of liver failure - April 24, 1998”. www.cnn.com. Pristupljeno 2020-04-13. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Џејмс_Ерл_Реј&oldid=27676603”